Четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Душану Колунџићу
У суботу, 6. јуна 2020. године, у присуству породице и парохијана нирнбершке цркве одржан је парастос поводом 40 дана од упокојења протојереја-ставрофора Душана Колунџића.
Парастос су служили пароси нирнбершки протопрезвитер Илија Ромић и протопрезвитер-стaврофор Мићо Матић и парох из Регенсбурга протопрезвитер-ставрофор Милорад Јовановић. Надахнуто и бираним речима, пуних љубави, протопрезвитер Илија Ромић је говорио о упокојеном протојереју-ставрофору Душану Колунџићу, наглсивши његов немерљиви допринос животу српске цркве у Нирнбергу, али и његов неуморни мисијски рад на разним пољима.
Протојереј-ставрофор Душан Колунџић је сахрањен на западном гробљу у Нирнбергу. У наставку доносимо сећања на проту Душана Колунџића из пера проф. Душана Вујичића и свештеника Милорада Средојевића:
У спомен на протојереја ставрофора Душана Колунџића, професора Богословије „Свети Арсеније Сремац“ у Сремским Карловцима
Сјећајте се својих старешина, који вам проповиједаше ријеч Божију;
гледајући на свршетак њихова живота угледајте се на вјеру њихову.
Посланица апостола Павла Јеврејима, Гл. 13, 7
На дан Светих мученица Агапије, Хионије и Ирине 29/16 априла у Нирнбергу где је међу својим парохијанима провео највећи део свештенопастирске службе упокојио се угледни протојереј-ставрофор Српске Православне Цркве у мировини и професор Богословије „Свети Арсеније“ у Сремским Карловцима Душан Колунџић. Његова душа се после земаљског живота преселила у живот вечни и сад тамо слави Господа као што Га је евхаристијски и пастирски славио у овомe.
Као све његове бивше ђаке та вест ме је растужила, посебно што сам последњих година његовог живота веома често сретао професора на богослужењима у Саборном храму у Новом Саду. Док је радио помагао сам му повремено у припреми издања књига пастирског богословља и литургике, као и пре тога радећи са њиме на првом издању Шематизма Епархије осечко-пољске и барањске. Уживао сам у тим тренуцима срећан због поверења које је професор имао поверавајући ми различите задатке. Посебно зато што је сваки његов литерарни и богословски текст био посвећен пастирском богословљу и литургици, пун топле и искрене побожности упућене верним и неверним отварајући срца за Христову љубав што је увек имало благотворно дејство. Не једном био сам сведок искреног осмеха дарованог када је отац Душан уз благослов поклањао књигу после речи Благословите Оче и његовог одговора Бог да благослови. Увек је био добар пастир и душебрижник онима који су му били поверени. Као и пре више деценија кад је у Богословији „Свети Арсеније Сремац“ у Сремским Карловцима био професор и васпитач.
Размишљајући о томе како би у сећањима на школске дане најкраће описао лик професора Душана Колунџића одмах сам помислио на речи Светог апостола Павла упућене Јеврејима, али и свима нама кроз време и простор да се сећамо својих учитеља гледајући на свршетак њихова живота и угледамо се на вјеру њихову. У једној телевизијској емисији када су нашем угледном академику поставили питање шта може да каже о својим професорима кратко размишљајући рекао је: „Они су били тако фини људи.“ Данас педесеттри године од доласка у Богословију и четрдесетсетседам година од матурског испита и сам могу да потврдим те речи. Оне најбоље описују лик професора Душана Колунџића. Верујем да би сви моји школски другови и данас били сагласни са утиском да нам је свих година био и учитељ и отац. На часовима изванредан професор и одличан методичар јасним тумачењима сложених тема из Литургике знао је да нас заинтересује, одржи пажњу и научи свему што је важно у богословском образовању будућих свештеника. У његовом раду јасно се видео принцип васпитања који је пре више од четири века пре Светог апостола Павла изрекао антички филозоф Платон у духу свог времена и веровања паганског света: Држава неће много изгубити ако обућар нема појма о свом занату; једино ће Атињани бити лоше обувени. Али, ако васпитачи омладине буду рђаво испуњавали своје обавезе, онда ће стварати поколења незналица и порочних њуди који ће упропастити сву будућност отаџбине. Професор Колундџић се искрено и доследно трудио да у нама засеје и негује хришћанску непорочност која ће бити на корист Српској Православној Цркви и српском народу у отаџбини и расејању.
Предавања професора Колунџића су била у складу са најсавременијим принципима очигледне наставе и стицању продуктивних знања, што се данас у просветним круговима веома цени. Не сећам се, мислим да никада није ни било, да је неко имао примедбу на његово мишљење о постигнутом успеху, а камоли да је нечија суза канула на добијену оцену. Није нам тада било лако у време идеолошке омразе државе и њених институција према Српској Православној Цркви, њеним свештеницима, професорима и подмлатку у богословијама. Сви смо то осећали, али свакодневним пожртвованим радом професора Колунџића, као и целог колегијума Богословије изграђивана је у нама све већа побожност и знање што је јачало самопоштовање и свест о томе да смо у школи која нам пружа више од других, а у разговору вршњака ученик богословије увек се издвајао својим васшитањем и образовањем.
Као професор био је и васпитач у интернатском систему богословског школовања. У тој улози бринуо је о нама као прави отац. Пун разумевања за ситне несташлуке ђака увек је очински образлагао сваки наш прекршај дисциплине трудећи се да изречено упозорење делује као опомена која ће нас мотивисати да то више не чинимо, а не да престрогим кажњавањем показује немоћ васпитача. Многи од нас никада неће заборавити те разговоре који су нам показали да је праштање врлина и после родитеља ту врлину има и нама открива професор Колунџић.
После веома успешне просветне каријере, успешног ако не и успешнијег свештеничког и пастирског рада са својом госпођом протиницом Кајом пре две године прославио је животне јубилеје, четрдесет година савештеничке службе и срећног брака у коме су протиница и он однеговали два сина, старијег Мирка и млађег Радета. Старијег приврженог вери и цркви у световној служби, а млађег свештеника у Берлину који наставља очевим путем српског православног свештеника са својим народом у расејању.
Сада када професор Колунџић више није са нама остаје успомена и сећање на доброг и племенитог човека који је све време живео у складу са даровима које је добио на рукоположењу пружајући свакоме утеху и благослов и приносећи бескрвну жртву по речима Господњим Ово чините у Мој спомен.
Вјечнаја памјат оче Душане, Христос васкрсе!
Душан Вујичић, професор
Прота Душан Колунџић (1938-2020)
Дана 29. априла склопиле се корице и затворила књига земаљског живота а отворила нова небеског живљења у Богу проте Душана Колунџића. Отишао је из овог пролазног и привременог света у непролазни свет Богочовека Господа Исуса Христа.
Рођен је у питомој и немирној Славонији у српском хришћанском дому, где завршава у Пакрацу основну школу, па затим београдску Богословију, после које се уписује на Богословски и на Филозофски факултет. После тога, пет година проводи као професор у карловачкој Богословији.
Мантију облачи у време када су у нашој земљи свештеници као сталеж били презрени, грађани другог реда. А истини за вољу, није било много оних који су имали видно место у интелектуалном кругу. Ипак, то не значи да није било и сјајних, добрих свештеника. Али сама свештеничка мантија никоме није обезбеђивала неки друштвени углед, јер у том атеистичко-безбожничком времену није значила ништа. Чак напротив, пљувањем по вери најлакше се напредовало на политичкој лествици у комунистичкој хијерархији.
Тада га млади али већ угледни епископ Лавренитије узима за свог сарадника, где извесно време раде на сабирању богате оставштине епископа Николаја, да се та највећа духовна, културна и интелектуална жива реч Светог Владике коју је оставио роду и потомству не би заборавила, и тако постала изгубљена заувек, већ била сачувана и доступна на добробит нашег народа. Знао је да су му за тај посао и тај задатак неопходни образовани људи умних видика. И заиста, у свештенику Душану нашао је озбиљног, истрајног, врсног, верног и трезвеног сарадника на овом узвишеном подухвату.
Затим, готово три деценије борави у Нирнбергу – северна Баварска, као свештеник, где својим радом уноси велико освежење у духовно-просветни живот, поставивши темеље наше Цркве са умном нашом интелигенцијом којима је дао светосавски печат. Његов читав живот је био везан за књигу. Он је са књигом живео, годинама сарађујући са многим часописима. Издао је око двеста парохијских писама са поукама и порукама о вери, Цркви, историји и животу за наше људе који су живели далеко од отаџбине, за оне који су тамо били на привременом раду а скромног знања, са жељом да им прошири духовне видике, а њиховој деци држао је часове веронауке. Као прави мисионар српске културе, издејствовао је да овај верско-наставни програм одобри министарство културе у Минхену. И ова црква била је једно од места у расејању где су се на академијама и књижевним вечерима окупљали наши познати писци, књижевници, песници као што су Данко Поповић, Слободан Ракитић, Предраг Драгић Кијук.
Црквени живот у Нирнбергу и градовима северне Баварске био је у константном успону. Ту се у храму често могло срести, поред Срба, доста Руса, Немаца, Грка који су у овом свештенику видели искреног и оданог слугу олтара. Осећали су да у казивању проте нема лажних речи сатканих од мртвих слова, јер су пред собом имали озбиљног човека и искреног саговорника у чијим речима није постојало ништа намештено или сувишно. Говорећи о вери са разним странцима са којима се сретао, многима од њих је говорио и против њихових дотадашњих уверења, јер су то били људи других конфесија којима је православље било непознато, и они су из тих сусрета увек понели снажан и дубок утисак. Дакле, није било предугих и празних речи, никад није говорио тек да би нешто казао. Без оштрих тонова, све је било у служби истине.
Захваљујући познавању језика и таквом угледу, многе стипендије су стизале годинама за младе наше студенте, монахе, свештенике и оне којима је то било потребно. Када је ратни пожар захватио овај балкански простор, помагао је у разним видовима многе немоћне, болесне и сиромашне који су били остали без својих кућа, лишени елементарних услова за живот, а нарочито сирочад.
После пензионисања 2004. године, наступила је последња етапа протиног живота, коју је дочекао са оловком у руци завршавајући шематизам Епархије осечкопољске и барањске. Бог је тако хтео да га је смрт задесила у граду Нирнбергу где је оставио свој лични печат.
Ове набацане мисли дале би се свести на неколико реченица у којима као на траци видимо проте Душана путању. Његов живот има више етапа. Детињство, Богословија, школовање на Универзитету у Београду, рад у карловачкој Богословији, затим следује време у Диселдорфу, па онда Баварска – Нирнберг, која траје до пензионисања, па повратак у родни крај у своју Славонију где неуморно ради, проповеда, држи предавања, уређује и води свакодневну емисију на Радио Борову, и припрема поклонике за путовање на Свету Гору.
На крају, треба рећи и то да из овог живота није отишао као дужник ни према својој Цркви – пастви, ни према нацији, ни према пријатељима, ни према породици. Имао је место у времену које није било празно, а у ратном вихору помагао је свој народ угрожен санкцијама, блокадом и неправдама. Отишао је тихо као што је и живео, као човек кога су красиле фине хришћанске особине, уважаван и цењен не само од својих парохијана већ и од свих других с којима се сретао. Тако да му припада лепо место како у нашој Цркви, тако и у култури српског народа којем је свим бићем припадао. Прота Душан није био лицемер, није се додворавао свом времену, увек је имао свој јасан и одмерен став. Остало је памћење и остали су неизбрисиви трагови. Али живот има смисла само ако схватимо његове битности. Он се лепо одужио вери и нацији, и до свог последњег часа деловао на опште добро, а у нашој Цркви остаће као општепризната и општепозната личност.
у Београду, маја 2020.
Свештеник Милорад Средојевић
