Чувајте свој православни идентитет

Жарко Видовић је историчар уметности, ликовни критичар, историчар цивилизације. Рођен је 1921. у месту Тешањ (Босна и Херцеговина). У Упсали је дипломирао на Филозофском факултету најпре историју филоСофије, затим историју уметности. Докторирао је 1958. у Београду. Учествовао је као добровољац у Априлском рату. Као цивил ухапшен је у Сарајеву октобра 1941. године. Био у затворима (прво немачком, па усташком) до 1942, кад је у великом транспорту пребачен у Јасеновац, одакле је депортован у логор код Нарвика у Норвешкој, из кога је побегао у Шведску. При повратку у Југославију, због својих ставова о демократији ухапшен је и затваран још два пута. Писао је и преводио за „Борбу“, „Културу“, „Књижевне новине“. Предавао на Универзитету у Загребу, одакле је због својих речи о србофобији био искључен, потом на Институту за књижевност и уметност. Бавио се истраживањем Његоша, затим православне уметности и културе, спада у елитне православне мислиоце.

За Диселдорфски Гласник је пристао да у прошлом броју да интервју, а за овај Васкршњи број да поздрави парохијане Диселдорфа.

Жарко, шта Вам прво пада на памет овог пролећа?

Сећам се моје покојне супруге Душке и мог покојног сина. Сећам се великомученика Вукашина  који је био књиговођа и угледан грађанин Сарајева. Често га сликају у сељачком оделу, а он је био градски одевен; то треба исправити у нашој иконографији. Сећам се Сарајева и узаног колосека воза Ћире када смо априла 1942 .год. њиме били превезени до Славонског Брода. Падала је хладна пролетња киша, био је Ђурђевдан и будући логораши Јасеновца певали су народну српску песму „Ево зоре,ево зоре, Богу да се помолим. Хеј, Ђурђевдан је, а ја нисам са оном коју волим.“

Хвала Горану Бреговићу што је забележио ту песму. Када смо стигли у логор Јасеновац, били смо заграђени жицом. Изнад нас је било суморно тамно небо, а вода је жмрћкала испод траве коју смо газили. Сећам се довикивања, раздвојених рођака, пријатеља, другова, мајки, очева, деце, сећам се те патње. Као снажнији, одабран сам од нациста и био у логору на Севeрном Полу, јер је Хитлер намеравао да нападне Стаљина преко Северног Пола, те смо ми копали пролаз за тенкове и СС трупе. Сећам се људи који су скакали на електричну жицу и тиме вршили самоубиство, јер нису веровали да постоји смисао живота у том паклу. Можда су и веровали у Васкрсење Христово, али „дубок је човек и сувише дубок, сузио бих га ја“, каже један од јунака Фјодора Михајловича Достојевског. Сећам се свих могућих људских и политичких  сужења у Титовој тоталитарној држави. Сећам се своје родне Босне и држим је у срцу. Сећам се и елите интелектуалне Србије која никад није могла да дође до изражаја и да води ову земљу. Можда припадам само малом броју људи који су преживели Јасеновац. Верујем у литургијско сећање Духа Светога.

Ко Вам је од уметника остао посебно драг?

Много је људи који су ми драги. Од људи које сам познавао драги су ми: Светозар Радојчић, Милош Ђурић, Иван Будимир, Александар Дероко, Бранко Ћопић, Иво Андрић, Пеђа Ристић, и многи сликари, а посебно сликар Босне - Јован Бијелић.

Видео сам прелепу камену кућу у селу Равеник код Босанског Петровца Јована Бијелића.

.Ја сам писао импресије о Јовану Бијелићу, пратио га до куће и са њим разговарао; били смо пријатељи. Седео је поред једне чесме, пијуцкао ракију, сликао, и често гледао у једно дрво. Био је то генијалан велики сликар. Посебно ми је драго његово завичајно сликарство, лепо је што чувате успомену о њему.

А шта бисте рекли о Бранку Ћопићу?

Бранко Ћопић је писац који је схватио суштину Брозове Југославије. Он је знао да Броз жели да је разбије, а не да је сачува. Ја сам негде шездесетих година изјавио да Централни комитет жели да разбије Југославију. Сви су мислили да неко стоји иза мене. Међутим, сам Броз је рекао да не треба реаговати на моју изјаву. Тек тада сам схватио колико је све то било опасно и знао сам да су рат и распад Југославије неминовни. У међувремену је основан Факулттет политичких наука у Београду који је био жариште антисрпске пропаганде.

Сећате ли се савезничког бомбардовања Београда на Васкрс 1944. године? Наш заједнички пријатељ Пеђа Ристић се сећа, и остала му је жива слика једне роде која је на Славији стајала на једној нози док је друга висила сломљена од ударца неког шрапнела. Савезници су тада погодили породилиште у Београду. Саша Петровић ми је причао да је видео бебе како висе по дрвећу као неко егзотично воће. Бабица Десанка Лихтенекер, која је преживела, говорила ми је о томе са скривеним ужасом, можда и са жељом да се све то заборави.

Да, то је срамно и ужасно. Не сећам се, био сам у логору.

Шта бисте поручили парохијанима Диселдорфа?

Литургијско-парохијска заједница је основа црквеног заједничарења. Чувајте свој православни идентитет. Поздрављам вас химном Господњег Васкрсења из Његошеве „Луче микрокозме“.

­­О преблаги, тихи Учитељу, 
слатка ли је света бистра вода 
с источника твога бесмртнога! 
Од твога су св'јетлога погледа 
уплашене мраке ишчезнуле, 
од твога су хода свештенога 
богохулни срушени олтари; 
воскресењем смрт си поразио, 
небо твојом хвалом одјекује, 
земља слави свога спаситеља

Христос васкрсе!

Горан Раденковић

Васкршњи број „Диселдорфског гласника“