Епархија далматинска: Corpus Areopagiticum
Захваљујући осведоченом трудбенику на њиви Господњој, господину Слободану Продићу, преводиоцу и теологу, у издању епархије далматинске појављује се дело Светога Дионисија Псеудо-Ареопагита Corpus Areopagiticum. Вековна историја светоотачке писмености не зна за мистериознији феномен, као што је корпус дела приписаних Дионисију Ареопагиту. Утицај Areopagiticum-а на светоотачку мисао је такав да се ниједан књижевни споменик не може мерити са његовим утицајем.
Дионисије Ареопагит је живео у првом веку, из Дела Апостолских (17, 34) сазнајемо да је хришћанство примио захваљујући Светом Апостолу Павлу. По црквеном предању Дионисије је био први епископ атински.
Ниједан древни отац или историчар Цркве не спомиње да је овај апостолски ученик оставио овакво књижевно дело.
О Дионисијевим делима први пут је било помена на сусрету православних и монофизита, 553. године у Цариграду. На овом састанку монофизити-севиријани, противници Халкидонског Сабора, користе израз „једна богомужна енергија“ а, као доказ истинитости своје тврдње говоре да су ове речи пронашли код Дионисија Ареопагита.
У одговору православних, чији је представник био Ипатије Ефески, речено да ниједан древно-хришћаснки писац не зна за Дионисијева дела, стога такве формулације сматрају неаутеничним.
Ако православни 553. године нису знали за Дионисијева дела, како је могуће да су она међу монофизитима имала толики ауторитет? Наука ово објашњава тиме што се тврди да је ово дело настало у другој половини 5. века од непознатог аутора, вероватно Сиријца.
Већ средином 6. века Корпус је познат православнима, на њега се позивају Леонтије Византијски, Атанасије Синаит, Софроније Јерусалимски, Теодор Студит... У 7. веку ова дела је тумачио Максим Исповедник. Преподобни Јован Дамаскин позива се на Псеудо-Аеропагита, као на аутора са великим ауторитетом. Међу последњим коменаторима спомињу се Михаил Псел (11. век) и Георгије Пахимер (13. век). Схолије на Areopagiticum су у 8. веку преведене на сиријски језик.
Преводи „Корпуса“ појављивали се, овим редоследом:
У 8. веку настају арапски и јерменски, у 9. веку коптски, док у 11. веку настаје грузијски превод, коначно 1371. године Старац Исаија, познат и као Исаија Серски, хиландарски калуђер, писац и преводилац, за серског митрополита Теодосија преводи списе Псеудо-
Дионисија Ареопагита са грчког на српскословенски језик, остављајући при том y запису своју преводилачку ауторефлексију, као и сведочење о поразу Срба од Турака код Черномена, на Марици.
На Западу за Areopagiticum се зна од 6. века, почевши од папе Григорије Великог ово дело је врло цењено и цитирано, нпр. на Латеранском сабору 649. године, потом папа Агатон у писму Шестом Васељенском Сабору 680. године, и др.
Први превод на латински језик појављује се 835. године, а начинио га је Гиљдуинг (+840), игуман манастира Сен-Дени крај Париза
Значај Corpus Areopagiticum-а мери се његовим историјским утицајем. Георгије Флоровски је записао: „Неће бити преувеличавање ако кажемо да би без Ареопагитовог утицаја сва историја средњовековне мистике и философије била несхватљива.“
Популарности „Корпуса“ Европи допринело је и то што је Дионисије једно време био идентификован с првим париским епископом истог имена, просветитељем Гала.
Иако су и на Истоку ови списи били широко распрострањени, на византијско богословље су већи утицај имали Кападокијски Оци из 4. века и они послије њих, а утицај Дионисија је био највећи у области литургијског богословља.
Дошло се и до закључка да је различитост у рецепцији, и у самим преводима Corpus Areopagiticum-а направила кључну разлику у богословљу источне и западне хришћанске Цркве и условила њихов развој, а тиме утицала и на токове европске философије укључујући и модерне правце.
презвитер Бобан Стојковић,
професор Богословије у Нишу
