Владика нишки Јован: Црква има одговоре на вапаје савременог човека

Данас треба препознати подвиг савременог хришћанина, поготову у градској средини – тај подвиг треба да буде ослобођен моралистичког, односно религијско-казненог менталитета и препознат у разноврсности врлине.

Написане речи део су беседе којом се владика Јован (Пурић) обратио патријарху, архијерејима, свештенству, монаштву и пастви, примивши од патријарха Иринеја, којег је наследио на трону епископа нишких, архијерејско жезло. У беседи изговореној на устоличењу у нишкој Саборној цркви, позвао је свештенике да проповедају и речју и личним примером, да у животу испуњавају јеванђелску науку, „па макар ниједне речи не казали”.

Одлуком са последњег заседања Светог архијерејског сабора, игуман манастира Острог и викарни епископ диоклијски изабран је за владику нишког и на овој архијерејској дужности је од августа прошле године.

„Служба у Острогу ме је, надам се, припремила за епархијску службу, која је много тежа, са више обавеза и одговорности. Тек треба сагледати службу у овој древној и историјској епархији. Сваки истински рад прате искушења без којих нема спасења. У томе се састоји искуство и сазнање, али и изазов и креативност”, каже владика Јован.

У Нишу би 2013. године требало да буде организована велика прослава 1.700 година од доношења Миланског едикта. Како се Епархија нишка припрема за прославу тог важног јубилеја? Да ли бисте већ сада могли да опишете обим прославе?

Поводом прославе јубилеја у Нишу припреме су почеле још раније у самом граду и на нивоу помесне цркве. Свети архијерејски сабор донео је одлуку о нивоу те прославе. Основани су одбори који раде на томе. На нивоу епархије ми се припремамо. Издали смо монографију „Икона Христа”, у припреми је и монографија о Светом цару Константину. У току је снимање серије о Константиновом путу (наслеђу). Покренули смо два сајта, поред постојећег – обновљеног: о богослужењу као центру хришћанске културе и о Светом Јовану Златоусту. Организују се предавања, конференције (једна је већ била у Нишу), поводом које је објављен зборник радова. Такође, организоваћемо и изложбе икона у сарадњи са Академијом СПЦ и Хришћанским културним центром. Већ је свима познат Музички едикт и Смотра хорова духовне музике која се већ традиционално одржава. У плану су два научна симпозијума, као и покретање нишких православних новина. Што се тиче самог свечарског и празничног дела прославе јавност ће бити благовремено обавештена, после састанка одбора на нивоу цркве. Такође, на следећем заседању Сабора СПЦ биће више речи о појединостима те прославе. Надам се да ће архијереји узети у обзир економску кризу и наћи меру у овој прослави. Све у свему овај терет обавеза пашће на цркву, док су други заузети овоземаљским стварима.

До сада сте имали неколико састанака са градоначелником Ниша Милошем Симоновићем, на којима је, између осталог, разговарано и о градњи нових цркава. Каква је ваша досадашња сарадња са градском управом и који су главни циљеви које сте ви и градоначелник поставили у заједничком раду?

Са господином градоначелником више пута сам се срео. Потписани су уговори о сарадњи око изградње нових храмова у Нишу, где би требало још три локације оверити потписом, бар за почетак. Усвојили смо на савету план и програм прославе на нивоу цркве, града и универзитета. Надамо се да ће поводом јубилеја бити унапређено школство: једном гимназијом у којој ће бити заступљен богословски смер (хришћанска култура), као и радом неке форме Богословског факултета и научног Института у Нишу. Заједнички циљ свих нас је да град припреми услове за прославу, а епархија да дарује душу култури народа. Централна прослава ће бити тамо где је донет едикт, као што ће се и у другим местима обележити овај празник, како на регионалном, тако и на светском нивоу. Ми прослављамо рођење, духовно рођење цара Константина, уз истицање значаја царице Јелене.

Нишлијама сте одржали велики број предавања, а у црквеним круговима и међу верницима важите за врсног беседника. Како људи данас прихватају речи духовника? Слушају ли његове поуке?

За ово кратко време служења у Епархији нишкој приметио сам невероватну жеђ за јеванђељском науком и велику посећеност и заинтересованост народа за духовност. Народ упија сваку реч и жели да се оплемени и утврди у вери и култури. Дакле, није тачна тврдња о менталитету овога краја. Треба имати у свему наде и оптимизма без обзира на сиромаштво и слабу бригу централе за овај део државе.

Какви су Срби верници? Граде се нове цркве и оне су о великим празницима пуне, али већина нема баш навику да редовно одлази на литургију...

Свима нама је познато да наш верујући народ није довољно црквен. Зато смо ми најодговорнији, као и објективне околности у којима се народ налази. Постоји разлика између побожних и религиозних људи. Има крштених људи који, на жалост, не примају свештеника. Ми као народ смо црква, као један организам који се остварује на Светој служби. Из тога произлази организација. Онај који не прихвата заједницу као цркву, не може се спасти као појединац без учешћа у њој. Да би се све ово остварило потребно је време и стрпљив рад на новој христијанизацији Срба. Уосталом, хришћанство је уопште младо, тако да је пред нама огроман рад и труд. Конкретно, потребни су нам много бољи мисионари у Нишу, који ће се бавити савременом мисијом, како унутрашњом тако и спољашњом.

Да ли је црква довољно блиска младима? Може ли она да им пружи одговоре на њихова питања и дилеме који се рађају из нашег, модерног времена?

Црква има све најважније одговоре на вапаје савременог човека. Надам се да можемо кроз даровите људе да одговоримо на све изазове и дилеме модерности. Ми служимо Свету службу у којој имамо све одговоре на „проклета” питања. Најважније је да имамо одговор на проблем смрти и зла, јер у литургији добијамо лек бесмртности. Излажењем из богослужбеног освештаног времена храма наша свакодневица је тако осмишљена као литургија после литургије.

Десет година сте били настојатељ манастира Острог, једне од светиња Српске православне цркве која привлачи велики број поклоника, верника, али и туриста. Која су највећа искушења са којима сте се носили као игуман једног од најпознатијих православних манастира, светиње коју годишње, према проценама, посети око 600.000 људи?

Једно од најтежих послушања у цркви је служба у великим светињама, као што је Острог. По мом скромном мишљењу највеће искушење је свођење поклоништва на „верски туризам” или на сами туризам, који прати сујеверје. Светиње треба да нас обједине, а не да се материјално користи на слабљење љубави.

Сваке године изнова читамо причу у Библији о рођењу Христоса и сваке године извлачимо из ње нове-старе поуке. Читајући је и овог Божића, шта нарочито треба из ње да запамтимо, приближимо срцу, живећи у овом смутном времену, добу економске кризе, времену великог пада моралних и духовних вредности?

Суштински треба прихватити своју егзистенцију у свој рањивости не бежећи од ње; у колевци Богомладенца наћи утеху. Своју борбу на личном и свенародном плану одуховити на тај начин што треба поднети невоље, испуњени благодаћу Рождества Христовог. Једино тако ћемо избећи бес ново-старе „Иродове злобе” која је пратила и данас прати самог Богомладенца и Његову цркву. Ти и такви непријатељи хришћанства не воле прослављање човекових способности, у којима човек може да буде бољи него што јесте, и да заиста може да доживи мир и радост Божића. Кроз отворени прозор празника улази Светиња истинског – вечног живота, што је моја жеља и за све читаоце „Политике”. Нека уђе благослов Божића у сва срца људи верујућих и оних људи добре воље.

----------------------------------------------

Смањити славске трошкове, окренути се духовности

Долазак великих црквених празника неминовно нам намеће и тему „комерцијализације вере”. Да ли је потрошачко друштво и материјализам захватило и нашу веру? Има ли га и у нашој цркви?

Човекову способност за празник прате искушења „празновања” само у јелу и пићу, баш зато што је економска криза, требало би смањити ту потрошњу за славе, и окренути се осмишљењу људског терета и бола на духован начин. У том смислу покренули смо бригу о најугроженијима у епархији (оснивање народних кухиња). При свему је најважнија молитва и сећање на те људе.

Извор: Политика, 6. јануар 2012, разговор водила Јелена Чалија (фотографија Д. Јевремовић)