Црква је оаза за све који живе у расејању

Заиста су чудновате, али не мање и тајанствене, наше српске сеобе. Као да није било раздобља у нашем историјском трајању, а да оно, као каквим каменом крајпуташем, није било омеђено већим или мањим сеобама. Жалост негдањих сеоба и дугих путовања преко Атлантика, када је о нашем расејању у Америци реч, преобратише се, барем се тако мислило, у радост „бољег живота“. Али шта је и где је тај „бољи живот“?

Наш свеблаги Господ нам је јасно ставио до знања  разлог свога доласка у овај свет: Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн. 10,10).  Имајући на уму и у срцу ове Христове речи, наша Српска православна црква је вазда, у свим мањим и већим сеобама, била уз свој народ, настојећи да  мисијом и проповеђу усади у свест Христоносног рода светосавског ону насушну истину да је једини уистину бољи живот и једино ничим омеђено и неотуђиво изобиље – живот у Христу.

За нашу Цркву на Северноамеричком континенту ово је година значајног јубилеја, јер обележавамо Стогодишњицу од оснивања наше прве епархије на овим просторима – Епархије американско-канадске. Мада српско присуство у Америци  сеже и деценијама пре 1921., организовани црквени живот је у протеклих сто година донео вишеструке плодове. Први и најлепши плод и наше највеће изобиље, јесу наши Свети који просијаше на пространствима овог континента: Свети Мардарије (Ускоковић), наш први Епископ у Америци и Канади, Свети Севастијан (Дабовић), пожртвовани мисионар, али не мање и Свети Николај (Велимировић), који је заправо припремио терен за оснивање Епархије у Америци и Канади,  Свети новоисповедник Варнава (Настић), први српски епископ рођен у Америци, али свакако и Свети Јован (Максимовић) Архиепископ и чудотворац шангајски и санфранциски, који је, не ретко, помињао своје даље српско порекло. Зашто су баш Свети наше највеће изобиље? Зато јер нас подвизима, молитвама  и жртвовањем повезују са извором живота који је у Тројединоме Богу. Управо захваљујући том и таквом изобиљу , изобиљу Христоносних примера Светих, они пре нас су се трудили, али и успели, као што и ми данас настојимо, да овде, у Америци, сачувају свој идентитет.  Идентитет, на који овде мислимо, је оно што нас из хоризонтале времена и простора успиње у вертикалу вечности, јер је наш живоносни идентитет у поседовању лика Божијег у нама.

Само на животној путањи која је обасјана светошћу, ма где да се том путањом ходи, може се говорити о истинској просвећености, култури и напретку. И зато је наша Црква на овом поднебљу увек ревновала у повезивању између старога краја и новога света, трудећи се да те везе буду, пре свега, духовне природе. “Премошћавање океана“ не зависи ни од бродова, ни од авиона, али и те како зависи од тога колико ће се духовне енергије, динамике и лепоте из Студенице, Жиче, Пећаршије, Дечана, Раванице, Крушедола, Крке и Гомирја, као и осталих наших светионика, излити по бескрајним булеварима, али и предграђима, Чикага, Њујорка, Лос Анђелеса, Торонта и Ванкувера. Без животодавних сокова из  стабла наше вертикале, наша хоризонтала губи сваки свој смисао!

Тек сада се смемо осврнути на оно што израста из вертикалног идентитета и шири се кроз хоризонталне зраке: на језик, писмо, културу, Христом оплемењене обичаје и остало. Црква је свесна да се од ње у расејању очекује  неупоредиво више него у отачаству. Чување и неговање правилног и лепог језика и  оплемењујуће културе јесте колико важно, толико и болно поглавље наше стварности. Није свако играње у колу до изнемоглости истовремено и “свежи лахор културе“, као што ни ма која гласним политичким промашајима извитоперена, а национално неиживљена острашћеност није “доказ Српства“. Највећи и најлепши “доказ“ Православља, па онда и Српства, јесте живот у лепоти лика Христовог, живот који би био пример за многе око нас који су и те како жедни истине, лепоте и правде! Да ли смо свесни и те димензије нашега постојања овде? А шта ако је баш то онај најважнији разлог зарад кога је Господ усмерио нашу животну стазу ка овим пространствима? 

Жалосно тврдокорни неуспеси у проналажењу разумевања између истока и запада, све нас, и овде и тамо, бацају у беспућа налик пустињи. Па ипак, како је то лепо рекао Антоан де Сент Егзипери: „Лепота пустиње је у сазнању да се ту негде ипак налази оаза“. За Православне Србе у Америци, та оаза је била, јесте и биће наша Црква. Једино у Њој, као Телу Христовом,  ми заиста имамо живот у изобиљу.

Протојереј-ставрофор др Милош М. Весин,
парох јужночикашки и ленсиншки и професор на Богословском факултету Светога Саве у Либертивилу

Извор: Политика, Радио Слово љубве