Црква Покрова Пресвете Богородице у Шиповљанима код Дрвара
Велики и историјски дан би јуче, 17. јула т.г. за село Шиповљане смјештено југо-источно од Дрвара. Ово је дан који по свом значењу превазилази вријеме, дан који, истовремено, повезује садашњост са прошлошћу и будућношћи. Заправо о чему се ради? А ради се о освећењу генерално обновљеног храма Покрова Пресвете Богородице у Шиповљанима,- храма којег давне 1941. године опљачкаше и запалише хрватске усташе, а послије Другог свјетског рата комунисти сукцесивно скрнавише спаљени храм и свим срествима брањаше његову обнову.
Али, ко ће као Бог?! И онда када људска пакост изнеможе, с једне стране, а доброта и спремност на жртву ојачаше, с друге стране, Бог даде да оно одавно немогуће постане могуће. Све је почело прије неколико година када Преосвећени Владика Хризостом заказа заупокојену литургију у девастираном и необновљеном храму за пок. Луку Бајића из Милвокија, иначе порјеклом из Шиповљана. Окупи се тада на литургију неколико вјерника и оних који су били штогод чули за пок. Луку Бајића; помолише се са Владиком Богу и за покој душе пок.Луке, а Владика им потом приповједаше ко то бијеше Лука Бајић. Први пут људи чуше за овог великог човјека, његову велику вјеру и љубав према свима и свакоме, а прије свега према свом родном Дрварском крају и Босанској Крајини. Рече тада Владика:">Велики и историјски дан би јуче, 17. јула т.г. за село Шиповљане смјештено југо-источно од Дрвара. Ово је дан који по свом значењу превазилази вријеме, дан који, истовремено, повезује садашњост са прошлошћу и будућношћи. Заправо о чему се ради? А ради се о освећењу генерално обновљеног храма Покрова Пресвете Богородице у Шиповљанима,- храма којег давне 1941. године опљачкаше и запалише хрватске усташе, а послије Другог свјетског рата комунисти сукцесивно скрнавише спаљени храм и свим срествима брањаше његову обнову. Али, ко ће као Бог?! И онда када људска пакост изнеможе, с једне стране, а доброта и спремност на жртву ојачаше, с друге стране, Бог даде да оно одавно немогуће постане могуће. Све је почело прије неколико година када Преосвећени Владика Хризостом заказа заупокојену литургију у девастираном и необновљеном храму за пок. Луку Бајића из Милвокија, иначе порјеклом из Шиповљана. Окупи се тада на литургију неколико вјерника и оних који су били штогод чули за пок. Луку Бајића; помолише се са Владиком Богу и за покој душе пок.Луке, а Владика им потом приповједаше ко то бијеше Лука Бајић. Први пут људи чуше за овог великог човјека, његову велику вјеру и љубав према свима и свакоме, а прије свега према свом родном Дрварском крају и Босанској Крајини. Рече тада Владика: "У надахнутој бесједи поводом овог историјског догађаја Епископ је између осталог истакао да је '' ово дан којег створи Бог да се у њему радујемо и веселимо. Зашто? Зато што данас повратисмо своју стару славу и љепоту! Што се данас сви ми обновисмо овим освећењем храма који је годинама свједочио следеће: да некада овим крајем прођоше и владаше злочинци и непријатељи сваког добра! - злочинци и непријатељи који су имали за циљ да нас искорјене из наше православне духовности, из наше хришћанске свијести! Зато су нам једни палили и рушили наше светиње, а други послије њих бранили њихово обнављање желећи тиме у потпуности извршити њихову намјеру и оправдати злочин и гријех своји претходника усташа. Али, ко ће као Бог?! Нико! Свједоци смо чињенице: да данас када смо материјално најслабији, духовно смо најјачи! Обновисмо наше давно порушене и попаљене светиње. Још нам мало преостаде. Даће Бог и то ћемо све поновити и изградити ново. Ово је, браћо и сестре и обнављање нашег завјета и нашег савеза са Богом нашим живим, нашом Црквом! Ово је обнова наше вјере, наше љубави и нашег надања! Кад већ говорим о томе желим вас потсјетити на двије за мене значајне и историјске личности које су данас духовно овдје са нама. Први пут сам чуо за ово село 1972.године. И то приликом мог боравка у Дрвару сретох једну старицу код тадашњег преплашеног пароха која му рече: ништа се ти не сикирај попе! Сједи ти код куће, а ја идем кроз село да говорим народу да смо се ми борили против усташа и Њемаца, а не против Бога! Била је то она дивна старица Мика Пећанац, коју многи од Вас памте и сјећају се; Мика којој локални комунистички ''моћници'' нису могли ништа. Она је била за њих, како би народ рекао, 'страх и трепет', али и ноћна мора. Нису знали како и на који начин да спријече ову у црно завијену старицу која је ишла од куће до куће и говорила: покајте се! Нисмо се ми борили против Бога већ против усташа и Њемаца! Њен глас је остао 'вапијући у пустињи безбожништва' у то вријеме у Дрвару. Друга личност коју исто тако лично сретох 1992. године у Милвокију у САД бјеше ваш мјештанин пок. Лука Бајић, који је тјелесно боравио у Милвокију, али је свим бићем својим живио овдје у Шиповљанима, у Крајини! Својим редовним пошиљкама он је помагао сваки храм, свако село у Крајини и шире. Али је радио нешто још много важније: живо свједочио животом, ријечју и примјером своју вјеру, љубав и наду.
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
