Црква Рођења Св. Јована Крститеља, Радован Пилиповић, Београд 2008.

Приповест о цркви Светог Јована Крститеља на Централном гробљу у Београду извире из савремене прошлости Православне Цркве у нашем главном граду. Историја овог храма је кратка, како је већ више пута наглашавано, али није недостојна приповедања нити описивања.

Храм Св. Јована Крститеља родио се из нарочитог места у хришћанском предању. Прве хришћанске богомоље настајале су на гробљима, на местима вечног починка хиљада душа које су, у различитој мери, биле у заједници са Богом. Право на гробља је једно од ретких права која је римска држава поштовала и која није ускраћивала хришћанима које је прогонила.

Смрт је за истинског хришћанина једина земаљска стварност са којом се ваља изборити и коју треба победити. Тако је и црква Св. Јована Крститеља настала из тежње за победом над секуларизованим и песимистичним схватањем смрти.

Архитектонска историја цркве која се данас налази у урбаном делу Београда отпочела је од једне просторије у обичној световној згради на Централном гробљу. Њена повест је запала у време које је по владајућој идеологији и друштвеном расположењу, најблаже речено, било суревњиво према Српској православној цркви. Но баш због тога, на примеру овог парохијског храма осећа се животворност речи нашег Господа да ће сазидати Цркву своју и да је ни врата пакла неће надвладати. Умешност, сталоженост и завидна тактичност патријарха српског Германа (1958-1990) освојиле су зграду испрва предвиђену за сахрањивање и испраћај покојника разних вера и идеологија. Од једне просторијице намењене православнима за испраћање на онај свет, читава зграда, иако није била првобитно сазидана са култном наменом, прешла је мало-помало у власништво Српске православне цркве и постала права и достојна богомоља.

Заметак цркве била је капелица, једна повећа соба у коју би стао свештеник и спровод, а која је упловила у историју 31. октобра 1948. године. Борба за освајање целе зграде отпочиње 1964. године када је за пароха и старешину ове капелице дошао предузимљиви свештеник Гвозден Видојевић. Овај пастир челичне воље и далеких видика постао је главни сарадник патријарха Германа на остваривању замисли подизања праве цркве која би одговорила свим духовним потребама овог дела Београда.

Један журналистички хроничар тога времена је засведочио на следећи начин: „Настојало се да овај крај дође до своје цркве, јер се великом изградњом ширио, а на ово гробље великим делом пренете су и сахране са подручја читавог града. У својимм подужим настојањима, пошто је СО Града Београда изградила нове капеле за сахрањивање, Патријарх је најзад успео и 5. маја 1968. добио целу гробљанску зграду, од које се у року од три године, уз вршење без прекида богослужења и обављање свих других верских треба, адаптацијом и изградњом звоника добила лепа и функционална парохијска и гробљанска црква".

Од тада до данашњега дана урадило се доста. Ова споменица је сведочанство свештених догађаја који су се десили и који ће заувек остати духовна баштина у овом делу Београда. (...)

ИКОНОСТАС ЦРКВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

Настанак иконостаса цркве Св. Јована Крститеља спада у епске и мученичке странице историје српског народа у XX веку. Овај иконостас је настао у заробљеништву у Немачкој, за потребе православне капеле српских војника у заробљеничком логору Бадсулзи. Дуборез на иконостасу је радио архитекта и универзитетски професор Григорије Самојлов.

Иконостас је пренет 1945. године у Београд и постављен је у некадашњу капелу Учитељске школе „Краљица Наталија". Ходом друштвених прилика, одвајањем Цркве од просветног система размонтиран је, однет у Патријаршију, а одатле у капелу Св. Јована Крститеља на Централном гробљу.
Човек који је био најзаслужнији за настанак иконостаса, Григорије Иванович Самојлов (1904-1989), потомак је козачке породице која је после Октобарске револуције, 1921. године, нашла уточиште у Краљевини СХС. Прва сликарска знања стекао је у Средњој уметничкој школи у Русији. У новој отаџбини је завршио најпре Војну гимназију, а затим Архитектонски одсек Техничког факултета. Радио је у архитектонском бироу архитекте Александра Ђорђевића, а потом као асистент на Катедри за византијску и стару српску архитектуру Техничког факултета.

Самојлов је између два светска рата радио пројекте стамбених кућа, заправо вила за отменије слојеве Београђана. У домену црквене архитектуре истичу се Самојловљеви пројекти цркве Св. Архангела Гаврила на Топчидерском гробљу, црква Рођења Св. Јована Крститеља у Вучју и капела на Руском гробљу у Њујорку. Осмислио је ентеријер цркве Св. Саве у Кливленду и ентеријер и иконостас православне цркве у Бања Луци. Док је боравио у логору Бадсулзи није могао да има информацију да је црква у Бања Луци порушена од усташа 1941. године. Упркос свему његов дух је стварао. Плод те несаломивости је иконостас за заробљеничку капелу, који је настао у тешким условима и из жеље да се покаже какву културу имају Срби.

Логор Бадсулзи се налазио код злогласног Бухенвалда. Професору и ратном команданту помагали су војници који су се одрицали пакета и следовања у замену за алат и материјал. На овакав начин је иконостас који се данас налази у цркви Рођења Св. Јована Крститеља настао кроз подвиг и исповедништво. Треба напоменути да је Самојлов могао да избегне заробљавање код Сребренице 1941. године, али је из солидарности са обичном војницима скинуо официрске еполете и определио се за њихову суморну и неизвесну будућност. Такође му је као рођеном Русу нуђено да се врати и да не проводи заробљеничке дане са Србима који су увредили Трећи Рајх и са њиме заратили. Студент и асистент Београдског универзитета на такав чин није могао да се одважи и да напусти своје ратне другове.

У лагеру Бадсулзи Срби су били народ који је последњи организовао свој верски живот. Инертност заробљеника из редова војске Краљевине Југославије изазивала је подсмехе Хитлерових официра који су били опијени својим победама и уверењем о припадности некој вишој раси. Један официр је пролазећи кроз логорски павиљон прокоментарисао одсуство српског интересовања за ствари вере: «Зар Срби и имају културу?». Наравно, то је пробудило добро познату карактерну особину српског народа - инат, који је у лагеру Бадсулзи задивио и Немце и остале народе. Срби су једну бараку преуредили за капелу, а Григорије Самојлов се прихватио сликарског и дуборезачког посла.

Целокупни алат за дуборез је направљен од челичних отпадака и коњских потковица, док су за дрвену конструкцију и подлогу за иконе послужили храстови прагови од старог искиданог железничког колосека. Нека иконографска решења осликавају тадашњи историјски тренутак у коме су се налазили творци иконостаса. Наиме, Спаситељ је приказан са рукама везаним конопцем који символизује «окове, везе и ропство Срба и свих православних Хришћана». На јужним дверима, испод ђаконског стихара Св првомученика и архиђакона Стефана се види српска војничка униформа.

Иконостас је класичне израде за то доба и сем по пореклу и услова у коме је настао нема неке веће вредности. Остале престоне иконе су, поред Богородичине и Господње, Св. Никола Мирликијски (најучесталије крсно име код Срба) и Св. Сава (заштитник српског народа). На северним дверима Св. Архангел Михаило је у ратничком ставу. Далеко од мирноће византијског типа и наглашене продуховљености средњевековља, више је представљен као борац за правду и као осветник. Док је радио, Григорије Самојлов је желео да направи олтарску преграду „у српско-византијском стилу". На царским дверима је уобичајена сцена Благовести. На епистилу су представљени Св. Јован Крститељ, Св. апостол Филип, Св. апостол Јаков, Св. апостол Лука, Св. апостол Матеј, Св. апостоли Петар и Павле, Св. апостоли Вартоломеј и Варнава, Св. апостол Марко, Св. Јован Богослов, Св. апостол Андреј, Св. апостол Тадеј, Св. апостол Тома. Са леве и десне стране Тајне Вечере су представе великих празника: Цвети, Крштење Господа Исуса Христа, Васкрсење, Рођење Господа Исуса Христа, Преображење и Силазак Св. Духа на апостоле. На средини ка врху иконостас се завршава Деисисом.

Рестаурацију иконостаса је урадио академски сликар и протођакон Марко Илић 1974. године. Овај иконописац модерног доба (1937-1987) је свој задатак, који му је поверио патријарх Герман, обавио предано, стручно и са успехом, а реч је било о „пресликавању и досликавању икона и дотичним радовима на орнаментисању у храму". Сви ови радови су комисијски примљени 18. јула 1974. године. (...)

ЗАКЉУЧАК

Храм посвећен Рођењу Светог Јована Крститеља на Централном гробљу (Заплањска 47а) особен је по своме пореклу и има значајну улогу у блиској духовној прошлости Београда. Храм је настао прилагођавањем обичне световне зграде потребама Цркве на гробљанском простору. Најпре је, 1948. године, од једне просторије преуређена капела, затим је добијена канцеларија за административне послове, а круна свега је дозвола да се преостатак зграде може користити за богослужења. Године 1969. године подигнута је звонара која је утиснула снажан архитектонски печат и дала прави изглед цркве.

Црква на Централном гробљу је један од два православна храма у граду Београду који је поникао за патријарашког служења Патријарха Германа (1958-1990). Поред цркве, посвећене Сабору српских светитеља на Карабурми, која је освећена 1988. године, чини изузетак у периоду комунистичке владавине. Тадашња власт није дозвољавала Српској православној цркви изградњу започетог, као Храма Светог Саве на Врачару, нити, пак, подизање нових богомоља на урбаном простору.

Патријарх Герман је нарочито био везан за цркву Рођења Светог Јована Крститеља, ценећи пре свега напоре старешине протојереја Гвоздена Видојевића (1964-1983). Долазио је редовно о храмовним славама, са пратњом викарних епископа и београдског свештенства. Постојала је нарочита врста личне везаности Патријарха Германа за ову цркву. На Централном гробљу је сахрањен патријархов рођени брат, а један од пароха при храму, прота Гаврило Адамовић, био је његов исповедник. Такође, Патријарх српски Господин Герман славио је Светог Јована као своје крсно име.

У цркви се налази иконостас који је рађен за капелу у заробљеничком логору Југословенске краљевске војске, Бадсулзи код Бухенвалда. Иконостас је осмислио, дуборезачким пословима руководио и иконе израдио резервни официр, архитекта Григорије Иванович Самојлов (1904-1989). Уз свесрдну подршку својих ратних другова, овај Србин руског порекла је, прављењем иконостаса, Немцима на ругање да су Срби народ заостао, управо показао какву културу имају. Иако настао у оскудним условима и направљен од примитивног материјала, иконостас представља пример људског стварања, хришћанског исповедништва и уметничког осећаја. Након Другог светског рата пренет је у отаџбину, а трајно место је добио у храму Рођења Светог Јована Крститеља.

Непосредан наследник патријарха Германа, Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле, архипастирски и молитвено бди над храмом који се одупро притисцима комунистичког безбожништва. Све велике свечаности у овој цркви (почевши од 1991) нису прошле без присуствовања садашњег српског Патријарха.

Залагањем садашњег старешине храма, протојереја Драгана Павловића, храм је добио све услове који омогућавају несметан и достојанствен рад једног православног храма у XXI веку. Братство храма се труди око живе парохијске заједнице, окупљајући је око једне вере, једног Предања, једног крштења и једне Свете Евхаристије. Подржан од власти Општине Вождовац, храм на Централном гробљу наставља путем сарадње Цркве и Државе, на корист и радост целој српској нацији и свим људима добре воље.