Црква и социјални проблеми – у потрази за ерминевтичким кључем
На јубиларном заседању Светог Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, одржаном августа 2000. године, усвојен је документ којим се регулише однос Цркве и државе, тачније, однос Цркве према свим релевантним друштвеним темама (текст документа преведен је и код нас: „Основи социјалне концепције РПЦ", прев. М. Обижајева и В. Куриљов, Беседа, Нови Сад 2007).
Мишљења смо да и наша помесна Црква треба што хитније да отпочне израду сличне публикације, јер одговоре које је понудила Руска Православна Црква, чини нам се, не могу бити опште-прихваћени, тј. остављају простора за извесне допуне и, можда, корекције. С обзиром на немалу активност свештенства и лаика на решавању социјалних (и социолошких) проблема, епископат СПЦ-а би се што пре морао ангажовати на састављању једног документа у коме би били изложени елементи социјалне концепције Српске Православне Цркве; сви предуслови су испуњени, те што раније треба организовати ресурсе и артикулисати став СПЦ-а у односу на конкретне друштвене проблема.
Нисмо сада у могућности да се бавимо односом Цркве према свим социјалним питањима, намера нам је да изнесемо једну важну напомену о нужној методолошкој претпоставци за решавање тих питања. Нећемо се, дакле, бавити тиме шта треба урадити поводом неког друштвеног проблема, већ како га треба решавати.
Адекватност решења било ког проблема који се намеће Цркви мора да буде преиспитана јеванђелским критеријумима; Црква може да сагледава проблеме једино у јеванђелској оптици. Другим речима, питање које је одређујуће за хришћански приступ решавању свих недоумица гласи - како би Христос решио тај конкретни проблем. Како би Господ, да се оваплотио у двадесет првом веку, одговарао на питања савремених људи? Дакле, неопходно је одгонетнути како би Христос решавао савремена друштвена питања. Као што смо већ подвукли, нећемо се бавити појединачним проблемима, желимо само да дођемо до ерминевтичког кључа.
ХРИСТОС И СОЦИЈАЛНИ ПРОБЛЕМИ
Исус Христос је, како сведоче јеванђелисти, и сам био суочен са проблемима својих савременика. И од Њега се тражило да да одговор на конкретна социјална питања. Управо онај начин на који је Он давао одговоре јесте начин на који и Црква у свим вековима треба да одговара на ту врсту питања.
Господ Исус Христос на исти начин решава сва друштвена питања која су му постављали његови савременици: даје одговоре тако што првобитно редефинише постављено питање. Наиме, из сфере социјалног проблем пребацује у сферу етичког, и тек тада даје (коначан) одговор.
На овај значајан моменат, који су често губили из вида савремени социолози хришћанства, већ 1933. године скренуо је пажњу један од родоначелника социологије (православног) хришћанства у Србији - проф. Ђорђе Тасић (1892-1943); у есеју „Гледиште хришћана на социјална питања" (Пут, св. 1 за 1933., с. 14-18), проф. Тасић је забележио: „Свуда где би додирнуо које социјално питање, обично изазван од противника, Он (Исус Христос) га не дира као социјално него искључиво као морално. Тако се могу разумети, на пример, Његови одговори разводу брака, одн. праву мужа да отера жену." Поред брака, и остали примери потврђују исто; нисмо сада у могућноси да их појединачно наводимо, прећи ћемо одмах на питање зашто се Христос на овај начин односи према друштвеним проблемима.
Проф. Ђорђе Тасић тачно је запазио и то да Христос „не осуђује ниједан политички режим и ниједно економско уређење". Не осуђује ниједан друштвени концепт, јер Он не нуди неко идеално друштво, већ нуди алтернативу свету - Царство Божије. Не постоји идеална држава, постоји идеалан човек (то је, очекивано, обожени човек). Зато, када је био „упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије," одговорио им је да „Царство Божије не долази на видљив начин; нити ће се рећи: ево га овдје, или, ено га онде; јер гле, Царство Божије унутра је у вама." (Лк 17,20-21).
Проблем друштва, дакле, решава се изнутра: решавањем проблема човековог начина постојања долази се до одговора на свако социјално питање. Акценат се ставља на конкретног човека овде и сада, и од њега се захтева морална одговорност, чија је конотација двојака љубав - према Богу и према ближњима. Та љубав реализује се унутар евхаристијске заједнице (дакле: Цркве) коју је успоставио Христос; она оприсутњује будући век, те живот унутар ње представља остваривање савршеног начина постојања у оној мери у којој је то могуће у времену и простору.
ЦРКВА И СОЦИЈАЛНИ ПРОБЛЕМИ
Примарна функција Цркве није решавање социјалних проблема, него омогућавање реализације „идеалног" јестаства човека у ишчекивању наступања будућег Царства. Међутим, ти проблеми се, свакако, не игноришу од стране Цркве, јер би се на тај начин негирала заповест Христова о љубави према ближњима. Одговорност која се од човека тражи подразумева одговорност за другога, јер се управо кроз њега (ближњег) долази до обожења; на то нам скреће пажњу, између осталих, и аутор Посланице Диогнету када каже: „онај који узима на себе бреме ближњега свога, ко оним чиме је изобилнији жели да чини добро другоме који то нема, ко оно што је од Бога добио и што има, раздаје потребитима, постаје бог онима који добијају - тај је подражавалац Божији." Једном речју: рај, то су други!
Имајући свест о немогућности постојања идеалног друштва, Црква приликом решавања социјалних проблема не треба да се опредељује за неки од политичко-економских уређења друштва, или да се труди да неки од њих поправља, она мора да се бави преображавањем конкретног човека. Добар човек ствара добро друштво. Узгред, често се учествовање Цркве у политичком животу правда позивањем на историјске околности, међутим, не треба заборавити да управо свако од нас утиче на историјски процес: човек је тај који креира историјска збивања (и на овоме је инсистирао проф. Ђорђе Тасић).Додајмо да се не сме изгубити из вида и значај непосредног сусрета доброчинитеља и онога коме се добро чини. Не сме се узрок доброчинства деперсонализовати. Лични сусрет недвосмислено показује да добродетељ није корумпирана, и на њему треба инсистирати. Чињење добрих дела не треба да буде индиферентно испуњавања обавезе, већ израз аутентичне егзистенције човека.
Аутор већ цитиране Посланице пише „племенитом Диогнету" да ако чује његову реч о томе „у каквога Бога верују и како му служе" хришћани, „свакако ће постати бољи (човек)". Хришћанин преображава свет сопственим животом. А тај живот, како је јасно и прецизно наведено у Посланици, која ни после скоро два миленијума није изгубила на актуелности, „пројављује задивљујуће и заиста чудесно (неко би чак превео: 'парадоксално') стање". Том чудесношћу хришћанин истиче аутентичност живљења и преображава свет. Он не може да докаже али може да покаже да је Бог кога исповеда истински, а та вера почетак је хришћанског живота који је у својој бити - безусловни љубавни односа са Другим и другима. То је једини пут ка бољем друштву, чије ће савршено стање бити могуће тек у будућем Царству Божијем.
Извор: Православље
