Црква: Стожер окупљања српског народа

Његово Преовештенство Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Г. Иринеј: Кратак осврт на однос између српске дијаспоре и Српске Правосалвне Цркве

Написати коју реч o историји српске дијаспоре, од првих српских исељеника до последњих емигрантских таласа, уствари значи зaбележити напоре и настојања народа, појединаца и заједница, који кроз међусобно јединство и заједничко искуство теже да остваре, а често и обнове, учврсте и развију нови живот; с тим да никако не изгубе оне битне елементе свог претходног живота и искуства, како за своју генерацију тако и за будуће.

Наши први српски исељеници тражили су остварење новог живота и новог дома у сваком смислу речи: места где ће се рађати, подизати децу и обезбедити им одговарајуће образовање – такво, које ће истаћи ново исто колико и сачувати од заборава старо. Подигнуте су цркве и манастри као заједничке куће у којима ће се одржати вера предака и обезбедити место за богослужење, које ће им омогућити да постану саставни део освећене историје. Потом су основане црквне и језичке школе и фолклорне групе, како би се обезбедио континуитет традиционалног верског и културног наследства и тако одржао њихов идентитет. Једнако значајно, основана су пензионерска насеља да обезбеде достојан живот старијих и гробља као последња места починка у очекивању будућег века.

Савремена историја српске дијаспоре релативно је млада и почиње почетком XIX века. Све ове нове земље представљају оштар контраст који се, упоређујући их са старим, ратом и идеологијама оптерећним крајевима, огледа у виталности и младалачкој енергији њихових нација. Наша српска историја у дијаспори је суштински уткана у материју ових полетних нових нација, једнако као и у “удобну” историјску материју српског народа и Српске Православне Цркве, која је стожер српског живља у расејању.

Српска заједница на Северном америчком континенту зачета је са првим досељеницима из Аустроугарске империје, док на Петом континенту, као и у Европи, већином је настала доласком првих емиграната након Другог светског рата. Она почиње са Србима који су уморни и оронули, понеки од њих сасвим исцрпљени, трагали за новим домом и новом сигурнијом будућношћу. Њихов задатак је био, као и наш данас: како, као и све заједнице у расејању, прихватити јединствену културу и традицију своје нове домовине, а уједно не заборавити или не издати ону из Отаџбине, коју су оставили за собом, многи од њих заувек?

Наша историја, која се међу Србима у расејању наставља са нараштајима који су се родили и стасали у дијаспори, затим обогаћена са новијом, школованијом, економском емиграцијом па све до феномена „gastarbeiters“, т.ј.  „привремених радника у иностранству“ и поново се обнавља са доласком изгнаника са ратом захваћених подручја, захвална je на новој шанси и испуњена еланом пред до скора незамисливим могућностима. То је историја нашег народа и Цркве која улази у нову нацију и нову епоху. Јер је витална спона управо у томе што су наши „оци дијаспоре“ у својим срцима препознали да вера може издржати без слободе, док слобода не може опстати без вере.

Кроз Цркву ми смо пресађени изван времена и историје у присуство вечности у садашњости. То је нова стварност, нешто што је истовремено врло познато а још увек у покрету и напредовању, што се мења и развија. Наша историја стога, није стагнирајућа, она буја и непрестано се оживљава. Господ је изабрао где ће засадити свој виноград, кроз који наставља да нам даје своје наследство и добро стање Његове Свете Цркве. Јер је Он Господар времена и доба, аутор Историје и историја, у Историји и ван свих историја, светих и светских.

+ Иринеј
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске

Вечерње новости: Црква: Стожер окупљања српског народа - Лични став, понедељак, 1. август 2011. стр. 28.

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска