Црква Светог Димитрија поново плени Гардошем
Земунско гробље је споменик културе и почивалиште на коме су свој мир нашли припадници више конфесија. На православном делу гробља изгледом доминира и плени јединствен храм. Посвећен је Светом великомученику Димитрију, али многи га знају под именом Харишева капела. Изградио ју је богати трговац Григорије Хариш по завештању супруге Марије, а смештена је у срцу храма. Годинама је црква била препуштена зубу времена – пропао јој је кров, ољуштила се фасада, зидови у унутрашњости поцрнели од дима свећа…
Сада је храм потпуно реконструисан, а најважнији радови завршени су недавно. Тако је црква на врху Гардоша поново заблистала после више од 140 година. Обнова Харишеве капеле, односно Цркве Светог великомученика Димитрија, почела је пре око три године. Средства за један део радова издвојила је Црквена општина Земун. У тој првој фази освежен је дуборез на иконостасу, санирана фасада и кров.
-Када сам пре око годину и по преузео дужност, наставило се са пословима. У целу причу укључили су се добротвори из Београда. Од њихових средстава обновљен је олтарски део, наос са свим фрескама, орнаментиком и имитацијом мермера. Да би се ово завршило, у цркви су три месеца биле постављене скеле. Постављени су и нови каблови. Због тога су морали да се штемују зидови, али сада имамо комплет нову инсталацију. И на плафону одакле су некада висили каблови уградили смо нови полијелеј, односно лустер са 40 сијалица. Увезли смо га из Украјине. Реконструисана је потпуно крипта и опела се сада држе у њој, док се богослужења обављају у горњем делу цркве, сваке суботе и недеље и празником, објашњава протојереј-ставрофор Милорад Нишкић.
Црква је добила и ново декоративно осветљење не само у унутрашњости, већ и напољу, где су постављене специјалне лед светиљке. За реконструкцију овог храма са капелом ангажовани су стручњаци јер су сви радови били под надзором Завода за заштиту споменика културе града Београда.
-Строго смо водили рачуна о најситнијим детаљима. Примера ради, потпуно смо ускладили боју имитације мермера са оним правим. Када се каже имитација мермера, мисли се на специјалну технику коју раде мајстори молери. Они тако окрече зид или стуб да из даљине потпуно изгледа као да је мермерни. И боју свода смо ускладили са оном каква је некада била. Свод је урађен у такозваној византијско плавој. Највећи део обнове јединственог здања је завршен, али са уређењем се неће стати. Планирамо да заменимо гранитни под, да набавимо нове стасидије, односно столице, тронове и певнице. За то смо већ предали захтев црквеној општини, а добили смо благослов Патријарха. Од њега смо, иначе, за све радове на овом храму добили благослов, напомиње протојереј-ставрофор Милорад Нишкић.
Цркву посвећену Светом великомученику Димитрију, патрону породице Петровић, 1874-1876. године подигао је Григорије Хариш, новосадски, потом земунски трговац, а на основу завештања супруге Марије, рођене Петровић, ћерке имућног земунског трговца Димитрија Петровића. Угледна породица имала је имања у Темишвару, Будимпешти и Земуну. После женидбе, Григорије се преселио у Земун и водио тастове послове, а после смрти супруге са синовима Димитријем и Константином подигао цркву. Од Харишевог наслеђа, поред капеле на Земунском гробљу, постојао је Фонд задужбине Хариш и иметак од којег је данас остала сачувана једино стилска угаона варошка приземница с високим кровом у Змај Јовиној улици.
Харишева црква, како стоји на сајту Завода за заштиту споменика културе града Београда, представља значајно архитектонско-уметничко и меморијално сведочанство о Земуну и земунским породицама крајем деветнаестог века. Изведена је у неовизантијском стилу, основе у облику уписаног крста, с једним кубетом. Испод целог храма је крипта, породична гробница. Осим историјске везе са двема познатим грађанским породицама Петровић и Хариш, црква је и истакнуто остварење Светозара Ивачковића, једног од најзначајнијих српских архитеката с краја 19. и почетка 20. века. Исти аутор је, између осталог, пројектовао и цркву Светог Николе на београдском Новом гробљу, такође у стилу српско-византијске архитектуре. Иконостас је последњи рад Павла Симића, из 1874. године, једног од најважнијих сликара епохе српског класицизма. Ствараоци ове капеле били су и Јосиф Макс, грађевинар, Јован Кистнер, дрворезбар, и Самуел Колмајер, златар иконостаса.
Извор: politika.rs
