Црногорско диплање о Румијској цркви и барском међувјерском складу
На порталу „Аналитика“ 14. јуна објављен је текст под насловом „Што је истина о Владимировом култу?“ Повод му је била конференција за медије на којој смо учествовали Горан Андровић, члан породице чувара и власника крста Светог Јована Владимира, и ја.
Прочитавши га, прва асоцијација (због претенциозног наслова) била ми је сљедећа старобарска поспрдица: Када је неко много ружан, Старобарани кажу: „Толико је грдан да га зову лејпи“.
Ауторка овог текста (Сузана Капетановић) дохватила се сљедеће реченице из извјештаја са поменуте конференције објављеног на порталу „Аналитика“: „Он (свештеник Јован Пламенац – Ј. П.) је казао да је култ Владимира један од ‘најзначајнијих нематеријалних добара’ у Црној Гори, као и да је срж култа – сама црква“. А већ у наставку аутор овог извјештаја, који је у њему побркао још лончића, цитира моје ријечи:
- Срж култа је литија на Румији, дакле, изношење крста…
Али, новинарки Капетановић се више допало да сам рекао оно што нијесам, и то је изабрала за једну од теза свога текста.
Знајући како многи новинари у Црној Гори функционишу, свима њима који су дошли на конференцију – а били су из скоро свих редакција из Подгорице – то што сам говорио подијелио сам у писаној форми, на папиру, и дигитално, на CD-у, и само је требало де примјене технику copy-paste. Да је то урадио аутор овог извјештаја, не би ми „ставио у уста“ и синтагму „култ Владимира“, јер ја нијесам ни незнавен ни злонамјеран да не кажем: „култ Светог Јована Владмира“.
Наравно, све ово не би било важно, јер оваквих бркања баба и жаба, што намјерних што ненамјерних, свакодневно су пуни медији у Црној Гори. Али, у тексту „Што је истина о Владимировом култу?“ наглашена је једна друга тема: култ Светог Јована Владимира је „једно од шест нематеријалних културних добара које би ускоро требало да буде уписано у Регистар културних добара Црне Горе“. Ауторка нас обавјештава и о сљедећем: „промјене (у култу Светог Јована Владмира – Ј. П.) су озбиљне, и струка их је већ забиљежила у раду на елаборату културних вриједности – документу на основу којег ће култ Управа (за заштиту културних добара – Ј. П.) уписати у Регистар заштићене нематеријалне баштине Црне Горе“.
Е, ово је већ веома озбиљно.
Као прво, није нормално и у супротности је са духом Закона о заштити културних добара да неко припрема елаборат о култу светог Јована Владимира, или било којем другом културном добру, далеко од очију јавности. Новинарка Капетановић је, очигледно, имала увид у досад урађено на овом елаборату и о томе нас је, срећом, обавијестила својим текстом. Уствари, њене тврдње у овом „лејпом“ тексту, као и терминологија коју користи, откривају какав нас шок очекује када елаборат учине јавним. Потврђују да је култ Светог Јована Владимира озбиљно угрожен његовом политичком употребом, зачетом тврдњом господе Мехмеда Бардхија и Ранка Кривокапића да је црква Свете Тројице на Румији пореметила међувјерски склад у Бару.
Тврдња да због цркве на Румији у литији за крстом Светог Јована Владмира више не иду муслимани и римокатолици, судећи према тексту „Што је истина о Владимировом култу?“, могла би се назвати резимеом елабората којег припрема „струка“ (претпостављам нека комисија) за потребе Управе за заштиту културних добара, односно Министарства културе Црне Горе. А лијепо сам толико пута у посљедње двије године написао да то није истина. Како ова неистина постаје безочна лаж, која пријети да уђе у тако важан документ као што је Регистар заштићене нематеријалне баштине Црне Горе, принуђен сам да поновим:
Мухамеданци и римокатолици су у румијску литију за православним крстом, на којем је прије безмало хиљаду година погубљен Свети Јован Владимир, ишли не зарад ид(е)ологизираног „братства и јединства”, које данашњи ид(е)олози пројектују на наше претке, ретроактивно им га намећући, него саборно, из осјећаја заједништва (који проистиче из духа Цркве). Зашто је успостављена румијска литија, зашто је ишла баш за крстом Светог Јована Владимира, да ли јој је овај крст прикључен или је успостављена са њим, да ли је прво ишла литија, па је зато саграђена црква на врху Румије, или је прво саграђена црква па пошла литија…, данас можемо само да претпостављамо. О цркви на врху Румије, коју су 1571. године порушили Турци, пише више аутора:етнолог и географ Павле Ровињски, руски конзул Иван Јастребов, римокатолички свештеник Донато Фабијанић, Томо Ораовац, Пјетро Балан…
За данашњу цркву на Румији сасвим је неважно да ли је ту раније била црква. Она је одраз вишевјековне жеље, тежње, чежње народа ширег подручја Бара да се ту изгради црква, они су говорили – врати. Зато су у литији сви износили по камен не би ли ту црква долетјела када се сакупи довољно камења. О тој легенди пишу многи аутори, па и прије више од сто година. О мотивима људи који су износили камење на Румију остало је писано свједочанство. И, 2005. године, ова легенда се показала, уствари – народним пророштвом. Те године, црква је уистину долетјела на румијски врх.
Румијска црква је, дакле, оваплоћење жеље и труда подрумијског народа „све три вјере“. Она је, уствари, дјелимична материјализација култа Светог Јована Владмира (као што је и крст којег на Румију износимо у литији).
Колико год пута да им поновимо ово, они опет, као у дипле: „Румијска црква је пореметила барски међувјерски склад“. Овај народ, генерацијама, изнио је толико камење на врх Румије да би ту била црква, а онда се нашли неки Црногорци да тврде да је она проблем том народу. Ту, заиста, неко није нормалан, или је злонамјеран.
Да, проблем је у политичкој употреби култа Светог Јована Владимира, која је постала важан елемент у борби актуелне црногорске власти против Православне цркве у Црној Гори. Власт ову борбу, нештедимице, води у садејству са партијама које је чине, полицијом, неким медијима, судством… Отуда овако синхронизовано диплање: „Румијска црква је пореметила барски међувјерски склад“.
У ово настојање, изгледа, власт укључује и неке људе из Управе за заштиту културних добара, који – видимо – покушавају да култ Светог Јована Владимира извуку из скута Православне цркве. А Јована Владимира, православног светитеља, као и његов култ, ишчупати из Цркве је што и убрати најљепши цвијет: колико год да му у вази мијењате воду, он ће убрзо увенути и осушити се.
Румијску литију, са култом Светог Јована Владимира, кроз вјекове одржала је Православна црква. Са Андровићима, чуварима и власницима крста Светог Јована Владимира, увијек је ишао православни свештеник. Дакле, увијек православни свештеник, а никада римокатолички и никада хоџа! А римокатолици и муслимани су се прикључивали литији због дубоког осјећаја, и поштовања, своје етничке припадности и уважавања својих православних предака.
И сада се нашли „мудраци“ да прекрајају стварност. Никада нијесу ни дошли на Тројчинданску румијску литију, нити су осјетили њен дух. У суштини, формирајући виртуелну стварност за потребе искомпромитоване црногорске политичке врхушке, намећу се као господари истине.
Тако и литију зову „процесијом“, Светог Јована Владимира „Владимиром“… Православну терминологију замијенили су римокатоличком. То неће промијенити суштину Култа, али говори о њиховој злонамјери, о њиховој потреби да Култ удаље од Православне цркве.
Граде се борцима за очување аутентичности Култа, а мијењају у народу прихваћено име Светог Јована Владимира, као да посједују његову крштеницу. Не би чудило да и Шин Ђон (Свети Јован, на албанском), онај у Албанији, код Елбасана, и овај на Скадарском језеру, код Ријеке Црнојевића, преименују у Шин Владимир. Па у дипле…
Појма немајући што се на литији догађа, јер никада је нијесу ни видјели, најважније им је да ли креће од цркве Светог Николе или од, како у свој незнавености кажу, „руског манастира“, да ли је неко у литији пошао испред Андровића који носе крст и свештеника… Аутентичност Култа заснивају и на пуцању на литији, не питајући се што ће на то данас рећи полиција, као и на праћење крста племенским капетаном, муслиманом, који је ишао уз крст са исуканим мачем, символизујући своју и спремност оних које предводи да га одбране, апстрахујући чињенице да не само да у Микулићима нема племенског капетана, него у читавом селу нема никога да стално живи, осим четири монахиње у манастиру Светог Сергија Радоњешког, као и да Крајњани више намају претензију да крст Светог Јована Владимира отму од Микулићана.
А румијска тројчинданска литија и даље је итекако жива…
Румијску цркву никада не спомену а да не кажу, барем, „метална“. Бацају се на њу ријечима, а не чују да оне одзвањају као оно камење ’91. године по Цетињском манастиру, или као јаук зида ловћенске Капела под ударом пијука ’72, и не присјете се да многи од оних који су каменовали Манастир и кивот Светог Петра Цетињског и од оних који су порушили цркву на Ловћену и Његошев гроб нијесу избројали пуно својих земних дана.
Није истина да су припадници других конфесија, осим православних, раније ишли у румијској литији у неком посебно великом броју. Имамо писана свједочанства чак с краја 19. вијека да је и тада (као и данас) било покушаја да се мухамеданци спријече да учествују у румијској литији. Није истина ни да су припадници исламске и римокатоличке вјероисповијести сасвим напустили румијску литију. Они су престали да иду у литији на Румију 1953. године, када и православни, јер комунисти су је те године забранили. Данас они опет за Тројчиндан иду на Румију, додуше, у малом броју, не због цркве на Румији, него због актулне смутње настале политичком употребом култа Светог Јована Владимира.
Румијску литију је обновио 1984. године Богић Фемић, тадашњи парох барски, православни свештеник. И што се пореметило у конфенсионалној структури учесника румијске литије 2005. године постављењем цркве на Румији? Ништа. Ама баш ништа! Мислите ли да је 2004, или 2003, или 1985. године било више муслимана и римокатолика у литији за крстом Светог Јована Владмира него 2006, 2007, 2008…? Није. Црква на Румији у стварности ту ама баш ништа није промијенила. Промијенила је само у виртуелној стварности коју обликују неки црногорски политичари, нажалост, и неки новинари. Изгледа да су се у тај посао укључили и неки људи којима струка којом се баве то нипошто не дозвољава. Свака струка има свој кодекс, па и када није написан (овај новинарске струке је написан, али као да је написан на тоалет папиру).
Генерална скупштина Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) на свом 32. засиједању2003. године усвојила је Конвенцију за заштиту нематеријалне културне баштине, која зацијело не подржава политичку употребу културног добра. Стога, за Црну Гору неће бити лијепо ако јој „струка“ постане што и „правосуђе“, па њоме почну да се баве међународне институције, због злоупотребе Конвенције. Није лијепо ни за људе из струке да арче свој професионални дигнитет зарад било какве политичке берићети.
Не може се „струка“ тендециозним тумачењем закона утјеривати као топузом. Или, барем, не може дуго… Култ Светог Јована Владимира је култ љубави, и када му се прилази са мржњом, злом намјером – ту нема конекције. Да приступ култу Светог Јована Владимира каквим је црногорска јавност диплашки избомбардована, као осиромашеним уранијумом, не би прешао у брутално насиље, позивам његове актере (политичаре, новинаре, људе из струке…) да дођу на румијску литију на Тројчиндан ове године. То је за само неколико дана, у ноћи између 22. и 23. и током пријеподнева 23. јуна. Метеоролози за подручје Румије најављују у та два дана лијепо вријеме, ведро, са температуром 21-22º током дана и 15º ноћу, уз пиркање вјетра брзином 1-2 метра у секунди. Те ноћи биће пун мјесец. Заиста, идеално вријеме. Вриједни Микулићани, који сада живе углавном у Бару, уз помоћ својих пријатеља, санирали су пут до свог села и сада је до њега могуће доћи било којим малим аутомобилом. Дођите и видите чиме се бавите!
Или, оканите се култа Светог Јована Владмира и – из разлога што нематеријална културна баштина обухвата и вјештине – пређите на израду елабората о специфичној црногорској вјештини диплања више људи у исте дипле у исто вријеме.
јереј Јован Пламенац
Извор: Митрополија црногорско-приморска
