Цвингли у светлу двају нових биографских портрета
Улрих Цвингли (1484–1531) је био реформатор у Цириху и отац швајцарске Реформације. Упркос своме кратком, али испуњеном животу и деловању, он се може с правом сматрати претечом и пиониром реформистичког протестантизма. Поводом предстојећег јубилеја – 500-годишњице Реформације - објављена су и два концизна биографска портрета Цвинглија:
Петер Опиц: ”Улрих Цвингли. Пророк, јеретик, пионир протестантизма”. - Peter Opitz: Ulrich Zwingli. Prophet, Ketzer, Pionier des Protestantismus. Theologischer Verlag (TVZ), Zürich 2016. и Франц Риб: ”Цвингли. Протестни дух са политичким инстинктом”. - Franz Rueb: Zwingli. Widerständiger Geist mit politischem Instinkt. Verlag Hier und Jetzt, Baden 2016.
Многим житељима Цириха он је важио за ригорозног противника животне радости, иако се није либио љубавних сласти једне куртизане или музике коју је волео, као и окршаја за социјалну правду.
Једна је опсежно илустрована и разумљиво написана биографија истраживача и стручњака за Цвинглијево дело Петра Опица, који дело циришког реформатора осветљава на фону сукоба његовог времена. Она осветљава Цвинглијева основна богословска уверења унутар Цркве и унутар конфедерације.
Друга лако читљива биографија Цвинглијева је из пера Франца Риба, која реформатора обасјава у новом светлу. Тако је настала живописна слика о некоме ко се противио постојећем поретку, али и са снажним политичким сензибилитетом и емпатијом за животне околности. За разлику од многих Цвингијевих портрета, фокус ове биографије је лежао на питањима политике Реформације и на друштвеним и привредним односима који су Реформацију у Швајцарској пратили и уопште омогућили. Тако је Улрих Цвингли постао непосредна личност у контексту свога времена, као реформатор, политичар и дипломат.
Аутор Франц Риб је годинама радио као новинар у области позоришта, филма и књижевне критике. Од 1970. до 1974. био је драматург у позоришту ”Шаубине” у Берлину. Данас је он слободни аутор који живи у Цириху. Опицова књига је научно фундирана. Аутор је историчар и управник Института за историју Реформације у Цириху, док је друга, Рибова пре срочена у левичарском духу протестне генерације ”1968”. Отуда је и поднаслов његове књиге – ”Протестни дух и политички инстинкт”.
Након комплементарне лектире обеју књига може се рећи да Цвинглија треба идентификовати са одважним и каректерним младим људима, онако како га је Албрехт Дирер портретисао, уместо на портретима са опорим цртама у швајцарској ношњи коју је за собом оставио Ханс Аспер.
Обе књиге помажу да се традиране предрасуде о Цвинглију коригују. У њима се сазнаје о околностима у којима је овај швајцарски реформатор циришког кова деловао. Опиц смешта Цвинглија у контекст ренесансног хуманизма и показује његову везаност за Еразма Ротердамског и друге представнике покрета у коме је Библија поновно откривена и хришћанско нашло надахнуће за иновативни препород. Он описује Цвинглијево искуство у ужасима рата и из њега произишлог одбацивања и аверзије према плаћеничкој војсци. И Риб смешта велики део Цвинглијевог портрета у ситуацију у Цириху у време дубоксежних историјских прелома из којих се сазнаје о социјалним струјама и противструјама у ондашњој градској структури у контексту швајцарске конфедерације и улози плаћеничке војске у њој. Обојица аутора коригују херојизирајућа, као и дифамирајућа тумачења Цвинглијевог делања.
Након лектире ових двају биографских портрета читалац ће бити основано уверен да је слика о Цвинглију као необразованом и некултурном човеку погрешна. Из ових двеју књига сазнаћемо да је Цвингли владао ренесансним музичким инструментима (лаутом, харфом, виолином, флаутом), да је сам компоновао музику за једну Аристофанову комедију и да је основао прву музичку школу у Цириху. Обојица аутора не настоје на погрешној апологетици. Овде се сазнаје о Цвинглију као искреном и самокритичном човеку чврсте воље и јаке правдољубивости, који се није клонио сукоба и либио размирица, свагда оставши доследан својој реформаторској линији. Риб пак религиозним и теолошким питањима не посвећује потребну аналитичку димензију; то чини Опиц са истанчаним осећањем и компетентношћу за ”реформистички тип побожности”, који карактеришу трезвеност и хуманост.
Паралелном лектиром ове две књиге се допуњују и сливају у кохерентан портрет циришког реформатора, те их обе радо препоручујемо нашем читалаштву, напосе у години великог јубилеја Реформације.
Протопрезвитер Зоран Андрић, Минхен
