Цвингли у светлу двају нових биографских портрета

Улрих Цвингли (1484–1531) није само реформатор у Цириху и отац швајцарске  Реформације. Упркос своме кратком, али испуњеном животу и деловању, он се с правом може сматрати претечом и пиониром реформистичког протестантизма. Поводом предстојећег јубилеја – 500-годишњице швајцарске Реформације објављена су и два концизна биографска портрета Цвинглија:

Петер Опиц: ”Улрих Цвингли. Пророк, јеретик, пионир протестантизма” - Peter Opitz: Ulrich Zwingli. Prophet, Ketzer, Pionier des Protestantismus (Theologischer Verlag /TVZ/, Zürich 2016) и Франц Риб: ”Цвингли. Протестни дух са политичким инстинктом”. - Franz Rueb: Zwingli. Widerständiger Geist mit politischem Instinkt (Verlag Hier und Jetzt, Baden 2016). Многим житељима Цириха важио је за ригорозног противника животне радости, иако се није либио музике коју је волео, као и окршаја за социјалну правду.

Једна је опсежно илустрована и разумљиво написана биографија истраживача и експерта за Цвинглијево дело Петра Опица, који дело циришког реформатора осветљава на фону сукоба његовог времена, његова основна богословска уверења унутар Цркве и унутар конфедерације.

Друга лако читљива биографија Цвинглијева потиче из пера Франца Риба која реформатора обасјава у новом светлу. Тако је настала живописна

слика о некоме ко се противио постојећем поретку, али и са снажним политичким сензибилитетом и емпатијом за животне околности. За разлику од многих Цвингијевих портрета, фокус ове биографије је лежао на питањима политике Реформације и на друштвеним и привредним односима који су пратили Реформацију у Швајцарској и уопште омогућили је. Тако је Улрих Цвингли постао непосредна личност у контексту свога времена, као реформатор, политичар и дипломат.

Опицова књига је научно фундирана. Аутор је историчар и управник Института за историју Реформације у Цириху, док је друга, Рибова књига пре срочена у левичарском духу протестне генерације ”1968”. Отуда је и поднаслов његове књиге – ”Протестни дух и политички инстинкт”.

После комплементарног читања обеју књига може се рећи да Цвинглија треба идентификовати са одважним и карактерним младим људима, кога је Албрехт Дирер портретисао, уместо на портретима са опорим цртама у швајцарској ношњи коју је за собом оставио Ханс Аспер. Обе књиге помажу да се коригују традиране предрасуде о Цвинглију. У њима се сазнаје о околностима у којима је овај швајцарски реформатор циришког кова деловао. Опиц смешта Цвинглија у контекст ренесансног хуманизма и показује везаност за Еразма Ротердамског и друге представнике покрета у коме је Библија поновно откривена и хришћанство нашло надахнуће за иновативни препород. Он описује Цвинглијево искуство у ужасима рата и из њега произишлог одбацивања и аверзије према плаћеничкој војсци. И Риб смешта добар део Цвинглијевог портрета у ситуацију у Цириху у време дубоксежних историјских прелома из којих се сазнаје о социјалним струјама и противструјама у ондашњој градској структури у контексту швајцарске конфедерације и улози плаћеничке војске у њој. Обојица аутора коригују херојизирајућа, као и дифамирајућа тумачења Цвинглијевог делања.

После читања ових двају биографских портрета читалац ће бити основано уверен да је слика о Цвинглију као необразованом и некултурном човеку погрешна. Из ових двеју књига ћемо сазнати да је Цвингли владао ренесансним музичким инструментима (лаутом, харфом, виолином, флаутом), да је компоновао музику за једну Аристофанову комедију и да је основао прву музичку школу у Цириху. Обојица аутора не настоје на погрешној апологетици. Овде се сазнаје о Цвинглију као искреном и самокритичном човеку чврсте воље и јаке правдољубивости, који се није клонио сукоба и либио размирица, свагда оставши доследан својој реформаторској линији. Док Риб религиозним и теолошким питањима не посвећује потребну аналитичку димензију, то чини Опиц са истанчаним осећањем и комптентношћу за ”реформистички тип богомолитвености”, који карактеришу трезвеност и хуманост.

Ове две књиге се допуњују и сливају у кохерентан портрет циришког реформатора, те их обе радо препоручујемо нашем читалаштву, напосе у години великог јубилеја швајцарске Реформације.

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић