Далиборка Стојшић, Привидна даљина

издавач: Просвета, Београд  2019; стр. 184.

Исповедајући хартији душу срца свога, ауторка збирке песама, Далиборка Стојшић, води нас путем који следи: „Корист је и велика добит већ то што волиш“ ,према речима Светог Јована Златоуста. Путем љубави исконске на којој свет и човек почива, поетска фигура песникиње Далиборке Стојшић на 184 странице,  које садрже 94 песме, пева и пише на разне теме, а највише о љубави која нема дефиницију, а сви о њој говоре, за њом чезну и уздишу, свако на свој начин.

Вишеслојно искуство жене у многим улогама, песникиња је исказала речима одважне личности која се суочава са светом, са болом, смрћу, растанком од вољене особе, младошћу, старошћу...  Кроз  песме ламентира обрачун са самим собом, спознаја себе самог и искрено исповедање вечној милости Творца и лепоти  од Бога датој, а ничим заслуженој.

И у том трагању на боготражитељском путу, исцељујући своју душу  (а помало и душе читалаца), ауторка збирке песама Привидна даљина даје и одговор како тече процес самоисцељења:

Самоисцељење почиње

Кад освестиш у себи

Да те нико неће спасити...

Управо тако почиње или се завршава одговор како спасти душу своју: прво исповедним причањем или писањем, а онда похитати у загрљај Мајке (Пресвете Богородице) како би у потоку угледали своје ново и преображено лице.

Збирка песама „Привидна даљина“ је поезија високе фреквенције коју еманира мека женска душа која зна зашто бива повређена на јесењиновски начин Марине Цветајеве. Овде из сваког стиха исијава енергија новог женског етичког дискурса... Ово је збирка једне талентоване поетесе која брани живот у самој његовој плоти, која је спознала свет и рециклирала га у својим духовним ретортама, знајући да су све консеквенце у рукама судбине, варљиве и горке, што свачији живот чини „привидном даљином“, пише књижевник и књижевни критичар Никола Девура.

„Моја књижевност је мој врт. Ако се некоме у том врту допадне неки цвет, нека га слободно узбере – не газећи, по могућности, леје. Ако му се ништа не допадне, нека се не нагиње преко плота, већ продужи, не обазирући се на то...“ - поручује ауторка Далиборка Стојшић читаоцу.

Многи мотиви из светске књижевности (Алекса Шантић, Лаза Кости:Санта Марија дела салуте, Толстој...) обогатили су песнички дискурс Далиборке Стојшић која се лирски исповеда.

„Што се дуже и искреније поверава стиховима као да се увећава и оно што остаје неречено. У нејасном крије жељу за јасноћом, а у слављењу љубави чежњу за њом...“  - речи су академика Матије Бећковића које потврђују да литерарна исповест влада у збиркама поезије Далиборке Стојшић која је за три године издала, поред најновије Привида даљина,  још две збирке Лутка која говори (2017) и Вук од сребрне кише (2018).

Да завршимо на помало необичан наслов, једним стихом твореним од наслова Далиборкиних песама одговарајући делимично шта је то Привидна даљина како и слови прва песма ове збирке:

Некад журим да песму пресретнем

Где је довољно далеко

Да можеш опет,

Није ми свеједно,

Не дам.

Са овом песмом Не дам (у којој мајка стрепи над сином што  у бременитим временима униформу облачи) завршавамо прилог књизи „Привидна даљина“ ауторке Далиборке Стојшић, која је ипак дала одгонетку целокупног стваралаштва добијеног од Господа  - постоји само једна једина безусловна љубав, Божја љубав.

Зорица Зец