Даљ: Константину Великом у част

У част 1700 година Миланског едикта (313-2013) Српска православна црквена општина Даљ организовала је 20. октобра 2013. године свечану академију Константину Великом у част

Велика сала дома културе у Даљу била је мала да би примила све знатижељне посетиоце ове духовне манифестације, која је окупила велики број представнике духовног, политичког, културног и економског живота наше регије, благочестивог народа из Даља, Борова и других места. Пре свега треба споменути присуство Епископа осечкопољског г. Лукијана, који је и отворио академију, генералног конзула Србије у Вуковару г. Живорада Симића, дожупана Осјечкобарањске жупаније г. Јована Јелића, начелника Општине Борово г. Зорана Баћановића, председника НС г. Јована Ајдуковића, велики број свештеника Епархије и многе друге који су својим присуством увеличали централну свечаност посвећену Цару Константину и правном акту којим је враћена одузета имовина Цркве и заустављен прогон хришћана.

У програму су учествовали свештенички хор Епархије осјечкопољске и барањске, Етно група Ђурђевак из Боботе и народни гуслар Милан Мрдовић из Београда. Предавање на тему „Милански едикт“ одржао је јереј Зоран Мајкић парох II парохије даљске, а проф. Тајана Брајило надахнуто и уметнички произнела је оригинални текст Миланског едикта и делове текста из књиге владике Николаја Велимировића „Беседе под гором“. Програм је водио проф. Ђорђе Нешић, док је идејни покретач манифестације и уредник програма био протонамесник Александар Ђурановић.

На крају програма дружење је настављено уз послужење које су припремиле чланице Кола српских сестара из Даља, чланице хора преподобне Евгеније Лазаревић и остале Марте и Марије нашег времена потпомогнуте Српском православном црквеном општином Даљ.

Организатори скупа су желели да овај велики јубилеј не буде само сећање, него пре свега догађај и преокрет, да постане исходиште нових корака у остваривању онога што је још увек остало као трајни изазов и задатак за нас, људе 21. века. Нису желели да овај јубилеј буде само „комеморативни скуп“, сећање на прошлост, још мање повратак у прошлост, већ им је била жеља  да ови јубиларни дани буду дани слике будућег Царства небеског, овде и сада; дани сусрета у истини и љубави, покајању, праштању и помирењу. Са друге стране, ово је био повод да сви поново размотримо положај Цркава и верских заједница у савременој Европи, да се протумачи питање верске слободе и равноправности у савременом историјском контексту и тако актуализује Милански едикт.

+ + +

Хришћански свет ове године слави 17 векова од доношења Миланског едикта, којим је цар Константин Велики који је рођен у Нишу озаконио хришћанство као равноправну религију у Римској империји. Српски народ има посебан разлог за славље, јер пуних седамнаест векова одржава пламен вере у епископским средиштима из Константиновог времена.

Балкан баштини хришћанство из апостолских времена и традицију епископија из Константиновог доба. Многи данашњи градови у Србији живе на темељима античких метропола из времена када су Свети апостоли Андреј и Павле са ученицима проповедали на Балканском  полуострву, тадашњој римској области Илирик. Кад је прокламован Милански едикт, они су већ били седишта епископа.

Тако су се ранохришћански епископски центри налазили у Skupima – данашњем Скопљу, Ulpijani – Липљану код Грачанице, Naisu – Нишу, Singidunumu - Београду, Sirmijumu – Сремској Митровици, у којима су и данас седишта епископија Српске православне Цркве.

Наша Црква очувала је традицију Константиновог доба па се и данас у истим градовима налазе седишта наших епархија. Као мало који други део света, ми баштинимо ранохришћанску традицију. Зато, није чудо што је одавде са овог дела Балкана дошао и владар који је озаконио хришћанство и утемељио православље.

У то време Рим је у највећој моралној и економској кризи од настанка, а западни део царства војнички више није способан да се одбрани од варвара. На таквој сцени појављује се Константин из источног дела царства, које је економски, културно и војно много јаче. Како је говорио свети владика Николај, Константин је умео добро да прочита знакове времена. Он је схватио да је прогон хришћанства бесмислен у ситуацији када су многи међу најбољим легионарима хришћани. Константин веома промишљено, кад је 324. године победио супарнике у борби за трон, премешта седиште државе на исток царства. Нову престоницу смешта на Босфорски мореуз, најважнију стратешку тачку за економски опстанак здравог дела империје.

Са духовне стране, он је сигурно осетио позив вере, али је делао и политички веома промишљено. Он на месту мале грчке колоније Византион гради нову престоницу „Нови Рим“, познатију под њеним народним именом Константин-град, на грчком Константинопољ. Он је резидирао и у неколико мањих престоница на Балкану, у данашњој Србији, где је провео дуго времена бранећи границу царства на Дунавском лимесу. За то време столовао је у Sirmijumu – данашњој Сремској Митровици и Singidunumu – данашњем Београду.

Историчари наводе да је на световном нивоу Константин извео драстичну монетарну и војну реформу државе, да је његов најважнији подухват било духовно уједињење царства организовањем Првог васељенског сабора у Никеји 325. године коме су присуствовали епископи из целе империје. На никејском сабору су утврђени канони цркве и њена административна подела, и што је најважније „Символ вере“ – учење о Божјој природи. Чињеница да је сабор сазвао цар и да је своју моћ употребио да се саборске одлуке спроведу, Константину је дала и ореол духовног владара који је на престолу Божјом вољом.

Сазивањем Никејског сабора на коме је утврђен  „Символ вере“, Константин је ударио темеље за опстанак православног римског царства у следећих 1.000 година. Међутим, премештање престонице империје на исток доводи и до претензија епископа у Риму на царску световну власт. Тај сукоб на крају доводи до раздора хришћанства, чију дубину илуструје и чињеница да је цар Константин светац на целом православном истоку, док му западна црква никада није дала ореол.

Цар Константин је 313. године донео Милански едикт, документ који ће представљати прекретницу у односу државних власти према хришћанима. Доноси слободу хришћанима, али је битно и његово савремено тумачење, будући да је кроз овај документ који датира са почетка 4. века јасно изражена социјална правда и верска толеранција. Наиме, хришћанима којима је одузета имовина, Едикт је обезбеђивао њен поврат, а грађанима који су били у њеном поседу, држава је гарантовала обештећење. У том смислу Милански едикт може бити инспирација и за савремено доба и демократско друштво у коме живимо.

Извор: Епархија осечко-пољска