Дан сећања на смедеревску трагедију

Пи­ском ло­ко­мо­ти­ве на же­ле­знич­кој ста­ни­ци, си­ре­на­ма и лу­па­њем цр­кве­них зво­на, сва­ке го­ди­не тач­но у 14.14 са­ти град се на тре­ну­так „па­ра­ли­ше" у знак се­ћа­ња на жр­тве овог до­га­ђа­ја

Екс­пло­зи­ја му­ни­ци­је у сме­де­рев­ској твр­ђа­ви, 5. ју­на 1941. го­ди­не, за са­мо не­ко­ли­ко се­кун­ди срав­ни­ла је го­то­во цео град са зе­мљом, а пре­ма не­зва­нич­ним про­це­на­ма, у не­за­пам­ће­ној тра­ге­ди­ји стра­да­ло је из­ме­ђу хи­ља­ду и че­ти­ри хи­ља­де љу­ди. Од 2400 ку­ћа, са­мо 25 ни­је оште­ће­но, док су ку­ће у преч­ни­ку од де­се­так ки­ло­ме­та­ра од твр­ђа­ве по­ру­ше­не до те­ме­ља, по­да­ци су та­да­шње ко­ми­си­је за об­но­ву Сме­де­ре­ва. Стра­вич­на екс­пло­зи­ја му­ни­ци­је ко­ја је у то вре­ме ла­ге­ро­ва­на у древ­ном зда­њу Бран­ко­ви­ћа на­пра­ви­ла је на том ме­сту кра­тер преч­ни­ка пе­де­сет и ду­би­не око де­вет ме­та­ра, а на град се сру­чи­ло нај­ма­ње че­ти­ри хи­ља­де то­на ка­ме­на из зи­ди­на твр­ђа­ве.

Тог да­на Сме­де­ре­во је за­ви­је­но у цр­но, а до да­нас ни­су по­зна­те мно­ге чи­ње­ни­це. Узрок екс­пло­зи­је још увек се на­га­ђа, као и ко­на­чан број жр­та­ва. Прет­по­ста­вља се да је до не­сре­ће до­шло са­мо­за­па­љи­ва­њем му­ни­ци­је, а по­сто­је и вер­зи­је исто­ри­ча­ра о на­вод­ној ко­му­ни­стич­кој ди­вер­зи­ји, за шта не­ма кон­крет­них до­ка­за.

Пре­ма из­ја­ва­ма пре­жи­ве­лих и ду­го­го­ди­шње исто­риј­ске гра­ђе, из­ве­сно је да је тог коб­ног 5. ју­на био пи­јач­ни дан у Сме­де­ре­ву. Ле­по вре­ме из­ма­ми­ло је мно­ге гра­ђа­не на ули­цу, гу­жва у гра­ду би­ла је не­за­пам­ће­на. На не­сре­ћу, у Сме­де­ре­во су тог да­на до­шли и мно­ги ме­шта­ни окол­них се­ла, па и гра­до­ва. При­ча се да је то био дан ка­да су сме­де­рев­ски гим­на­зи­јал­ци до­би­ја­ли ди­пло­ме, а учи­те­љи из сре­за по­зва­ни да при­ме пла­ту. Се­дам­на­ест глу­ма­ца Срп­ског на­род­ног по­зо­ри­шта из Но­вог Са­да го­сто­ва­ло је у гра­ду на Ду­на­ву и сви су ов­де на­стра­да­ли.

На же­ле­знич­кој ста­ни­ци ис­пред са­ме твр­ђа­ве, у пут­нич­ком во­зу 4714 за Ве­ли­ку Пла­ну ко­ји је по ре­ду во­жње тре­ба­ло да кре­не два ми­ну­та пре тра­ге­ди­је, по­ги­ну­ло је, не­зва­нич­но, ви­ше од 1500 пут­ни­ка из Сме­де­ре­ва и окол­них ме­ста. Због гу­жве и пре­ко­број­них пут­ни­ка воз је ка­снио ка­ко би се при­ка­чи­ла још јед­на ло­ко­мо­ти­ва. На­жа­лост, сви ко­ји су се ти­ска­ли да у жур­би на­пу­сте Сме­де­ре­во, игром суд­би­не, за­у­век су оста­ли у ње­му.

Пи­ском ло­ко­мо­ти­ве на же­ле­знич­кој ста­ни­ци, си­ре­на­ма и лу­па­њем цр­кве­них зво­на, сва­ке го­ди­не тач­но у 14.14 са­ти град се на тре­ну­так „па­ра­ли­ше" у знак се­ћа­ња на жр­тве тра­ге­ди­је. Та­ко је би­ло и ју­че у Сме­де­ре­ву, 69 го­ди­на на­кон овог до­га­ђа­ја.

Па­ра­стос жр­тва­ма пе­то­јун­ске тра­ге­ди­је слу­жи­ло је све­штен­ство пра­во­слав­не цр­кве у Сме­де­ре­ву код Спо­мен-ко­стур­ни­це на ста­ром гро­бљу по­диг­ну­те 1942. го­ди­не. На њој је уре­за­но 485 име­на по­зна­тих жр­та­ва, без име­на пут­ни­ка из во­за 4714.

Ју­че су по­ло­же­ни и вен­ци на спо­ме­ник „5. јун", не­да­ле­ко од же­ле­знич­ке ста­ни­це, а при­ре­ђен је и при­го­дан про­грам уз уче­шће сме­де­рев­ских гим­на­зи­ја­ла­ца и град­ског жен­ског хо­ра „Кир Сте­фан Ср­бин".

Дан се­ћа­ња на жр­тве екс­пло­зи­је нај­пре је на­зван „За­вет­ни дан", по иде­ји та­да­шњег ко­ме­са­ра за об­но­ву гра­да Ди­ми­три­ја Љо­ти­ћа. По­сле Дру­гог свет­ског ра­та па све до 1981. го­ди­не до­га­ђај је но­сио на­зив „5. јун", а од та­да до да­нас „Дан не­за­бо­ра­ва".

Извор: Политика