Дан сећања - 24. марта 2017. године
Великим словима исписан, данашњи новински наслов. Поносно се истиче међу бројним данашњим првим странама српских новина. Изборио се часно за своје насловно место, међу насловима који нас данима замарају и воде у бесконачну расправу. Овај наслов пуно више говори од свих других наслова, наслов пун емоција, прикривеног бола целог народа, храброг узвика војника и беспомоћног вриска жртве.
Данашњи наслов у сваком грађанину ове земље буди сиву и тешку тугу у срцу. Односи нас на тренутак у прошлост уз дубоки уздах у грудима сваког од нас. Уздах који прати слика потпуног мрака , сирена које парају небо и разарања које не оставља ништа за живот после. Буди у нама давно заборављену беспомоћност невине жртве. Жртве која поносно стоји на пролећној ливади и чека ударац насилника из мрака. На тренутак покрену се слике из дих дана, слике погинулих, слике хиљада наших безимених суграђана, великих хероја који су то постали у тренутку експлозије и одласка у вечност. Нико их није питао да ли желе да постану хероји и одлете у вечност светлости на хоризонту. Нико их није питао да ли желе да оставе своје најмилије у сузама. Нису им дозволили да се опросте од своје породице, мајки, очева, деце, пријатеља. Нико их није питао да ли желе да одрасту, да ли желе да осете укус првог пољупца, да ли желе да се веселе рађању новог живота, да ли желе да створе бољи свет. Нису их ништа питали. Нису им ништа дали, а све су им узели. Људи из мрака. Људи који су због своје тренутне користи одлучили да из мрака дођу у наше животе и разарају, пале, убијају и коначно победе са бакљом уништења у руци.
Колико таква њихова одлука има вредност? Има ли уопште цену? Може ли да се плати? Да ли су задовољни и сретни након свега!? Питања за сваког од њих. Сигуран сам да ће одговоре давати оног дана кад буду напуштали овај овоземаљски живот. Без тих одговора сигурно неће доћи на место где стоје мала Милица, Оливера, Мирослав, Јулијана и бројни други.
Враћамо се погледом на наслов пред нама. Сви ми, пред тим насловом издвајамо се на тренутак у свом свету, као јасни знак сведоцима поред нас, како је било тешко тих дана. Како је било тешко живети у овој земљи и шта је свако од нас натеран да види и доживи. Однесени тако у даљину непознатог, бивамо разбијени као таласи на стени непознатог мора. Тешке мисли притисну нам срце и полако крећемо назад у реалност данашњице, у живот са нашим вољенима. Враћамо се у стварност, враћамо се животу и испитивачким погледима наше радознале деце, унука. Станемо тако, иако журимо за неважним стварима и увек изговоримо по коју реченицу о тим данима, о тим тешким временима. Говоримо нашој деци, нашој будућности. То је наш дуг према онима којих нема поред нас, дуг према великим жртвама које су дате тих дана, жртвама датим да би ми данас живели у миру. То је наша обавеза према онима који не могу да испричају своју бол својим наследницима. Свако од нас исприча своју јединствену причу, никад записану, покаже руком на део града који је срушен и исприча како је леп био пре уништења. Исприча како је леп живот био пре тог дана, онда исприча како је било тог дана. Покуша да опише свој болни утисак, бол који је доживео, сузу коју није испустио и жртву коју је видео. Гледа у своје руке које су биле беспомоћне да се одбране од удараца из мрака. Гледа у руке које би дао за будућност своје деце. И на крају увек застанемо и пар секунди ћутимо. Тада тишина говори више од речи. Тих пар секунди, нико не може да опише. Нити велики Добрица Ћосић нити речити Матија Бећковић нити разборити Владета Јеротић. Увек у тим тренуцима, одлучимо и да ублажимо истину јер наша деца то не би могла све да схвате, а не треба им тровати душу са туђим отровом. Отровом давно просутим са неба наше лепе Србије.
Тек након тога можемо наставити својим путем. Тако полако, лењо пролазе године. Једна за другом. Слике патње би да побледе, сирене уништења би да се утишају, али свако од нас их носи у срцу и уткане су у нас као својеврсни генетски код нашег народа. Генетски код испреплетан са болом доласка нашег народа на ову светску ветрометину, испреплетан са Косовским болом победе у поразу, испреплетан са Карађорђевим болом устанка или уништења, испреплетан са болним победама на Церу и Колубари, смрзнутим болом беспућа Албаније и болним сазнањем напуштености на обалама Албаније. Тај бол памти и прославе Васкрса са Немачким бомбама 1941. године, али и Васкрса са савезничким бомбама 1944.године. Подсетили су нас и 1999. године, како знају да нам честитају Васкрс. Болни Васкрс и бомбе са порукама. То се напросто не може заборавити. Постало је део свих нас, део нашег народа. Свако од нас носи хиљадугодишњи бол нашег народа и само му придодаје бол 1999. године.
Ове године наш бол је постао пунолетан. Да је други повод, славили би до дубоко у ноћ. Позивали би пријатеље и кумове. Славили би живот и напредак. Боље сутра које долази. Наш пунолетни бол је сећање на велико зло које је дошло из мрака, ударило у наше животе и преполовило их на два неједнака дела. Сви ми сведоци тих догађаја имамо половину пре и половину после. Нису никако једнаке. Једна носи лепоту живота и стварања. Укусну слаткоћу првог пољупца, осмех, трешњин цвет у парку, лепоту мирног живота. Друга половина је наметнута и представља живот после дог дана. Живот на који си натеран да живиш или да се одселиш у неку далеку земљу и натераш себе у души да си тамо сретан. Тамо негде далеко.
Дошао је и данашњи 24. март, посебан дан за све нас на аеродрому Батајница. Сваког од нас сведока тих догађаја. Док полако облачимо плаву униформу, везујемо кравату и намештамо шапку, у мислима смо у 1999.години. Враћамо се у дан када је све почело. Видим у канцеларији поред себе све моје пријатеље, колеге и саборце. Видим одлучне погледе мојих ваздухопловаца да нема одступања пред силом непријатеља. Видим храбре војнике који ће бранити свој народ до последњег у строју. Видим искрене осмехе младости јер знамо да је истина на нашој страни и да ће једног дана истина победити. Видим и оне који више нису међу нама. Разредио се строј бранилаца Србије. Неки часно дадоше животе у рату, други нестадоше у животу после њега, бројни нас напустише у заслуженој пензији. Сваког марта све нас је мање, али то не значи да истина о тим херојским данима бледи и да се прича о тим херојима заборавља. Поносно и данас корачам према месту где је све започело. Месту срушене команде 204. ловачког авијацијског пука. Команди пука, која је прва подигнута на пустој ливади далеке 1951. године. Великој команди која је одувек била централна грађевина аеродрома Батајница, својеврсни камен темељац овог аеродрома. Команда ловачког пука, представљала је одувек срце ловачке авијације, свих пилота ловаца, бедем ваздушне одбране престонице. Кроз ту Команду прошле су стотине и стотине најбољих пилота, пилота пробраних, храбрих, одлучних и надасве верних отаџбини и свом народу. Сви заједно као један годинама су летели, летели да као поносни орлови чувају свој део неба, небо Отаџбине. Годинама је Команда пука, красила слику аеродрома Батајница и била је својеврсни светионик свих ваздухопловаца и кад су полетали са свог аеродрома и кад су се враћали. Прво што је агресор 1999. године одлучио да уништи, била је Команда 204. ловачког пука. У свом бесу, јер се нисмо покорили, спустили главу, пољубили крваву руку, агресор је желео да сломи дух бранилаца и казни цео наш народ. Како се само преварио! Својом срамном агресијом само је покренуо успавани патриотизам код бројних ваздухопловаца, од пилота, до летача, механичар и војника. Пробудио је безимене Синђелиће.
Поносно на плавој блузи данас носим и медаљу учесника у рату 1999.године. Поносан сам на њу и због себе и због оних који данас не корачају поред мене. Носим је због свих нас. По томе се препознају и непознати војници ратници. Показује младим колегама да су сви ови седокоси ваздухопловци из строја, били на месту где је требало кад је отаџбина била у опасности.
Данас смо поносно открили на темељима бивше команде и нови споменик. Споменик посвећен нашим палим ваздухопловцима. Нашем Зорану и Миленку. Данашњи дан поделили смо са њиховим породицама. У тишини, уз упаљене свеће и топле речи подршке.
Испред окупљеног строја свих ваздухопловаца са аеродрома Батајница, парастос је одржао Архијерејски намесник старопазовачки протојереј ставрофор Миле Јокић и ђакон Светогор Сандић уз нашег бригадног свештеника презвитера Предрага Докића.
У бројним новинама, данас ће стајати кратак текст као информација: Већ традиционално, на аеродрому Батајница и овог 24. марта одржан је парастос погинулим ваздухопловцима током Нато агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године.
Ову причу данас сам написао због свих нас из рата 1999.године. Бројних безимених војника и цивила. Да се истина о херојским данима не заборави, да се хероји Зоран и Миленко не забораве, да се бол нашег народа разуме и поштује и у данашње време. Први у рату, први у миру!
Извор: Епархија сремска
