Daniel Weidner (Hg.), Handbuch Literatur und Religion

J.B. Metzler, Stuttgart 2016

Приручник је посвећен узајамном односу књижевности и религије и нуди преглед о културом деловању религије на пољу књижевности. Он излаже религиозне изворе и контексте, манифестује религиозно знање и посредује, испитује како литерарни тестови усвајају религиозне представе и практике односно на њих реагују. Са погледом на различите религије, епохе и жанрове, овај приручник захвата наизменичну историју и вишестрану историју односа религије и књижевности.

Приређивач овог приручника Данијел Вајднер је професор на Институту за науку о култури на Хумболт универзитету у Берлину. Већ неколико година континуирано расте академско интересоање за наизменичнан однос између књижевности и религије. Повремено се може чути да је реч о једном „religious turn“ у хуманистичким и културошлошким дисциплинама. Све учесталије настају испитивања о религиозним контекстима поетолошких дела као и жанрова и фигура, који се дотичу међа, а поља ”текста и религиозне критике” пресецају.

За оне који нису специјалисти ово је област са мноштвом метода и перспектива у интердисциплинарном и високо динамичном, али и пољу брзих преображаја и отворених тема дискусије. Приређивач овог приручника је Данијел Вајднер, признати експерт у граничној области религије и књижевности, који је својим радовима о односу књижевности и религије у нововековно-модерном секларизму (Библија и књижевност око 1800.) постао познат. На овом пројекту су сарађивали и реномирани теоретичари књижевности Манфред Енгел, Андреа Полашег или Фолфганг Браунгарт, профилисани теолози и научници и религиолози као што су Јохан Хафнер, Ангелика Нојвирт и Георг Лангенхорст или специјалисти за медије као Фридирх Балке или Стефан Вилер.

Тиме је профил прилога добио у ширини, као и полидисциплинарном прилазу темама.

У првом делу ”Приступи”(„Zugänge) развија Данијел Вајднер, као и теолози Јохан Е. Хафнер и ГеоргЛангенфорст теријске прилазе односу између теорије књижевности и теологије. Овде је реч о дефинисању објекта. Док Хафнер разликује између супстанцијалног, функционалног и акцидентелног појма религије и њих тумачи као ”могућност света”, које су код контигенције и трансценднеције срасле на комплексан начин, дотле Вајднер место религије види у историјским контекстима и актуелним теоријама књижевности. Лангенхорст резимира интересовање за теологе у 20. веку као што су Романо Гвардини, Ханс Урс фон Балтазар или Доротеа Зеле.

Једно даље теоријско тежиште развијају прилози у другом делу ”Дискурси) („Diskurse“).

Овде је реч о томе какво значење имају актуелни научни дискурси о сећању, медијима, слици, позоришту, политици, друштву и постколонијализму за методолошко профилирање поља истраживања о односу књижевности и религије. Оба дела су прегнатно и информативно написани.

Многостраност перспектива се препознаје на упечатљив начин у којој су мери књижевност и теологија међусобно и трајно спрегнути и евидентну нужност интердисциплинарног истраживања њихове интеракције. Ипак остају неке нејасности у поетолошком статусу појмова. Тако је појму ”црквени простор” посвећен чланак, док је рецимо појам ”светости” остао нетематизован. Али и мимо тога, овај приручник са прилозима експерата отварају нову перпсективу на овај плодотворан однос, односно они постају компендијум трајних процеса размене књижевности са религијом. Онај ко се тим односом бави, не може да заобиђе ову вишеструко инструктивну књигу која је у равној мери релеватна и за теологе и теоретичаре књижевности.

протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)