Дарко Ђого: Гностички мит и мит о гностицизму
Још од ранохришћанских новозаветних списа видимо, посебно у Јовановом Јеванђељу и посланицама, снажан отпор гностичкој мисли. Заправо, шта је гностичка мисао? Откуда песимистички однос према створеној материји? Можемо слободно да кажемо да је дуалистички однос према свету врло стар. Јудеохришћанска мисао је имала тежак задатак да преовлада онтолошки дуализам као кривотворену антропологију, космологију и, у крајњој линији, људску егзистенцију која је са својим оптимизмом израстала из јудеохришћанског монотеизма и онтолошког монизма на плану створеног.
Дуализам ће увек паралелно кроз историју узнемиравати Цркву Божју, али и бити њен подстицај да формулише своје ставове.
Дарко Ђого има оргинални осврт на антички гностицизам. Међутим, аутор нам не објашњава уобичајено природу гностичког мита, него се осврће на мит о гностицизму. Аутор препознаје траг гностицизма у његовом модерном изданку: „Гностицизам, уколико представља историјски пројекат, није више само аутохтони порив, није како сматрају његови симпатизери, бескомпромисна разоткривеност аутентичне егзистенције, него је такође и плод једног интенционалног рада на његовом очувању. Тако да модерна постаје пројекат гностицизма, а не савремени гностицизам плод модерне“. Гностицизам има занимљиву структуру и посебно је популаран код пасионираних верника теорије завере и читалаца шунд литературе – Да Винчијевог кода, Свете крви, Светог грала. Ова проблематика је тако изазовна да о неоманихејској визији космоса говори и нобеловац Чеслав Милош у својим делима. Оно што је суштински важно за дело Дарка Ђога јесте модерна интерпретација овог мита.
Иначе креативна студија постаје још креативнија када се дотиче литералног опуса Добрице Ћосића: „Век у коме живимо мени је туђ век. То је век опаке обмане, господарства новца и тираније лажи, која доноси лицемерна и тоталитарна демократија хегемона нашег света, који се обзнанио империјалистичким и верским ратовима. Отуђење од времена је неоствариво, човек је временито биће. Могуће је само напорно и дилимично хуманистичко ограничавање и савладавање енергија зла егоистичког човека и свирепог света у коме бивствују мали народи и сиромашни људи. “ Управо у томе ће аутор препознати физиономију данашњег света којим мандејци описују структуру космоса, лаж, обмана, хегемони - архонти. Свет је сам по себи свиреп, дакле овај еон је par excellence гностички. Аутор ће такође наћи гностика и у Андрићу, и то космичку, друштвену трауму, трагику због напуштености. „А кад се пробудим, гле, бол мој јучерашњи је на свом мјесту, као камен. И све је истина. И нема друге истине до једне: Бол, ни друге стварности до патње, бола и патње у свакој капљи воде и у свакој влати траве, и сваком бриду кристала, и сваком звуку жива гласа, у сну и на јави, у животу, прије живота, а ваљда, и послије живота.“
Дакле, аутор тражи бол као супстанцију која има неогностичку карактеристику. Бол као егзистенцијални реалитет имамо и код генијалног Витолда Гомбровича, газимо у болу до грла и крик убијеног малог детета пре хиљаду година није мањи бол од оног сада. Затим се аутор лако креће кроз Хајдегерову философију човека као бића за смрт. Одредба човека као In der Welt sein, биће у свету, не означава негирање могућности припадања човека другом царству, које не би било од овога света; означава да већ овде на земљи човек настањује такав дом. И та ситуација, та беспомоћност одређена је као стрепња (die Angst, l’angoisse). Хајдегерова стрепња није ни „егзистенцијално осећање“, ни „психолошки осећај“, најзад, ни страх од одређеног предмета или доживљаја. Стрепња је идентична са човековом онтолошком ситуацијом. Има нечег од радознале стрепње у трагањима професора др Дарка Ђога који нас води на један креативан начин кроз лавиринте гностицизма, једног од највећих изазова Цркве Божје, актуелног, ево, и данас.
Оригиналност размишљања о Бориславу Пекићу као гностику, агностику и свету који не вреди поправљати су неке од тема којим се аутор бави. Изазов ће за њега бити и семиолог Умберто Еко, где аутор на један креативан начин приступа проблемима добра и зла и смислу људске егзистенције. У Аули универзитета у Фрајбургу стоји запањујућа мисао Мартина Хајдегера: „Зашто уопште ишта постоји, а не радије ништа?“ Заиста, зашто? И ту почиње драма др Дарка Ђога, његов смисао да поставља проблем и да архетипове прошлости на нов начин образлаже у културном миљеу постмодерне.
Модерна мисао је искусила ништавило, пост-модерна трага за светињом (Sacrum). Лешек Колаковски опомиње: „ Ничеанска или сартровска химера међу нама тако распрострањена, по којој човек може потпуно и од свега да се ослободи – од сваке традиције и предходно постојећег смисла – која гласи да сваки смисао може да се декретира по сопственој вољи или капрису, та химера не само да не отвара пред човеком никакву перспетиву божансог самостварања, него га оставља да види у мраку (...) Бити апсолутно слободан од сваког смисла . . . значи висити у празном, или обично пукнути. А смиса потиче једино од Бога пошто не могу да га произведу никава емпиријска тражења.“
У књизи „ Гностички мит и мит о гностицизму“ Дарку Ћогу није стало ни до каквог психологизирања, ни до каквог „стања духа“. Њему је стало до приказа објетивне онтолошке ситуације. Човек је ништа наспрам непријатељски настројеног универзума. Али аутор нам саопштава да је Бог створио свет као башту сљезове боје и да је Сина свога Јединороднога дао да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни.
Горан Раденковић, проф. Богословије у Београду
