Дејан Бодирога гост трибине у Ваљеву
У организацији Канцеларије за веронауку Црквене општине Ваљево, у циклусу трибина „Православље и млади", синоћ је у препуној сали ваљевског Дома културе одржана трибина „О спорту, о вери и о људима" а гост је био прослављени кошаркашки репрезентативац и један од најбољих српских спортиста Дејан Бодирога.
Велики аудиторијум кога су чинили претежно млади, имао је велику част и задовољство да проведе незаборавних сат и по у разговору са изванредним спортистом и некадашњим играчем Пролетера, Задра, Стефанела, Реал Мадрида, Барселоне, Панатинаикоса и Лотоматике и вишеструким репрезентативцем Србије који је током своје блиставе каријере освојио бројне клупске и репрезентативне трофеје. Тема је била спорт али из угла његовог односа са вером испричана на основу спортског и животног искуства кошаркашког аса који се са непуних 16 година отиснуо од свога дома у Клеку код Зрењанина и кренуо на трновит пут професионалног кошаркаша, на пут препун разних искушења, на пут који га је после великих одрицања и огромног рада на крају одвео на сам врх али и на пут на коме је Дејан спознао Бога, вратио се коренима и у живој вери православној нашао одговоре на многа суштинска питања.
Говорећи о почецима своје каријере, Бодирога је истакaо велику љубав према спорту, према кошарци, сате и сате играња баскета са другарима по снегу, киши и врућини, писања домаћих задатака касно увече, јер се раније није могло због кошарке, непроспаване ноћи после невероватног пораза „плавих" у полуфиналу Светског првенства у Мадриду 1986. године од Руса после прокоцканог вођства од 9 поена, неких педесетак секунди пре краја утакмице, бројна устајања у цик зоре да би се на ТВ екрану гледали мечеви репрезентације и упијали покрети тадашњих асова, покрети и потези који су касније увежбавани до бесвести на баскет дуелима са другарима. Бодирога није пропустио да каже колико су му помогли савети великог човека и кошаркаша Крешимира Ћосића током боравка у Задру када је устајао у 6 сати ујутро да би већ у 7 био на терену и и на њему проводио скоро 6 сати дневно, да би увече једва чекао да легне у кревет.
Напомињући да је имао срећу да је васпитаван у православном духу од оца Васе и мајке Милке, Дејан је причао како је једном приликом на почетку каријере, далеко од своје куће у граду где је играо кошарку, ухватио себе како се увече моли, прво неуко а затим све интензивније и интензивније. То му је било потребно после неколико изгубљених финала Купа Радивоја Кораћа, када је помишљао да остави кошарку и посвети се нечем другом. Са поносом је причао о својим првим сусретима са Херцеговином и Требињем, одакле његови родитељи воде порекло, и повратку својим коренима. Тамо је, као и после посете Светој гори Атонској и сусрета са монасима манастира Хиландар, дефинитивно спознао Господа Бога и сву дубину и снагу Православља.
Касније је више пута осетио присуство и помоћ Бога, као на оној чудесној утакмици финала Светског првенства у Индијанаполису 2002. године, када је репрезентација СР Југославије губила са 8 разлике 2 минута и 20 секунди пре краја против одличне Аргентине. То му је дало снагу и храброст да погоди две кључне тројке али и да буде прецизан са линије слободних бацања када му је, како каже Бодирога, лопта била тешка тону и када је просто уздрхтао када је код другог бацања лопта играла на обручу да би на крају срећно ушла вођена непогрешивом руком Божијом доневши огромну срећу и радост бројним нашим навијачима у Америци као и великој армији љубитеља кошарке у земљи. Бодирога такође не заборавља финале Евролиге исте године које је одржано у Болоњи када се грчки Панатинаикос, за који је тада играо, сусрео са домаћим Киндером, који имао веома јак тим са Ђинобилијем, Смодишем, Ригодом и Јарићем. Судбина је хтела да се тај дуел одиграо на дан Васкрсења Господњег, тако да су вече пре утакмице играчи и руководство Панатинаикоса провели у грчкој цркви у Болоњи на поноћној Ускршњој литургији где су остали до пола три ујутро. Грчки тим је, наравно, остварио велику победу над снажним противником а Бодирога каже да се то не би десило да није било Божије помоћи. Овај велики али и изузетно скромни спортиста је затим говорио о значају смирења, поста, молитве, исповедања и причешћивања за спасење душе, а на питање једног посетиоца о томе да ли и међу осталим члановима репрезентације у којој је играо има верника, одговорио потврдно додавши да ретко ко од њих о томе жели да прича јавно јер се ради о унутрашњој ствари сваког од њих.
Истичући да му је веома драго што је дошао у Ваљево, Бодирога није крио да је импресионаран лепотама овог дела Србије, великом значају манастира Лелић, Ћелија и Пустиње, Св.Николаја Велимировића и оца Јустина Поповића. Поменуо је да је Ваљево дало многе познате људе као што су Живојин Мишић, Десанка Максимовић, Љуба Поповић, а у скорије време глумца Ненада Јездића и познате кошаркаше Владимира Ђокића, са којим је играо у репрезентацији, и Милоша Теодосића. После разговора са посетиоцима трибине, Дејан, који је у наш град дошао са супругом и братом, је такође разговарао са Његовим Преосвештенством Епископом ваљевским Г. Милутином и свештеницима Епархије ваљевске, а провео је и краће време у разговору са ваљевским новинарима. На крају, захваливши се на части која му је указана да говори о једној овако лепој теми пред великим и њену драгим аудиторијумом, Дејан Бодирога је прихватио позив да поново посети Ваљево и да буде гост Епархије Ваљевске и Преосвештеног Епископа Милутина, како би у миру обишао ваљевске манастире. Договорено је и да са Преосвештеним Владиком Милутином присиствује једној од наредних утакмица КК „Металац" Ваљево.
Извор. Епархија ваљевска
