Дејан Спиридон Булатовић: Југословенство и комунизам: српски народ у XX веку
У савременом друштву је уобичајно да постоје они који – водећи се античком изреком – кажу да је историјa учитељица живота, али и они који кажу да се онима који добро не савладају њене лекције, историја понавља. Име јој потиче од грчке речи историја, што означава знање, стечено распитивањем и слушањем. Управо је својим минуциозним приступом Дејан Спиридон Булатовић баш тако и објаснио историју српског народа у 20. веку, у својој књизи – збирци разговора са српским академицима, научним радницима и професорима: он је читаоцима понудио сва знања – изречена са свих аспеката обухватајући све српске земље – о Србима у 20. веку тако што је слушао своје саговорнике и својим констатацијама и питањима усмеравао разговор тако да га разумеју, схвате и запамте читаоци свих узраста. Ти Спиридонови разговори девет година су пуштани у етар преко радија Светигоре – у емисији Ријеч-посијеч.
Током времена појам историје се проширио толико да је попримио оквире друштвене и хуманистичке науке, која се бави проучавањем људске прошлости. Када на уму имамо поменуте две премисе, долазимо до закључка да је историја знање о људској прошлости, које се анализом и синтезом може применити на прошлост једног народа, у нашем случају – српског народа (у 20. веку).
Књига која је пред нама може да нам, својим једноставним стилом јавне комуникације, послужи да нас научи како да превазиђемо грешке наших предака и да их препознамо у времену у коме живимо. Иако у форми интервјуа ова књига је синтеза новинарског, научног, књижевно-уметничког стила, тако да можемо да похвалимо аутора питања и водитеља у разговорима што је успео да усмери саговорника да сажето, актуелно и објективно искаже факта из историје Срба у 20. веку. На тај начин све историјске чињенице у стању је да схвати шира публика различитог нивоа образовања, иако се у разговорима употребљавају стручни термини у оквиру поступности и прецизности, што је – уједно – карактеристика научних расправа.
Академик Милорад Екмечић је слушаоцима, односно читаоцима, представио своју књигу Дуго кретање између клања и орања, са посебним акцентом на устанак у Босни и Херцеговини 1875-78. године, али и на однос Срба и муслимана у 19. и 20. веку. Повод за разговор са академиком Василијем Крестићем био је научни скуп Велика Србија, истине, заблуде, злоупотребе (2002), али је тема проширена те је описан однос Срба и Хрвата у контексту стварања Југославије и сама идеја југословенства. Академик Драгољуб Живојиновић је говорио о краљу Николи I Петровићу у контексту ратних сукоба 1914. године, са посебним освртом на однос страних сила према Србији и Црној Гори. Академик Чедомир Попов је наставио тамо где је академик Крестић стао, али је затим нагласио и значај Комунистичке партије у оквиру оптужби за тзв. великосрпску хегемонију. Проф. др Љубодраг Димић је дао јединствен приказ књиге Добрице Ћосића - Косово, говорећи о значају аутора и поменуте књиге и о времену у којем је живео и деловао, са посебним истицањем неколико тема у вези са Албанцима – од стварања Албаније, па све до стварања Титове АП Косово, уз одличну анализу савремених историјских прилика у току Милошевићеве владавине. Проф. др Милош Антоновић је одговорио на питање Спиридона Булатовића – да ли су Срби митомани, нагласиви кључне моменте из српске историје, као што су стварање Немањићке државе Србије, али и Црне Горе, са освртом на устројавање епископоцентричног система (стварање епархија) у Цркви на поменутим просторима од времена Светог Саве. Посебно је занимљив крај разговора у коме проф. Антоновић даје својеврсни теолошки закључак о Промислу Божијем и крају историје света. Затим је проф. др Момчило Павловић започео, по нашем скромном мишљењу, друго поглавље ове књиге говорећи на тему помирења четника и партизана, са историјског али и са антрополошког становишта, уз закључак да је лустрација у Србији неопходна.
На овај разговор се надовезује др Бојан Б. Димитријевић објашњавајући сукоб четника и Недићеваца, са анализом статуса, са једне стране, Димитрија Љотића и, са друге стране, комуниста у наведеном сукобу. Др Коста Николић је аналитички истакао тезу да су Срби жртве 1918. године, тумачећи кључне догађаје у периоду између два светска рата, уз истицање улоге Комунистичке Партије Југославије у тим дешавањима; да би – у посебном разговору – нагласио још једну научну тезу: да су Српски национални покрет и Краљевина Југославија жртвовани од стране савезника, са тумачењем свега оног што се збивало у току Другог светског рата и непосредно после њега, са свим консеквенцама које је српски народ претрпео. Др Никола Жутић-Велебитски анализирајући пописе из 19. и 20. века говорио о мењању историје на терену Хрватске, уз валидно и прецизно објашњену тезу да су Хрвати уствари Срби римокатолици. Врло важну тему како за историју српског народа, а оно и за историју Српске Православне Цркве – импликације 27. марта 1941. године у историографији – синтетички је објаснила др Радмила Радић. Последњи разговор у књизи је Спиридон водио са др Чедомиром Антићем на тему: Српски народ је мање дефинисан као нација данас, него пре стотину година, што је својеврсни закључак ове врло поучне и инспиративне књиге, за коју аутор захваљује проф. др Љ. Димићу, који му је дао идеју да своје разговоре са најпознатијим српским историчарима на тему Срба у 20. веку групише и објави у посебном зборнику, који – уз велику захвалност приређивачу – препоручујемо свим Србима како би им историја била учитељица живота.
Ђакон мр Ивица Чаировић
