Десет година од напада НАТО бомбардовања СРЈ

Србија ће данас обележити Дан сећања на жртве војне операције НАТО, у којој је убијено и рањено више од 9.000 људи, на дан када је пре десет година 19 чланица те војне алијансе започело бомбардовање бивше Југославије. Током 78 дана ваздушне акције, назване "Милосрдни андјео", погинула су 1.002 припадника Војске Југославије и српске полиције и око 2.000 цивила, медју којима и 88-оро деце, а више од 6.000 људи је теже и лакше рањено, док се десетак особа и данас воде као нестале. Више од половине страдалих у нападима НАТО су становници албанске националности на Косову и Метохији, мада су западни савезници тврдили да је интервенција неизбежна како би управо њих заштитили од наводне хуманитарне катастрофе. Одлука о нападу донета је први пут у историји без одобрења Савета безбедности УН, а наредбу о почетку акције "Савезничка снага" америчком генералу Веслију Кларку пренео је 23. марта тадашњи генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.

Кларк ће касније у својој књизи "Модерно ратовање" признати да је планирање ваздушне операције НАТО-а против СРЈ "средином јуна 1998. већ увелико било у току" и да је завршено крајем августа исте године. СРЈ је, медјутим, нападнута седам месеци касније под изговором да је кривац због пропасти преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу покрајине Косово и Метохија пошто су српске власти са председником Слободаном Милошевићем на челу одбиле да прихвате војни анекс уговора који би, како се тумачило, значио окупацију земље. Српски парламент је 24. марта 1999. године донео одлуку о неприхватању страних трупа, а исте вечери у 19:45 минута НАТО снаге су започеле ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом, по целом подручју Србије и Црне Горе. Напад је трајао до четири сата ујутро и тежиште удара су били објекти Ратног ваздухопловства, Противваздушне одбране и војне индустрије, а прве мете војни аеродроми у Приштини, Подгорици, Батајници и Ужицу, као и циљеви у Куршумлији, Новом Саду, Панчеву, Крагујевцу и Лучанима. Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети, а Црна Гора је углавном била поштедјена масивних удара.

НАТО снаге биле су распоредјене у 59 база на територији 12 земаља, а дејствовале су највише из четири ваздухопловне базе у Италији, с бродова на Јадрану, док су у неким операцијама учествовали и стратешки бомбардери који су полетали из база у западној Европи, па и у Америци. Током операције извршено је 2.300 ваздушних удара по 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона. НАТО је лансирао 20.000 великих пројектила, медју којима 1. 300 крстарећих ракета на војне и цивилне циљеве, а изручио је и 37.000 "касетних бомби" са 350.000 касетних подпројектила, такозваних "бомбица". Уз употребу најубојитијег оружја, Северноатлантска алијанса је у рату против Србије употребила и забрањено наоружање - муницију са осиромашеним уранијумом.

Тако је већ 30. марта, гранатама муниције с радиоактивним примесама бомбардовано шире подручје Призрена, а према подацима ВЈ измедју 30 и 50 хиљада комада муниције с осиромашеним уранијумом разасуто је на 112 локација широм земље, највише на Косову и Метохији. У више градова и места - Алексинцу, Куршумлији, Цхуприји, Нишу, Новом Саду, Мурину, Ваљеву, Сурдулици, погодјен је велики број стамбених објеката, уз велики број цивилних жртава. Бомбардоване су, поред војних циљева, и избегличке колоне на подручју Косова, путнички воз у Грделичкој клисури, мост у Варварину, пијаца у Нишу... Погодјени су и болница "Драгиша Мишовић" и кинеска амбасада у Београду, када је погинуло десетак цивла. Београд је нападнут првог дана операције ракетирањем Јакова и аеродрома у Батајници у 20:05 часова. Било је то његово пето бомбардовање у овом веку и прво бомбардовање једне европске престонице после Другог светског рата. Уништени су скоро сви предајници Радио-телевизије Србије, укључујући торањ на Авали, а у два часа и шест минута после поноћи, 23. априла, погодјена је и зграда РТС-а у Абердаревој улици, где је 16 радника убијено, а четворо теже повредјено. У бомбардовању су уништена 54 објекта путне инфраструктуре, око 300 школа, болнице и зграде државне управе, а теже и лакше је оштећено 176 споменика културе. Уништена су 54 објекта путне инфраструктуре, од чега 45 мостова, 28 железничких мостова и 148 стамбених и пословних објеката. Страдало је више од 300 школа, од којих су три потпуно уништене, више десетина болница, зграде државних органа, укључујући и здања Министарства одбране и МУП-а Србије у центру Београда. Теже и лакше је оштећено 176 споменика културе, од којих 23 средњовековна манастира и велики број цркава широм Србије, али и неколико џамија и објеката исламске културе у Дјаковици, Пећи, Призрену...

Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије (Панчево и Нови Сад), а снаге НАТО су први пут употребиле и такозване "графитне бомбе", којима је онеспособљаван електроенергетски систем. Према проценама стручњака, у зависности од методологије, материјална штета причињена бомбардовањем процењује се на 30 до 100 милијарди долара. У оружаном сукобу са немерљиво надмоћнијим непријатељем, српска ПВО успела је да обори два авиона НАТО - ловац Ф16 и амерички супермодерни "невидљиви" авион Ф-117, и да зароби три непријатељска војника. Приликом повлачења снага ВЈ, испоставило се да је учинак НАТО 14 уништених тенкова, 17 оклопних транспортера и 20 артиљеријских орудја. Интервенција је, после више дипломатских иницијатива, окончана потписивањем Војно-техничког споразума у Куманову (Македонија) 9. јуна 1999. године, а три дана касније почело је повлачење југословенских снага са Косова и Метохије. Генерални секретар НАТО-а издао је наредбу о прекиду бомбардовања 10. јуна. Тог дана су последњи пројектили пали на подручју села Коколеч у 13:30 минута, а истог дана је Савет безбедности УН усвојио Резолуцију 1244. На Косово и Метохију је упућено 37.200 војника Кфора, из 36 земаља, са задатком да чувају мир и осигурају безбедно окружење и повратак избеглица до постизања трајног решења. Привремена управа УН и мировне снаге нису успеле да остваре ову мисију, а преосталих 120.000 неалбанаца и данас на Косову живи у страху, под притисцима и претњама и без основних права и слобода.

Извор: Танјуг