Десет година од упокојења оца Jована Mирковића

 Десет година од упокојења оца Jована Mирковића
 Десет година од упокојења оца Jована Mирковића
 Десет година од упокојења оца Jована Mирковића
 Десет година од упокојења оца Jована Mирковића

Поводом десетогодишњице упокојења протојереја-ставрофора Јована Мирковића, са благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, служен је парастос над гробом оца Јована на гробљу у Горњем Забрђу.

Архимандрит Гаврило је истакао да је, несумњиво, по Промислу Божјем било да упозна проту Јована у време своје младости, јер је прота у знатној мери утицао на његов духовни живот. Нагласио је да је од оца Јована први пут чуо о узвишености монашног чина, као и да је каснијим сусретом са јеромонахом Фотијем (садашњим Епископом зворничко-тузланским) и одлучио да прими монашки чин.

У току вечери прочитана је поука архимандрита Рафаила Карелина о свештенству, отпевано је неколико духовних песама од стране чланова хора из Горње Забрђа, те је, етномузиколог, Јелена Костић одсвирала песму „Стани, стани, Ибар водо" на фрули, инструменту, који је врсно свирао и прота Јован.

За труд и подршку у животном путу проте Јована, пуном искушења, његовој супрузи, протиници Славици, уручена је икона њихове крсне славе, Светог Јована Крститеља.

Након парастоса, уприличено је духовно вече молитвеног сећања на проту Јована у Центру за културу у Угљевику. Беседе о оцу Јови су говорили свештеник Мићо Пајкановић, који му је био супарох и велики пријатељ, као и игуман манастира Светог Николе на Озрену архимандрит Гаврило (Стевановић). На крају вечери, многима је пробудила дубоке емоције песма Неле Бркић из Црњелова о проти Јовану у извођењу Јоване Васиљевић.

Протопрезвитер-ставрофор Јован Мирковић је рођен на празник Зачећа Светог Јована Крститеља, 6. октобра 1957. године у Горњем Забрђу (општина Угљевик) од оца Алексе Мирковића и Ђуке, рођене Савић. Кућа Мирковића је од давнина била позната по благочешћу. Његов прадед Ристо је био председник Црквено-грађевинског одбора у време градње храма у Горњем Забрђу (1912.-1913.), док је деда оца Јована, по коме је и добио име, био ђак тадашње школе у манастиру Тавна и врсни појац (несумњиво од њега је и прота Јован наследио диван глас). Рођени стриц оца Јована, Радивоје, био је свршени богослов, који је прибројан лику новомученика будући да је жив бачен у јаму Јадовно.

Јован са две године остаје без мајке. Следивши пут својих предака и старијег брата Ристе 1974. године уписује петоразредну Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју је завршио 1979. године. По одслуженом војном року 1980. године жени се са својом изабраницом Славицом Танацковић. 

Рукоположен је у чин ђакона од стране Епископа зворничко-тузланског Василија 5. октобра 1980.  одине у храму Успења Пресвете Богородице у Братунцу, а већ сутрадан на празник Зачећа Светог Јована Претече, у чин презвитера у храму посвећеном том празнику у Тобуту. Храм у Тобуту, који је једини у Епархији зворничко-тузланској посвећен Зачећу Светог Крститеља Господњег, био му је и место првог службовања. На тој новоснованој парохији рађају му се двоје деце: Гордана и Александар (данас свештеник у Бијељини). Након само пар година мирне службе Господу, поново га сустижу породични проблеми у виду дуге борбе са тешком болешћу кћерке Гордане, но уз Божју помоћ, болест је била побеђена. У Тобуту је службовао до 1989. године када прелази на новоосновану парохију у Лужанима код Дервенте. Године 1990. и сам оболева. Дијагностикован му је тумор на кори малог мозга. Од пролећа 1992. морао је да подели муку прогона српског народа дервентског, бродског и оџачког краја. Тада га епископ Василије именује за пароха у Горњем Забрђу, у његовом родном месту, поново на новооснованој парохији, где се брине и о тешко обољелом оцу. Већ 1992. године има другу велику операцију на Клиничко-болничком центру Земун (укупно их је имао седам и свака је била на неке од великих празника Цркве, претпоследња на Преображење, а последња на Светог Александра Невског, у време док је у храму на његовој парохији служена архијерејска Литургија).

За предани рад, епископ Василије га је одликовао достојанством протонамесника 14. маја 1997. године, чином протојереја 14. маја 2001. године, а правом ношења напрсног крста опет 14. маја 2006. године, на Светог пророка Јеремију.

На дан Свете Петке Параскеве 2011.године у болници у Земуну упокојио се у својој 54. години живота. Свештеничко опело, које је служио владика Василије, уз саслужење 85 свештенослужитеља у присуству мноштва верних било је на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског 31. октобра 2011. године.

Извор: Епархија зворничко-тузланска