O Светој Педесетници

Педесетница (Πεντηκοστή) – празник Силаска Светога Духа на Апостоле 

Тропар Педесетнице:

Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!

О Старозаветној Педесетници

Педести дан после  јеврејског највећег пазника Пасхе зове се према броју дана између једног и другог - Педесетница (грч. Пентикости) или Празник седмица  (Изл 34,22) или  Празник жетве  (Изл 23, 16), као и Дан првих плодова  (Бр 28,26).

Према рабинском тумачењу у позном јудејству, на Педесетницу се славио и спомен на примање Синајског законодавства под Мојсијем, за што нема библијског основа. Од 16. нисана обрачунавано је седам недеља, и следећи или 50. дан био је дан празновања Педесетнице, који је падао 6. сивана (негде крајем маја) (Изл 23,16-19; 34,22; Лев 23,15-22; Бр 28).  Педесетница је била јеврејски дан молитве, и народу се нарочито налагало да се радује пред Господом, са својим укућанима, слугама, левитом у своме месту, а и туђин (дошљак), сирота или удовица имали су се радовати „на месту које изабере Господ твој да онде настани име своје“ (Понз 16,9-12).

Нарочита црта празновања био је принос два квасна хлеба испечена од новог пшеничног брашна (првине жетве). С њима су приношена два јагњета као жртва измирења, и све то је уздизано пред Господа, и давано свештеницима; с обзиром на то да су хлебови били квасни, нису могли бити принети на олтару (жртвенику). Друге жртве су биле, као жртва паљеница: теле, два овна и седморо јагањаца „са даровима својим и наљевима својим“ (жртва од пића) и јарац као жртва за грех.

Све до приношења пентикостних хлебова, плодови жетве се нису смели јести, нити су се могле приносити друге првине. Цела свечаност је врхунила у посвећивању жетве Богу као дародавцу, и коме су и земља и народ били свети, а што је започињало приносом пшеничног снопа на Пасху. А интервал између ова два празника сматран је верским периодом. Само потоње празновање Педесетнице у Библији спомиње се тек на једном месту (2 дн 8,13).

Педесетница је једини од три велика празника (Пасха, Педесетница и Празник сјеница) који се не наводи као спомен на догађаје из јеврејске историје; али такав значај је изнађен у чињеници да је Закон дат на Синају 50. дана после избављења из Мисира (ср. Изл 12 и 19). Приликом изласка народ је принет Богу као живе првине (први плодови); на Синају је довршено њихово посвећивање Њему као народа.

Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолском гл. 2. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница (или Духови) била рођендан  Хришћанске цркве.

Пошто се Празник седмица празновао 50. дан после Пасхе, а 50 се на грчком каже Пентикости,  то је ова реч постала назив празника, и од ове грчке речи је дошао назив Педсетница у Новом завету (Дап 2,1; 20,16; 1 Кор 16,8). На тај Празник седмица или на Педесетницу, у десети дан после Вазнесења Господњег, Дух Свети је сишао на сабране ученике, и сви су они почели говорити новим језицима, језицима народа међу којима су живели Јевреји. Апостол Петар је проповедао спасење у име Исуса, и првина од скоро 3000 душа пришла је тог дана верујућим.

Новозаветна Педесетница

Силазак Светог Духа на Апостоле, празник који представља рођендан хришћанске Цркве; а празнује се 50. дан после хришћанске Пасхе (Васкрса), па се зове и Педесетница (грч. Πεντηκοστή). Овај хришћански празник одговара јеврејском празнику Педесетнице, који се светковао као Празник седмица (недеља) или Празник жетви (2 Мој 34,32), исто у 50. дан после Пасхе. У хришћанској Цркви на Педесетницу светкује се спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле.

У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују." (Дaп 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку.

Читање из Дела Апостолских у дан Педесетнице

Дап. 3 зач. (II, 1-11).

„У дане оне, кад се наврши педесет дана, бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; и показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују. А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом. Па кад настаде ова хука, скупи се народ, и смете се; јер сваки од њих слушаше гдје они говоре његовим језиком. И дивљаху се и чуђаху се сви говорећи један другоме: Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци? Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили: Парћани и Миђани и Еламити, и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији, у Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци и прозелити, Крићани и Арапи, чујемо гдје они говоре на нашим језицима о величанственим дјелима Божијим?“

Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве - истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика.

У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо).

Исус Христос је једном приликом ο јеврејском празнику Педесетнице гледао како се излива вино и вода, коју су Јевреји захватали са Силоамског бунара, и узвикнуо: "Ко је жедан нека дође κ мени да пије!", чиме је хтео да каже: Силоамске воде нестаће; жртвеник ће пропасти па и храма нестаће, али човечија душа ће увек бити жедна воде спасења, а ту воду могу вам само Ја дати, јер сам Ја неисцрпни и вечни извор живота! Овај празник установили су још Апостоли, и он увек пада у недељу. Пошто је Бог Син обећао да ће послати Светог Духа, а Бог Отац дозволио, сва Три лица Божија учествују у том догађају.

Богослужења на Педесетницу се одликују вечерњом службом, која се служи у наставку Литургије, као спомен на то што су се апостоли одмах разишли по свету да проповедају нову науку; на њој се читају молитве св. Василија Великог, у којима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас оне све удостоји Царства небеског.

На овај празник, назван и  Тројице,  јер се физички појавило и Треће Лице Свете Тројице – Свети Дух, Православна црква украшава храмове у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (св. Григорије Богослов, Проповед 44). Овај обичај је прешао у Хришћанску цркву из старе јудејске праксе кад су у славу примања Синајског законодавства, које је било дато под ведрим небом, украшаване синагоге и куће гранчицама. Ова символика је израз наше благодарности Богу. Богослужење Православне цркве ванредно изражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник је одлична позадина – праслика. Свештенослужитељи у дан Педесетнице облаче свештено одјејаније зелене боје, а и Часна Трпеза и сав храм „обучен“ је у зелену боју.

    Из молитава које се читају на вечерњем Свете Педесетнице:

Из прве молитве:

… Ослањајући се на Твоју доброту, ми молимо: Грехе младости наше и незнања не спомињи, и од тајних грехова наших очисти нас; и не одбаци нас у дане старости кад изнемогне снага наша; не остави нас док се у земљу не вратимо; удостоји нас да се Теби повратимо, и саслушај нас схисходљиво и благодатно; за безакоња наша узврати нам добротом твојом; мноштву грехова наших противстави бездан милосрђа твог; са свете висине твоје погледај, Господе, на овај народ твој који очекује од Тебе обилну милост. Посети нас добротом твојом; избави нас од насиља ђавољег; утврди наш живот твојим светим и свештеним законима. Анђела верног чувара додели народу твом; сабери све у Царство твоје; подај опроштај онима што се у Тебе надају; опрости грехе њима и нама; очисти нас дејством Светога Духа твог; уништи замке вражије против нас.

"Празник силаска Светога Духа". Изговарам ове  од детињства знане ми и блиске  речи и, гле, одједном осећам као да их први пут чујем у животу. Да, још као дете сам знао да Хришћани од давнина празнују силазак Светога Духа десет дана после Вазнесења, а то значи  педесет дана после Васкрса. И знао сам да се тај празник у Цркви зове  Педесетница, а у народу Света Тројица или Тројичин дан. На тај дан Хришћани од памтивека украшавају цркве зеленилом и гранчицама, а црквени под застиру травом. На сам дан празника верни народ, на свечаној служби, стоји са цвећем у рукама и плете венчиће.

Педесетница је ушла и у руску народну свест и у руску књижевност као осунчана и светлошћу окупана светковина, као празник општега цветања, као дан радосног сусрета човека са Божијим светом у свој његовој лепоти и благодатности.

Све религије  а међу њима и оне првобитне и најдревније  знале су за празник летњега цветања, празник првих изданака, плодова и растиња. Ако је старозаветни парњак Васкрсу била Пасха као празник пролећног васкрсења света и природе, онда би старозаветни парњак Педесетници био празник преласка пролећа у лето, празник победе Сунца и светлости, празник козмичке пуноте. Но, у Старом Завету тај фактички општечовечански празник добија ново значење постајући празник свакогодишњег сећања на дан када се Мојсије попео на гору Синај где му се у чуду неизрециве и мистичке тајне јавио Бог, и склопио са њим Завет, и предао му Своје Заповести, и обећао спасење. Другим речима, религија је престала да буде само природа и постала је почетак историје: Бог је открио Свој закон и Своје заповести човеку, Бог је открио човеку Свој план о човеку. Бог је човеку показао пут. Пролеће, лето, јесен и зима  вечни природни круг тако постаје знак и символ духовне судбине самога човека и, њему заповеђеног, узрастања у пуноту знања, живота и савршенства... И, коначно, у последњем периоду Старога Завета тај празник  у учењу и визијама пророка  постаје празник који је сав окренут ка долазећем и последњем тријумфу Бога у Његовој творевини. Ево како о томе говори пророк Јоил: "И излићу у последње дане од Духа Мојега на свако тело, и пророковаће синови ваши и кћери ваше: старци ваши сањаће снове и младићи ваши видеће виђења. Па и на слуге своје и слушкиње своје у те дане излићу од Духа Мојега, прорицаће. И даћу чудеса горе на небу и знаке доле на земљи: крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и месец у крв пре него дође велики и славни дан Господњи. И биће да ће се спасти сваки који призове име Господње... (Дјел. ап. 2, 16-21)".

Тако је празник природе и козмоса постао празник историје као открића Божије воље о свету и човеку, а потом и празник будуће Божије победе над злом, празник приближавања великог и последњег "дана Господњег"... Све то треба да знамо и свега тога треба да се сетимо да бисмо схватили како су први Хришћани доживљавали, поимали и празновали Педесетницу и зашто је Педесетница постала један од главних хришћанских празника.

Новозаветна књига Дела апостолских, у којој је описана историја првих Хришћана и најранијег ширења Хришћанства, управо и почиње описом онога што се догодило педесет дана после Васкрсења Христовог, односно десет дана после Његовог славног Вазнесења на небо. Дела апостолска започињу речима које је Христос рекао Својим ученицима пре Свог Вазнесења: "Не удаљујте се од Јерусалима, него чекајте обећање Оца, које чусте од Мене...".

И, гле, после десет дана  по речима јеванђелиста Луке "бејаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум с неба као хујање силнога ветра, и напуни сав дом где они сеђаху. И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују...." (Дјела 2, 14).

Онима који су ово видели и нису разумели, апостол Петар објашњава смисао догађаја који се збио речима пророка Јоила које сам већ навео: "Него оно што је рекао пророк Јоил: 'И биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа Мојега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше...'".

Педесетница, тако, за Хришћане представља испуњење свега што је у Свом земаљском служењу савршио Христос. Христос је учио о Царству Божијем и, гле, оно се открило у Педесетници! Христос је обећао да ће Дух Божији открити људима Истину и, гле, то се догодило у Педесетници!

Свет, историја, време, живот: све је у Педесетници обасјано последњом светлошћу, све је преиспуњено крајњим смислом. Педесетницом је, у свету и историји, почео велики и славни дан Господњи!

Светоотачке беседе на дан Свете Педесетнице

Беседа Светог Григорија Паламе: О јављању и дељењу Божанског Духа на дан Педесетнице и о покајању

Из друге молитве:

… Господе Исусе Христе Боже наш … Крмани животом мојим Ти што целокупном творевином управљаш речју и неизмерном силом мудрости, Ти тихо пристаниште витланих буром, и кажи ми пут којим да идем; дух мудрости твоје подај мислим мојим; дух разума дај безумљу моме;  духом страха твога осени дела моја, и дух прави обнови у мени, и духом царственим утврди клизавост ума мога, да се, сваки дан упућиван Духом Твојим благим на корисно, удостојим творити заповести твоје и увек имати на уму твој славни долазак и суд над делима нашим. Немој допустити да се саблажњујем трулежним лепотама овога света, него ме укрепи да желим стећи блага будућега  живота…

Из треће молитве:

… Ти сам, Господару свих, Боже Спаситељу наш… Који си нам и у овај последњи и велики спасоносни дан празника Педесетнице показао тајну свете, и једносуштне, и савечне, и нераздељиве и несливене Тројице, и силазак и долазак Светога и Животворног Духа твог, којег си у виду огњених језика излио на свете апостоле Твоје и поставио их за благовеснике вере наше благочестиве, и показао их као исповеднике и проповеднике  истинског богословља. Ти који си нас удостојио да и на овај свесавршени и спасоносни празник примаш молитвена умилостивљења за оне у аду, и дајеш нам велику наду да ћеш послати олакшицу и утеху онима што пате од разних нечистота, услиши нас смирене и бедне који Ти се молимо, и душе до сада преминулих слугу својих упокој у месту светлом, у месту цветном, у месту прохладном, одакле побеже сваки бол, туга и уздисање, и настани духове њихове у насељима праведних, и удостој их мира и олакшице…

Протојереј Александар Шмеман: Педесетницом је почео велики и славни Дан Господњи

1. Недавно смо великим очима вере созерцавали Христа како се узноси на небо, и то не мање од оних који су били удостојени да Га гледају својим телесним очима.

Стога ни најмање нисмо лишени њиховог блаженства, будући да је Господ рекао: Блажени који не видеше а вероваше (Јн. 20; 29), а такви су они који су се уверили на основу онога што су чули и који виде кроз веру. Недавно смо, дакле, созерцавали Христа како се у телу узима од земље, а сада, на основу тога што је ученицима послао Духа Светог, видимо куда је Он то и на какво (велико) достојанство узвео нашу природу коју је примио, јер је Он, у крајњој линији, узашао тамо одакле је сишао Дух Којега је послао. А одакле је сишао Дух - то је показао Онај Који је говорио кроз пророка Јоила: После ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоил 2,28), и Којем се Давид обраћа речима: Кад им пошаљеш Духа Свога опет се изграђују, и тако обнављаш лице земље (Пс. 104; 30). Христос је, дакле, пошто се вазнео, узашао најузвишенијем Оцу, у сама недра Очева, одакле потиче и Свети Дух. Тиме што је и Он такође послао са небеса Духа Светог Који исходи од Оца и Којега Отац шаље, показао је да чак и својом људском природом учествује у достојанству које је својствено Оцу. Када пак чујемо да Духа Светог шаљу и Отац и Син, нека нико не помисли да Он (Дух Свети) није истога достојанства као и они (Отац и Син); Јер Он није само од оних који се шаљу, него је и Сам од Оних Који шаљу и показују Своје благовољење.

2. Бог Који говори кроз пророка јасно је то показао: Ја сам руком Својом утврдио земљу и простро небеса, а сада Ме посла Господ и Дух Његов (Иса. 48; 13-16). Христос преко истог Пророка на другом месту каже: Дух је Господњи на Мени, Њега ради помаза Ме, да јављам добре гласе кроткима (Иса. 61; 1). Тако, Дух Свети не само да бива послат, него и Он сам шаље Сина који је послат од Оца, из чега произилази да је Он исте природе, исте силе, истог дејства и исте части као и Отац и Син. Дакле, благовољењем Оца и садејством Духа Светога, по Своме неизмерно дубоком човекољубљу јединородни Син Божији је спустио небеса и сишао са висине, постао видљив на земљи, као Човек био међу нама и савршио и поучио нас ономе што је чудесно, велико, узвишено и заиста богодолично, а за оне који Њега слушају уистину божанско и спасоносно.

3. Затим је и добровољно страдао ради нашег спасења, и био погребен, и васкрсао трећег дана, па се вазнео на небеса, сео да десне стране Оца и тамо саучествовао у силаску божанског Духа на ученике, сапославши Га заједно са Оцем, како им је и обећао. Он је засео на висини како би нам одатле саопштио: ако неко жели да се придружи тој слави, да постане причасник Царства небеског, да се назове сином Божијим, да задобије бесмртни живот, неизрециву славу, чисту сладост и непропадљиво богатство, нека слуша Моје заповести и нека, сразмерно својој снази, подражава Мој начин живота, нека живи онако како Сам живео Ја Који сам у телу дошао на земљу, савршио и поучио, утемељио спасоносне законе и Сам Собом дао пример. Својим делима и чудесима Господ је пружио потврду еванђелског учења. Запечатио је то Својим страдањима. Велику корист која долази од еванђелског учења и његову спасоносност показао је Својим васкрсењем из мртвих, Својим вазнесењем на небеса и спуштањем одатле божанског Духа на ученике, што је догађај који данас празнујемо. Након Васкрсења из мртвих и јављања Својим ученицима, Он им је, узносећи се, рекао: Ево Ја ћу послати обећање Оца Својега на вас; а ви седите у Граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине.Примићете силу када сиђе Дух Свети на вас; и бићете Ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље (Лк. 24; 49, Дела ап. 1; 8).

4. А када се навршило педесет дана по Васкрсењу, чега се данас опомињемо, и када су сви ученици били сабрани заједно, једнодушно боравећи у одаји оног светог места, а такође и у одаји своје душе, сваки усредсређен духом, јер сви су се у тиховању и сабраности посветили молитви и појању свештених песама Богу, настаде - вели еванђелист Лука - шум са неба, као хујање силнога ветра, и напуни се сав дом где они сеђаху (Дела ап. 2; 2). То је онај шум који је предсказала пророчица Ана када је примила обећање за Самуила: Господ загрме с неба: Он ће дати снаху и узвисиће рог Помазаника Свога, каже она (1. Сам. 2; 10). Тај шум је такође предсказан и у виђењу пророка Илије, јер се каже: Дође глас тих и танак; и тамо беше Господ (1. Цар. 19; 12); јер глас тих и танак, то је шум ветра. Праслику овог гласа и даха можеш наћи и у Еванђељу Христовом. У последњи дан великог Празника, тј. на Педесетницу, стаде Исус, како приповеда Богослов и Еванђелист Јован, и повика: Ко је жедан нека дође Мени и пије! А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 37-39). И после Васкрсења, Он је дунуо на ученике Своје и рекао: Примите Дух Свети! (Јн. 20; 22).

5. Тако је онај глас (Исусов) предзнаменовао овај шум, а то што је дунуо на ученике предзначило је овај дах, који се сада бурно разлио са висине и пустио са неба велики и моћни шум, који позива сву земљу под небесима, а свима који са вером приступају дарује благодат и усељава се у њих. Јавља се са силом, све побеђује, гази зидове лукавога, уништава градове и сва утврђења непријатељска, смирује онога ко се преузноси, узноси онога ко је смирен у срцу, утврђује оно што је било рђаво растављено, разбија окове греха и одрешује окове ропства. Испунио је дом у коме су се они налазили, чинећи га духовном купељи, и тако се остварило оно обећање Спаситељево, које је дао када се узносио: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим, не дуго после ових дана (Дела ап. 1,5). Он је такође показао оправданост назива који им је дао, јер су силом овога шума са небеса апостоли заиста постали "синови грома". И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују (Дела ап. 2; 3-4).

6. Окончана су та чудесна дела која је Владика савршио у телу, показујући да је Он, по Својој ипостаси, Син Јединородни Који се на крају времена сјединио са нама. Сада почиње да се савршава оно што пројављује Духа Светога у Његовој сопственој ипостаси, да бисмо познали, а такође и усвојили, велику и поклоњења достојну тајну Пресвете Тројице. Дух Свети је заиста деловао и раније - тако што је говорио кроз Пророке и најављивао будуће, а деловао је и кроз ученике када су изгонили демоне и исцељивали болесне. Сада се кроз огњене језике показао свима у Својој ипостаси и као Господар на престолу, отпочинуо је на ученицима Христовим (досл. "сео је на ученике"), учинивши их оруђима Своје силе.

7. Зашто се, међутим, јавио у виду језика? Зато да би показао да је сродан Речи Божијој, јер нема ничег сроднијег речи од језика. Учинио је то и ради благодати учитељства, јер учитељу у Христу неопходан је облагодаћен језик. А зашто се јавио у виду огњених језика? Не само услед једносуштности Духа са Оцем и Сином - јер Бог наш је огањ, и то огањ који прождире безакоње - него и због двоструког дејства апостолске проповеди. Она мора истовремено и да чини добро и да прекорева. Као што је огањ устројен тако да може и да светли и да спаљује, тако и реч учења у Христу просвећује слушаоце, док оне који се упорно противе предаје огњу и вечном мучењу. Апостол Лука не каже да су ти језици били огњени, него - као огњени, како неко не би помислио да се тај огањ могао чувствено опазити и да је био вештаствен, и да бисмо на основу примера могли да створимо представу о јављању Духа Светога. Зашто су им се језици показали раздељени? Зато што се Дух Свети једино Христу Који је сишао са небеса, не даје од Оца на меру, јер Он и у телу поседује свецелу божанску силу и енергију. Ни на једноме од њих (Апостола) није починула свеобухватна благодат Духа, него је сваки добија делимично - један добија једне, а други друге благодатне дарове, да неко не би помислио како благодат која се светима даје од Духа представља саму Његову природу (а не дејство, енергију).

8. Израз седе не означава само господарско достојанство, него и јединство божанског Духа. Седе, каже, по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога (Дела ап. 2; 3-4). Иако се разделио према Својим различитим силама и енергијама (дејствима), Он је свуда целовит, нераздељиво раздељен, и предаје се у потпуности, као сунчев зрак. Стадоше Говорити другим језицима, тј. на разним језицима обраћали су се онима који су се ту сабрали из разних народа, као што им Дух даваше да казују, јер су постали оруђа божанског Духа која делују и покрећу се по Његовој вољи и сили. Свако оруђе које се узима споља не учествује у природи него у дејству онога који делује и коју добија од њега. Тако бива и са оруђима Духа Светога, као што каже и Давид, говорећи о Њему: Језик је мој трска писара брзописца (Пс. 44; 2). Сходно томе, трска за писање, која је оруђе писара, не постаје учесник у природи писара, него у његовој енергији, и пише оно што писар жели и може.

9. Зашто Дух Свети представља обећање Оца? Зато што је био обећан преко пророка. Преко Језекиља Он је говорио: Даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас; дух Свој метнућу у вас (Јез. 36; 26), а преко Јоиља: И после ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоиљ 2; 28). И Мојсеј га је желео и наговестио: Камо да сав народ Господњи постану пророци и да Господ пусти Свој Дух на њих (4. Мојс. 11; 29). Пошто је исто - благовољење и обећање Оца и Сина, Христос онима који верују у Њега каже: А који пије од воде коју ћу му Ја дати ... постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4; 14); и: Који у Мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе, што еванђелиста тумачи овако: А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 38-39). У одласку на спасоносно страдање Господ је својим ученицима рекао: Ако Ме љубите, заповести Моје држите, и Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек: Духа Истине (Јн. 14; 15-17), ово сам вам Говорио док сам боравио с вама. А Утешитељ Дух Свети, Кога ће Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох (Јн. 14; 25-26) и: Када дође Утешитељ, Кош ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене (Јн. 15; 26).

10. Сада је обећање испуњено. Сишао је Дух Свети Којега шаљу и дају Отац и Син, просветио је свете ученике и на потпуно божански начин запалио их као светиљке, или, боље рећи, начинио је од њих звезде целог света и надсветовне, које имају реч вечног живота, и преко којих је просветио целу васељену. Као што неко једном светиљком упали другу, а другом трећу, при чему светлост предавањем од једне светиљке другој остаје сачувана и никада се не мења, тако и кроз полагање руку апостола на њихове наследнике, а потом рукополагање других од стране ових, и тако редом, благодат божанског Духа која се предаје протиче кроз сва покољења и просвећује све оне који се поверавају духовним пастирима и учитељима.

11. Тако сваки архијереј долази у своје време, доносећи граду ову благодат и дар Божији, и кроз Еванђеље - просвећење божанским Духом. Они који одбацују било кога од њих (од архијереја), прекидају божанску благодат и прекидају божанско прејемство - колико је то у њиховој моћи - те тако сами себе одвајају од Бога, доспевају у погубно стање и свакојаке несреће, што сте и ви недавно из искуства научили. Окренувши се сада пастиру ваших душа који долази од Бога, ако послушате мене који вам саветујем оно што служи на спасење, онда ћете заиста дивно прославити успомену на Силазак божанског Духа ради нашег спасења, по неизрецивом човекољубљу, због чега и услед чега је и Јединородни Син Божији, приклонивши небеса, сишао и примио тело од нас.

12. Да Он Сам није у телу узашао на небеса и послао Духа Светога - како би Овај утврдио ученике Његове и пребивао с колена на колено са њима и њиховим наследницима, учитељима Еванђеља Благодати? Онда ни проповед Истине не би била објављена свим народима, нити би дошла све до нас. Због тога је најчовекољубивији Владика сада показао да су Његови ученици причасници и оци и служитељи светлости и вечног живота, који порађају за вечни живот и од достојних чине децу светлости и оце просвећења, јер ће тако и Он Сам пребивати са њима до краја века, што је било обећано за Духа Светога. Он је једно са Оцем и Духом, не у смислу ипостаси, него у смислу божанства, јер је један Бог у Тројици, у једном троипостасном и свемогућем божанству. Дух Свети је увек био заједно са Сином у Оцу. Како иначе могао бити беспочетни (безначални) Отац и Ум без Сина и сабеспочетне (сабезначалне) Речи (Логоса)? И како би могла бити вечна Реч без савечног Духа? Дакле, увек је био, јесте и биће - Дух Свети, Који ствара са Оцем и Сином у време стварања, Који са Њима обнавља повређено, Који одржава постојеће, Онај Који је свуда и све испуњава и свиме управља и све чува. Куда ћу поћи од Духа Твога, и од лица Твога где ћу побећи, обраћа се Псалмопојац Богу (Пс. 139; 7).

13. Не само посвуда, него и над свима; и не само у сваком веку и времену, него и пре сваког века и времена: Дух Свети неће бити са нама само до краја века, како је обећано, него ће и у будућем веку пребивати са достојнима, обесмрћујући их и испуњавајући вечном славом, а такође и њихова тела, што је и Господ показао када је ученицима објавио: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек (Јн. 14; 16). И заиста, према апостолским речима сеје се, тј. бива погребено душевно тело које умире, оно (тело) које се назива и физичким (природним), састављено од душе и тела који заједно јесу (постоје) и крећу се. Устаје пак, тј. оживљава, духовно тело, над-природно (над-физичко), јер га је саставио и њиме руководи божански Дух и јер је силом Духа обучено у бесмртност, славу и непропадљивост. Први човек Адам, каже Апостол, постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује. Први човек је од земље; други човек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески (1. Кор. 15; 45-48).

14. На кога се ово односи? На оне који су постојани и непоколебиви у вери, који на делу Господњем увек доносе плодове, и кроз своју послушност увек на себи носе лик Небескога. Према еванђелисти Јовану, Претеча Господњи говори: Ко је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему (Јн. 3; 36); а гнев Божији може ли ко да издржи? Страшно је, браћо, пасти у руке Бога живога. Ако се плашимо непријатељских руку док нам Господ говори: Не бојте се оних који убијају тело (Мт. 10; 28), ко се онда, ако има памети, неће уплашити руку Божијих што се у гневу подижу против неверника? Гнев Божији подићи ће се против сваке оне душе која у разузданости и неправди проводи живот, не знајући за обраћење, и држи истину у неправди (Рим. 1; 18).

15. Бежимо, дакле, од овог гнева; потрудимо се да путем покајања задобијемо милост и састрадање Свесветог Духа. Ако неко мрзи некога, нека се помири и врати на љубав, како његова мржња и непријатељство према ближњем не би послужили против њега, као сведочанство за то да он Бога не љуби: јер ако не љубиш брата свога, кога видиш, како ћеш онда љубити Бога, кога не видиш? Имајући љубав један према другоме, ми имамо истинску и нелицемерну љубав и показујемо је на делу. Тако, не говоримо и не чинимо - па и више од тога, не допустимо чак ни да се чује ништа што је увредљиво или штетно за нашу браћу, како нас је и Христов љубљени Богослов поучио: Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1. Јн. 3; 18).

16. Ако је неко пао у блуд, или прељубу, или сличну телесну нечистоту, нека одступи од те срамне скверни и нека се очисти путем исповести, сузама, постом и сличним подвизима. Непокајане блуднике и прељубочинце Бог ће осудити и отерати од Себе и предати паклу и неугасивом огњу и другим вечним мукама, говорећи: Нека се уклони нечисти и проклети, да не види и да се не наслади славом Господњом (в. Иса. 26; 10). Лопов, грабљивац или користољубац нека не краде, нека не чини насиље, нека не отима туђе, него нека од свога да сиротињи. Једном речју, ако желите живот, ако желите да видите добре дане и да се избавите од видљивих и невидљивих непријатеља, од варвара који сада насрћу и од мука које су припремљене за зачетника зла и његове ангеле, уклоните се од сваког зла и чините добро. Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи неће наследити Царство Божије, каже апостол Коринћанима(1. Кор. 6; 9-10). Онај ко нема заједницу са Богом и ко није Божији, тај ни Бога нема за Оца.

17. Удаљимо се, браћо, молим вас, од Богу мрских дела и речи, како бисмо смело могли Бога да називамо Оцем. Обратимо се Њему у истини, како би се и Он обратио нама и како би нас очистио од сваког греха и удостојио Своје божанске благодати. Тако ћемо и сада и довека славити и празновати богонадахнуто и духовно остварење божанског обећања - долазак Свесветог Духа људима и Његово почивање на њима, као исход и испуњење блажене наде у Самом Христу, Господу нашем,

18. Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Свети Григорије Богослов: беседа на Свету Педесетницу

Укратко ћемо богословствовати о данашњем празнику да би наше славље могло постати духовно. Сваки од нас има свој начин празновања; служитељ речи, пак, слави речима које су најприличније поводу. Ни једна красота не радује толико љубитеље лепоте, као што љубитеља славља радује духовно празновање. Размотримо казано.

Јудејац празнује, али, по написаном, он, тражећи закон телесни, закон духовни није остварио. Празнује и Јелин, али телесно, саобразно својим демонима и боговима од којих су једни, по личном признању пагана, узрочници страстима, а други су поштовани као богови страсти; због тога се и њихово празновање састоји у задовољавању страсти својих, а грешити за њих значи поштовати Бога који штити страст као најдостојније дело. Празнујемо и ми, али празнујемо онако како је угодно Духу; а њему је угодно да ми или радимо, или говоримо нешто умесно. Празновати - то код нас значи остваривати души својој вечна блага, добра која вечну вредност имају, а не блага која брзо пролазе и нестају, која, како ми се чини, тек мало наслађују сећања, а много више разгоне и штете им. Довољна је телу злоба његова. Треба ли пламен потпиривати или звери давати обилнију храну да би он овладао разумом и постао још неукротивији? 
Значи, треба празновати духовно. А почетак беседе (сасвим је умесно указати и на предмет наше пажње како бисмо се помоћу њега што више приближили слављу, мада ће се наша реч донекле и удаљити од предмета) - почетак беседе биће овакав.
Јевреји, на основу Мојсејевог закона поштују број седам, као што су касније Питагорејци поштовали број четири, којим се они чак и заклињу, а Симонијци и Маркионити поштују број осам и тридесет, помоћу којих поштују и дају имена неким еонима. Иако ми није познато на основу којих то закона или по каквој сили броја седам, ипак Јевреји овај број поштују; познато је да је Бог за шест дана створио материју, уобличио је и дотерао у сваком погледу, савршивши овакав свет који сада видимо, а у седми дан је починуо од дела својих што нам посведочава и назначавање суботе која на јеврејском језику значи одмор. Но, ако у овоме постоји и неки узвишенији смисао, препустићемо да о томе мудрују други. Поштовање броја седам није се односило само на дане, већ су они овај смисао пренели и на године. Када су у питању дани - субота је најбољи сведок тога, јер они њу непоколебиво поштују, као и седмодневно неупотребљавање квасног хлеба, а када су у питању године свака седма година опроштаја. Поштовање се није простирало само на седмице, него и на седмицу седмица, како дана, тако и година. Седмице дана стварају педесетницу - у њима је дан нарочито свет; седмице, пак, година - тако они називају јубилеје у којима су остављали земљу необрађеном, ослобађали су робове, а све што су током протеклих година купили, без накнаде су враћали пређашњим власницима. Народ тај није Богу посвећивао само прве плодове и првородну летину, већ чак дане и године. Такво поштовање броја седам довело је до поштовања педесетнице. Наиме, број седам помножен са собом самим даје педесет, при чему недостаје један дан, али тај недостајући број ми Позајмљујемо од будућега века и то је осми дан, али у исто време и први, или боље рећи, једини и неокончиви. У њему треба да се оконча овдашње суботствовање душа наших, да би била указана част седмерици и осморици, како су неки пре нас схватали ову Соломонову изреку.

Мада о поштовању броја седам постоји још и других сведочанстава, за нас ће површно тумачење тог броја бити сасвим довољно. Тако, наименовано је седам духова којима приличи поштовање, а духовима, како ми се чини, угодно је било Исаији да назове и именује управо дејства Духа. Словеса Господња, по речима Давидовим, очишћена су седморицом. Праведник, који буде избављен из шест невоља,биће поштеђен и у седмој. Такође знамо да грешнику неће бити опроштено само седам пута, него седамдесет пута седам. Међутим, и у обратном смислу (пошто је и кажњавање за грех похвално), Кајин је седмоструко трпио казну тј. поднео је казну за братоубиство; Ламех, пак, седамдесет седмерица јер је постао убица након доношења закона и после осуде. Лукави суседи ће примити седмоструку плату у недра своја. Дом Премудрости је утемељен на седам стубова, а истим бројем је украшен Зоровавељов камен. Током седам дана указује се хвала Богу. Чак и неплодна рађа седморо, савршени број, и тиме се супродстављају они који немају пуни број деце.
Ако треба уважити и старозаветне извештаје, онда примећујем да је Енох, будући рођен као седми после прародитеља, поштован као промена. Такође примећујем да је двадесетпрви - Авраам, прослављен патријараштвом, добијањем великог тајанства, јер редоследни број његовог рођења чини трикратно узета седмица. Неки други, који су одважнији од нас, осмелили би се па да дођу и до Новог Адама, Бога мога и Господа Исуса Христа Који се, по нисходном родослову код Луке, сматра седамдесетседмим од старог, и под грехом живећег, Адама. Указујем још на седам труба Исуса Навина, а исти толики број је свештеника, али и број дана, колико је трајао опход око Јерихона када су пале зидине града. Подсећам још и на седмократно обраћење, као и трикратно тајновито дување пророка Илије, који је повратио живот сину Сарептске удовице и једнаком броју изливања на дрва када је он, од Бога ниспосланим огњем, запалио жртву и посрамио надри пророке који нису могли то исто да учине помоћу својих молитава. Указујем и на исти број Јелисејевог клечања над сином Суманићанке, после чега је у њему повраћено дисање.

На основу оваквих поставки, како ми се чини, нећу још наводити примере светилника у храму који је имао седам кракова и.седам светиљки, у седми дан освештава се свештеник, седмог дана се очистио губавац, а током истог броја дана обнавља се храм. Седамдесете године народ је враћен из ропства да би и у десетицама било исто што бива и у јединицама, и најсавршенијим бројем вршено је поштовање броја седам. Но, што стално да говорим о ономе што је далеко од нас? Лично Исус - потпуно савршенство, могао је у пустињи да нахрани гладне, најпре са пет хлебова пет тисућа људи, а потом и са седам хлебова да нахрани четири тисуће људи, тако да је и преостало још хране: у првом случају дванаест котарица, а у другом седам котарица; ово, и још друго, сматрам да сасвим приличи Духу и није без разлога. Чак и ти, док читаш Писмо, уочаваш многе бројеве који се помињу, а који поред јасног,.садрже и дубље значење.
За садашње време најприкладније је рећи да, вероватно на основу ових разл.ога или по веома блиским им узроцима или, пак, по неким узвишенијим разлозима, Јевреји поштују педесети дан, који и ми поштујемо, исто као што и друго шта јеврејско поштујемо, Јевреји поштују праобразно, а ми обновљено, тајанство. Пошто смо све ово казали као увод, приступимо сада започетој теми.
Ми празнујемо Педесетницу, силазак Духа Светога, окончавање обећаних нам догађаја, испуњење наших надања, тајну веома велику и достојну хвале! Окончавају се Христова дела телесна или да кажемо, дела која се тичу његовог телесног обитавања на земљи (опрезно кажем да се окончавају дела која се односе на тело, да ме не би нека реч убедила у то да је боље свући тело) и почињу дела Духа. Шта је везано за Христа? Дјева, рођење, јасле, повоји и пелене, анђеоско појање, присутни пастири, звезда водиља, поклоњење и дарови мудраца, Иродово убијање деце, Исус који бежи у Египат и враћа се из Египта, Исус обрезани, крштени, сведочанство озго, кушање, каменовање нас ради, Исус који нам дарује образце страдања за реч, који је предат и прикуцан на дрво, сахрањен и васкрсли и вазнесени на небо. Много од набројаног Христос и данас прима, подразумевам безбожно понашање Христомрзаца, али све то Он трпи по својој дуготрпљивости, јер од Христољубаца прима достојно поштовање. Он хита да првима покаже свој гнев, а нама да потврди своју доброту - њоме се, вероватно, дарује време за покајање, а нас испитује у љубави и постојаности својој, хоћемо ли ослабити у жалости и подвизима побожности? Такав је од древности закон Божјег провиђења, закон неистраживих судби Божјих по којима се премудро управљају дела наша. Таква су дела Христова, а долазећа ћемо видети у још већој слави. О, када би и нас Христос видео!

Да бих могао говорити о делима Духа, молим се да на мене сиђе Дух и да ми дарује моћ речи колико желим, али ако и не у толикој мери онда онолико колико време дозвољава доћи ће Он, свакако, не у обличју слуге, него царски, и неће чекати нечије заповести како то неки мисле. Дух дише где год хоће, на кога, када и колико му је угодно. Дух нам заповеда да тако мислимо и тако да говоримо.
Сваки који унижава Духа Светога сматрајући Га створењем, клеветник је, зли слуга и најзлобнији од свих злобника. Злим слугама је својствено да поричу власт и господство, устају против свога господара, а оно што је било слободно уподобљавају себи и своме робству. Сваки, пак, који Га призна за Бога, тај је божанствен и просвећен је умом својим. А онај који Га назива Богом тај се велича пред трезвеним људима, а ако то чини пред простима, онда је веома несмотрен; све ово из простог разлога што бисер доноси штету, прасак грома штети и слаби слух, сунчева светлост заслепљује болесне очи, а тешка храна - веома штети онима који још млеко пију. Поступно их треба водити напред и приближавати узвишенијем да би дарована светлост заиста светлела, а истина да би била награђена истином. Због тога и ми, оставивши најсавршенију реч за коју још није време, побеседићемо овако.
Ако ви не исповедате Светога Духа ни нествореним, ни времену подложном онда (дозволите ревности да се изрази донекле смело) у вама очигледно делује опречан дух. Ако сте ви до тога степена трезвени да избегавате директну нечастивост и изван робства стављате Тога који и нас чини слободнима, онда и са Светим Духом, и заједно са мном, размотрите следеће: ја сам, наиме, уверен да сте ви већ у извесној мери причасници Духа Светога и стога ћу са вама разговарати као са својима. Или укажите на нешто средње између робства и господства где би могао наћи место за достојанство Духу или, избегавајући робство, немојте оставити недоумицу где да прибројите Тога о коме је реч.

Можда вас оптерећује стил, можда вас спутава тежина речи која за вас постаје камен спотицања и камен саблазни, као што је за неке и Христос био. То је људска слабост и немоћ. Сјединимо се стога духовно, постанимо више братољубивијима, неголи самољубивијима. Признајте Божју силу и ми ћемо вам поједноставити казивање. Исповедите природу другачијим, вама најприкладнијим, изразима и ми ћемо вас исцелити као болеснике, па чак ћемо вам утиснути и ново задовољство. Веома је срамно и неразумно душом бити здрав, а трубити на сав глас, утајивати ризницу као да завидиш другима, или опасати се да не би осветио језик. Још је срамотније што смо ми подложни свему ономе за шта друге оптужујемо, што осуђујемо спорења у речима, а сами се залажемо за реч. Исповедајте у Тројици једно Божанство или, ако вам више одговара, једну природу и ја ћу вам од Духа испросити реч: Бог. Врло добро знам да Тај који је дао прво, даје и друго, а тим пре узрок спора је духовна област, а не ђаволска упорност. Рећи ћу још јасније и краће: нити ви нас оптужујте за исувише висококазивање (не треба завидети узвишености), нити ћемо ми вама замерити на примедби за овако узвишено казивање; нећемо ми вас оптуживати ни за ту привремену изреку све док са нама не остварите, ма и другим путем, то исто пристаниште. Ми нећемо тиме остварити победу, већ ћемо вратити браћу своју са којом нас дели извесна разлика.

Ово говорим вама који у себи имате живота и трезвено расуђујете о Сину. Дивим се вашем животу, али не одобравам у свему ваше учење. Пошто имате дарове Духа треба да примите и Духа лично, да се не бисте просто подвизавали, него да се подвизавате по закону. Од њега, као награду за ваш живот, нека вам буде дарован и овај венац - савршено исповедање Духа, и са нама и пре нас, да Га исповедате достојно. Одважујем се и на нешто узвишеније, односно, усуђујем се заједно са апостолом да кажем: толико вас волим, толико ценим ваше богоприлично владање и тај цвет уздржавања, и свештена сабрања, и часно девство, и чистоту, и свеноћно појање, и ништољубије, и братољубије, и странољубије, да сам спреман да будем одлучен од Христа и пострадам као осуђеник само да ви останете са нама, и да заједно прославимо Тројицу. Треба ли да говорим и о другима који се, сасвим очигледно, умртвише и које једино Христос може својом моћи да васкрсне из мртвих? Они се злонамерно одељују међусобно по месту свога живљења, али су везани јединственим учењем и међу собом су несагласни колико и разроке очи усмерене на један предмет, али пошто нема разлике у виђењу, него само у положају, можемо их кривити једино за тај један недостатак, а никако и за слепило. Ако сам довољно образложио то што се вас тиче, опет ћу се вратити Духу Светом. Мислим да ћете и ви поћи за мојим мислима.

Дух Свети је свагда био, јесте и биће: Он нема почетак и неће имати крај свога постојања и бића, него се свагда сa Оцем и Сином представља и броји. Нити Оцу приличи да је некада био без Сина, нити Сину без Духа: то би сасвим било неславно за Божанство као када би услед измене савета својих дошли до пуноте савршенства. Дакле, Дух Свети се свагда прима, а не да (Он) прима; Он савршава, а не да Га савршавају; испуњава, а не да Га испуњавају; освећује, а не да њега освећују; приводи човека обожењу, а не да њега уводе у обожење. Он је свагда један и исти, како у односу на себе самог, тако и у односу према осталим Лицима Свете Тројице са којима Га чествујемо; невидљив је, не подлеже ововременом закону, необухватив је, неизмењив је, без каквоће је или количине, без облика; неописив је, самопокретан је, свагда дејствујући, слободан, самовластан, најмоћнији (иако, као што све припада Јединорођеноме, тако и све што припада Духу, узводи се до првог Узрока); Дух је - живот и животодавац; Он је - светлост и Светлодавац; Он је - изворна доброта и благост, и извор је доброте; Он је - Дух прави, владичњи, Господ, Он изашиље, одабира на дело, сазидава себи храм, узводи до истине, дела где хоће, раздељује дарове, Дух је усиновљења и истине, премудрости, разума, познања, побожности, савета, крепоспш, страха Божјега. Кроз њега познајемо Оца небескога и прослављамо Сина, а једино Они познају њега, јер је једна част, једно је служење и клањање, једна моћ, једно савршенство и освећење. Које је његово својство? Све што има Отац, то припада и Сину, осим нерођености; све што има Син, припада и Духу, осим рођености. Међутим, нерођеност и рођеност не значе разлику суштине, како се мени чини, него се та својства разликују у једној и истој суштини.

Ти си нестрпљив у жељи да ми противуречиш, а ја опет хитам да наставим поуку. Поштуј овај дан Духа Светога, задржи колико год можеш језик свој: сада ћемо причати о неким другим језицима; бој се или се постиди ових језика који се показаше у пламеном облику. Данас ћемо учити, а сутра ћемо расправљати о речима: данас ћемо славити, а сутра ћемо се усаглашавати. Једно је област тајне, а друго приличи нашем гледању; једно приличи црквама, а друго - онима који се наслађују; једно приличи онима који побожно расуђују о Духу, а друго - онима који се исмевају са Духом. Одбацимо туђинско и устројимо своје.
Дух Свети је, као прво, деловао у анђеоским и небеским силама, у тим бићима која су створена и најближа су Богу, која окружују Бога; њихово савршенство и блистање, једнако као и спорост на грех, или непријемчивост на зло, нису ни од кога другога до од Духа Светога; потом је Дух деловао и у Оцима, и у Пророцима, од којих су први познали Бога путем праобраза, а други се удостојише познања будућега збивања у мери у којој је Дух Свети открио то у срцима њиховим, и то што ће тек доћи они су видели као да се већ десило; таква је, ето, моћ Духа Светога; после тога, деловао је Он и у ученицима Христовим (нећу казати у Христу, у коме је Он обитавао, али не као дејствујући, него као равноправни сапутник) трократио, по мери њихове пријемчивости, и у трима различитим временима - до Христовог прослављања страдањем, после прослављања васкрсењем и после вазнесења на небо, или после васпостављања, или како већ да назовемо то; као прво, њихово очишћење од болести и духова које се свакако није десило без учешћа Духа Светога, тако исто и друго, после савршавања провиђења - Христово дување које је, очигледно, било божанствено дихање и, најзад, данашње раздељивање огњених језика које и прослављамо. Али, прво беше нејасно, друго беше јасније, а ово данашње је најсавршеније; данас Дух Свети није присутан само деловањем својим, дејством, већ суштински и, да кажем, Дух саприсуствује и живи заједно са нама. Као што је Син телесно разговарао са нама, тако и Духу приличи да се на видљив начин покаже; и када је Христос узашао од нас у слави својој, тада је Дух Свети сишао нама; требало је да дође, јер Он је Господ; и да буде изаслан, јер Он није противник Божји. Овакво образложење наше много више показује њихово једномислије, неголи деобу (њихове) природе.

Дух Свети због тога долази после Христа да ми не бисмо остали без Утешитеља; због тога се и назива иним да би ти схватио равнославност; наиме, реч: ини, употребљена је уместо друго ја; тај израз нам означава истоветну владавину и господство, а никако неко унижење, јер се реч ини, колико ја знам, не употребљава код инородних, него управо код једносушних. Дух се јавља у виду раздељених језика због сродности са Божјом Речи; у виду пламених језика (шта мислиш зашто?), или због очишћења (на основу Писма знамо и за огањ који чисти, што могу и познати они који то желе), или по суштини својој: јер, Бог наш јв огањ - огањ који спаљује нечастивост. Но, ти поново негодујеш због речи: једносуштан! Појављује се у виду раздељених језика због различитих дарова који су од њега; у виду седећих језика, да би означили царско достојанство и обитавање у светима; наиме, и Херувими су Божји престо. Јавља се у горњој соби чиме се означава усхођење и узношење од земље оних који Га примају; и водама Божјим се покривају неки дворови (горнице) у којима се химнама слави Бог. Све оне који су посвећени у узвишеније служење Христос причисљује тајновитости горнице показујући да и Бог треба да снисходи ка нама (као што је и познато када је снисходио Мојсеју), а потребно је да и ми усходимо ка њему и да при таквом срастању достојанства обавезно настаје и происходи заједничарење Бога са људима. И докле год да се људи находе у свом личном достојанству Бог је свагда у узвишеном достојанству, а човек - у униженом, све дотле је благост несједињива, човекољубије несаопштиво, а посреди је велика и непремостива пропаст која не само да богаташа одваја од Лазара и од жељених недара Авраамових, него одваја створено и пролазно јестаство од нествореног и личног.

Духа Светога су проповедали пророци у следећим извештајима: Дух Господњи је на мени; и починуће на њему седам духова; и сиђе Дух Господа и поучи их; Дух знања испуни Веселеила, градитеља скиније;Дух зна бити и гневан; Дух је узео Илију на колима и многоструко је испрошен од Јелисеја; Дух добри и господствени поучава и избавља Давида; Свети Дух је први пут обећан кроз пророка Јоиља који каже: и у последње дане излићу Духа свога на свако тело тј. на верујуће, на синове ваше и на кћери ваше, итд. На крају и кроз Исуса који прославља Духа и прославља се Духом, исто као што прославља Оца и бива прослављен Оцем својим. Колико је то штедро обећање!? Дух и сада и вечно сапребива са достојнима још и у овоземаљском животу нашем, а и после ће сапребивати са свима који се удостојише небеских добара, уколико Га целосно сачувамо побожним животом својим и уколико Га не одбијемо од себе у мери учињеног греха.

Исти тај Дух, заједно са Сином, устројава творевину и делује у васкрсењу, у чега нека те увери написано: речју Господњом утврдише се небеса и Духом уста његових сва сила њихова; Дух, који ме је створио, дихање Сведржитељево које ме поучава; и још: послаћеш Духа твога и настаће и обновиће се лице земље Он устројава људе у духовном рађању, у чега нека те увери речено да нико не може видети или примити царство, уколико се не роди озго, Духом, и од првог рођења које је тајна ноћи неће се очистити дневним и светлим узсаздањем, којим се узсаздава сваки појединачно.
Тај Дух, као премудар и човекољубив, ако обујми пастира - чини га псалмопојцем који одагнава зле духове и указује у њему цара Израиљева. Ако обујми пастира оваца, који је до тада брао дудове -чини од њега пророка. Сети се само Давида и Амоса! Ако обујми оштроумног дечкића - још пре потребног узраста његовог - ствара од њега судију чак и над старешинама. Сведок томе нам је Данило који је победио лавове у рову. Заокупи ли рибаре - цели свет лови у мрежу Христову, њиховом проповеђу. Узми за пример Петра и Андреја, и синове грома, који су грмили о духовноме. Обујми ли царинике обраћа их у ученике и ствара од њих купце душа. Сведочи нам то Матеј, дојучерашњи цариник, а од данас јеванђелиста. Обухвати ли противнике и ревносне гонитеље, мења њихову ревност и од Савла ствара Павла који са толико ревности дела сада у побожности, колико је јуче ревновао у злу.
Он је једновремено и Дух кротости, али и гневљив на оне који греше. Дакле, упознајмо његову кротост, а не гнев, исповедајмо његово достојанство и избегавајмо хуљења, не пожелимо да Га видимо гневног без помиловања. Он и сада чини мене пламеним проповедником овде пред вама. Ако ни у чему не пострадам, слава Богу! Ако ли и пострадам, опет слава Богу! Прво што желим јесте да Бог поштеди наше противнике, а друго да и мене освети, награђујући ме тиме за свештенослужење јеванђељу и примајући оно што се савршава крвљу.

Апостоли су почели говорити туђим језицима, а не матерњим и што је нарочито важно, почели су говорити иако беху неуки. То је доказ невернима, а не верујућима, и треба да послужи за посрамљење неверника као што и пише: страним језицима и туђим уснама говорићу људима својим, и ни тако ме неће послушати. Слушали су, ипак. Застани кратко овде и размисли о реченом. Јер у реченом постоји обостраност, раздељена знаком интерпункције. Тако су сваки на свом језику и наречју чули, односно, можемо казати да је изговорен један глас, а чуше се многи гласови због комешања и потреса у ваздуху, или да кажем јасније: из једнога гласа настајаху и происхођаху многи гласови! Или, задржавши се на речи слушаху, речи: који говоре својим речима треба подвести под оно што происходи да би се дошло до смисла: казивали су речи које су биле познате слушаоцима, а не њихов матерњи језик и управо то значи да су говорили страним речима. Ја се са овим последњим саглашавам из разлога што би прво било чудо. које би имало смисла за слушаоце, а не за говорнике, док се последње односи директно на говорнике које су оптуживали да су се напили, на основу чега закључујемо да су деловањем Духа Светога сами они чудодејствовали у казивању благовести.

Истина, за похвалу је било и деоба језика извршена у древности, када су људи градили кулу, али беху злонамерни и безбожни, мада су сви говорили једним језиком (на ово се и сада неки усуђују); једномислије које је разрушено различитошћу гласова, разрушило је и започети посао. Ипак је много похвалније раздељивање језика које се чудесно десило сада; јер, изливши се од једнога Духа на многе, опет се све доводи до јединственог сагласја. Постоји различитост дарова који потражују нови дар, помоћу којег ће се знати разликовати најпревасходнији међу њима; из простог разлога што сваки дар поседује нешто похвално. Прекрасним би могли назвати и ону деобу о којој нам казује Давид: потопи Господе, и раздели језике њихове. Због чега? Због тога што су заволели свакојаке речи од погибљи, језик превртљив и лукав. Давид овде као да директно изобличава све оне језике који расецају Божанство. Но, о овоме је сасвим довољно речено.

Пошто су ови језици благовестили житељима Јерусалима, побожним Јудејцима, Парћанима, Миђанима, Еламитима, Египћанима, Крићанима, житељима Либије, Арабије, Месопотамије и мојим Кападокијцима и свакоме народу који је под небесима, Јудејцима (ако неко тако жели да представи) сабраним у Јерусалиму, онда је сасвим умесно питање: који то беху Јудејци и из којег робства враћени? Јер, египатско и вавилонско робство је било за времена и давно је већ прошло повратком заробљеника; римско робство још није ни настало, а требало је да наступи као последица њихове дрскости против Спаситеља. Преостаје нам да под овим подразумевамо робство које се збило за време Антиоха, а које је било мало пре ових збивања. Ако се неко не саглашава са оваквим тумачењем, као са натегнутим (jep се то робство не сматра древним, а Јудејци у њему нису били расејани по свим странама васељене), већ потражује и очекује неко веродостојније, онда нека чује и ово. Пошто је народ јудејски, како нам повествује Јездра, много пута и од стране многих завојевача поробљаван и пресељаван, нека племена се вратише у отачаство, а нека су и даље остала у робству и, вероватно, нека од ових последњих, расејаних по многим народима, дођоше тада у Јерусалим и постадоше учесници и сведоци чуда. Овакво образложење сам наменио знатижељницима и вероватно да оно није излишно. И све друго што год бих придодао овоме дану, као прикладно, представљало би добитак и за нас. Међутим, време је већ да отпустим ово сабрање: беседа ми се веома продужила. А славља никада не треба прекидати, свагда приличи да празнујемо, сада телесно, а касније, и убрзо, сасвим духовно када ћемо чистије и јасније сазнати основу свему овоме у Речи, и Богу, и Господу нашем Исусу Христу - истинском празнику и радости спасених, са Којим нека је слава и част Оцу, са Светим Духом, сада и у све векове. Амин.

Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на Педесетницу 1966. године

У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин!

 

Завршено је све и са земаљским и са небеским светом за нас људе. Ми данас, на Велики Дан Свете Педе сетнице, Свете Тројице, Духова, ми данас знамо сву тајну свих светова. Ето, Света Тројица и јесте сва Тајна ; нашег земаљског света, сва Тајна сваког човека, тајна је моја и твоја, тајна моје душе и твоје душе. Ко си ти? Ко сам ја? Ми – ми смо икона Божија, ми икона Пресвете Тројице. Тако нас је Господ створио, дао нам је душу која је боголика, душу која је тројицолика, душу која је донела у овај свет Тројично Божанство, силу Тројичног Божанства.

А гле, данас, на овај Светли Велики Празник, завршава се Божић, завршава се долазак Спаситеља у овоме свету и казује нам се због чега је Он дошао. Пре свега да да Вечни Живот сваком људском бићу. Зато је Господ дошао у овај свет, браћо моја. Зато се Господ родио као човек, да би се човек овечио, обесмртио, наследио Царство Небеско и добио Царство Небеско. Од кога? Од Тројичног Бога: Оца и Сина и Светога Духа.

На Спасовдан Господ је казао и показао – шта? Какав је пут човечији у телу, од чега полази човек и докле има да путује човек, људско биће, природа људска. Полази са земље а узноси се изнад свих Небеса, изнад Херуфима и Серафима, изнад Анђела и Арханђела. Ето, то је пут којим људско биће, људска душа има да прође, људско тело да прође, најдужи пут. Гле, твоје тело није створено за смрт, него за бесмртност. Какву бесмртност? За славу изнад свих слава, изнад славе Херувима и Серафима, да седиш с десне стране Бога Оца. Ради тога је тело теби дато. Тело је створено ради Господа, вели Свето Еванђеље, и тело је за Господа. Пази шта радиш са својим телом, пази! Чувај га од сваке болести, од греха, јер болест је сваки грех: гордост, крађа, прељуба, све су то страшни греси, све су то страшне болести. А ти? Имаш тело да га припремиш за онај свет, за Живот Вечни, тамо где је Господ Христос.

Јер ми, вели Свето Еванђеље, ми живимо онде где је Господ Христос на Небесима, са нашим људским телом. Пази, припремај своје тело! Зато ти се даје живот на земљи, даје ти се педесет, сто година. Пази, чисти своје тело, испуњуј га Божанским силама, изгони из њега све што је смртно, све што је пролазно, сваки грех! Грех смрди, грех је смрад пред Богом – када ти чуваш у себи у души својој у телу свом неки грех, знај, ти чуваш смрад, мали пакао. Сваки грех је мали пакао, припрема те за пакао, ако га се не ослободиш.

На Спасовдан, тако, нама је казана тајна тела људског, тајна свачијег тела, и мог и твог. Нема другог пута. Ако не идемо за Господом Христом, за Њим, Који тело наше води и одводи у Небеско Царство, онда идемо за Његовим непријатељима, за оним који помоћу греха и страсти и смрти одводи и тебе и мене у пакао. Да, то је наш пут: или горе ка Небу, или доле ка паклу. Господ дошао у овај свет да нам каже тајну, да нам да силе да ми заиста можемо победити сваког ђавола, значи пакао победити.

Зато је данас и сишао Дух Свети на Свете Апостоле, на Цркву Христову; зато је данас Господ основао Цркву пославши Духа Утешитеља, послао је Огањ, послао је огњене језике, послао Божанску Силу; сву Силу Божанску послао, јер само та, сила могла је учинити да данас проговоре разним језицима неуки рибари галилејски, да почну чинити чудеса каква свет видео није. Људи прости, неуки, некњижевни, како веле за њих фарисеји и садукеји, а гле, ти људи примају данас Духа Светога, ти се људи данас крштавају Духом Светим – како је Спаситељ обећао. Крштење Духом Светим, шта је? То је обнова човека, то је уношење Вечне Истине у душу човекову, Вечне Божије Правде, Вечнога Живота Божијег. То је Дух Свети донео сада и данас Светим Апостолима, Цркви Христовој, да сви ми суделујемо и учествујемо у том Вечном Животу, у тој Вечној Истини, Вечној Правди, да се сви испуњујемо њима као што су се Свети Апостоли испунили на данашњи дан.

Чудиш се… Зар ја и ти? Да, и ја к ти! Јер, шта је Свето Крштење? Свето Крштење није ништа друго него Крштење Духом и водом, као што вели Спаситељ; Крштењем огњем и ја и ти васкрсавамо, уствари, доживљујемо Педесетницу, доживљујемо Духовдан, доживљујемо данашњи Велики Празник, јер се дају силе Духа Светога, дају се ономе који се крштава. То је велика милост Божија, али и велика тајна Божија, Света Тајна. Она нам каже зашто се ми рађамо као мала деца: уствари, рођени смо и створени да испуњавамо себе Богом, Божијим силама – а зато је Бог постао човек, зато је Бог постао Богочовек! Да би показао да је то наш пут, пут сваког човека, пут од човека до Бога, пут од земаљског живота до Вечног Живота, пут до земаљске истине до Вечне Истине Божије. И као што је на Спасовдан казана сва тајна човечијег тела, казана од Господа Христа, тако је на данашњи дан казана велика и света тајна духа човечијег.

Шта је дух човечији? Шта је дух човеков, из чега је саздан? Из чега? Душа је велика духовна сила Божанска, та икона Божија, тај лик Божији, који ради у нашем телу непрекидно. Како оживите? Духом оживите, душа умире. Када мртвац лежи на столу, овог момента је умро, очи не виде јер је душа изашла из тела. Душа је та која слуша кроз уши, душа је та која говори кроз језик. Душа је та која говори кроз тело човечије. Шта је душа у човеку? Је ли она савршена? Не! Бог је створио душу у човеку и дао му је да је усавршава. И ето, на данашњи дан је сишао Дух Свети да допуни душу у човеку, да је испуни, да покаже нама људима да је душа створена од Бога као бескрајно биће које може сместити Бога у себе, и да ништа мање (од Бога) не може душу испунити, да душа уствари треба да се доврши и усаврши Богом, Духом Светим. Дух мој, дух твој треба да се усаврши Духом Светим! Ето, то је тајна нашега духа, зато је дух створен: да га допунимо Духом Божијим, да га испунимо, да га обожимо, да га усавршимо до крајњих савршенстава. Значи: тело је човеково створено да постане тело Божије, као што је постало у Богочовеку Христу, а и дух је човеков створен да постане Духом Божијим, боголико савршено биће.

То је Дух Свети данас створио сишавши на Свете Апостоле, а то понавља кроз Свето Крштење сваки хришћанин. Он треба да сваскрсава када прима Свето Крштење. Не верујеш?! Ми се крштавамо водом и Духом Светим. Водица којом се дете крштава чим се освети, постаје нетрулежна, несмрдљива, непокварљива. Е, кад то бива са водом, мртвом водом, шта бива тек са духом човековим кад се крсти Духом Божијим? Веруј да се Духом Божијим, пламеном, огњем Божијим, крштаваш и ти и ја и сваки хришћанин у Светој Тајни Крштења! Јер је ради тога Света Водица. Сила Духа Светога и воду претвара у непропадљиву, и воду такорећи обесмрћује, даје јој вечне особине, да би показао и нама људима да је и дух наш зато створен, да се крсти Духом Божијим – а крстити се Духом Божијим то значи спалити све грехе у себи, у души. Крштењем се, збиља, спаљују сви греси у човеку. У дивним песмама данашњим, Дух Свети се назива чистилачком силом, чистилачком силом која очишћује сваки грех; да! сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, све што је нечисто. Кад се човек крсти, он из Крстионице излази чистији од сунца, како веле Свети Оци.

Да, тако је на данашњи дан, данашњи Велики Празник, откривена велика и света тајна човечије душе, човечијег духа, ради чега је човеку дат дух. Тако је Господ Христос осигурао Вечни Живот и за тело наше и за дух наш, душу нашу, осигурао тиме што је постао Он човек, узео тело на Себе, послао нам Духа Свог да Дух Свети испуни душе наше и да то буде творачка Божанска, Боготворећа сила у Цркви Христовој. Дух Свети, Који је сишао на данашњи дан на Свете Апостоле, основао је Цркву и до данас непрекидно живи и чини иста чудеса која је чинио кроз Свете Апостоле: оживљујући људе, дајући им Живот Вечни, Правду Вечну, дарујући све Божанске силе! И данас, данас су се Апостоли свети обукли у Силу с висине, као што је обећао Господ. Дотле немоћни и слаби бегунци, плашљивци и страшљивци, од данашњег дана постају неустрашиви борци. Иду у све смрти, против свих смрти, јуришају на све ђаволе овога света, јуришају на све грехе, на све паклове и побеђују – побеђују Силом с висине. Њих, просте рибаре галилејске, данас је Господ начинио свемоћним победиоцима, мудрацима којима нема равних, људима који су једини са Господом Христом победили смрт, победили све ђаволе кроз свој смрти грех, победили пакао! Да, нема веће победе. А они у спољашњем животу просјаци, ништа немају! Спаситељ им забранио да не носе ни торбе ни штапа, ни новчића у појасима својим, ништа просјаци! Тако, идите кроз свет, дајте свету шта? Царство Небеско. Дајте свету највећа богатства! Зашто тако, Господе? Зар ми, ми који обогаћујемо свет Небеским Царством и Тобом, Богом Истинитим и Духом Светим, зашто да будемо просјаци?! Да се не бисте погордили, да не бисте помислили да је то од вас. Не, то није од вас, то је дар Божији. Да бисте показали да је човек створен не за пролазности овога света него за Вечну Живот, за Вечност, за Вечну Правду.

Заиста, Дух Свети је дат Цркви Христовој, Светим Апостолима – ради чега? Ради чега се Он даје? Ради утехе, ради Богосазнања, ради Истине Вечне! Он ће вас, Утешитељ, Дух Свети, Он ће вас научити свему – вели Спаситељ. И дошао је, и заиста научио род људски, научио свему, научио људе Истине Вечној – Он, Дух Истине. Упутиће вас на сваку истину о Богу, о свету, о човеку, о биљкама, о звездама, о небу… Све те истине Он објашњава, јер је Он Творац. На данашњи Дан те истине, или боље рећи та Вечна Божанска Истина, постала је истина земаљског света у коме дела и ради Црква Христова, кроз Свете Апостоле, Светитеље и кроз свештенство. И ми људи данас на земљи знамо све истине које су нам потребне у овоме животу и ономе животу. Ми знамо шта нам треба: ми знамо шта је истина, а шта је лаж; ми знамо шта је живот, а шта смрт; ми знамо шта је Бог, а шта је ђаво; ми знамо све што треба за Живот Вечни, који почиње у овоме свету, а продужује се бескрајно у ономе свету. И зато што је све то Божанско и Вечно, нама је потребан Дух Божији, Дух Свети, да уђе у наш дух, нашу душу, и да унесе у њу све што је Божанско и што је Вечно.

Зато је хришћанин само онај човек који има Духа Христовог, Духа Светог у себи. „Ко нема Духа Христовог, није Христов“ – вели Свети Апостол. Само онај који има Духа Христовог, Духа Светог, то јесте хришћанин. Такав човек, такав човек овде на земљи, хришћанин – живи како? Као путник ка Богу! Сваки дан, свака ноћ за њега није ништа друго него пут и путовање ка Царству Небеском, непрекидно приближавање Царству Небеском. И зато он чисти душу и тело од сваке нечисте мисли, од сваке нечисте жеље, силази дубоко у своје срце, изгони из њега сваки мрак, сваку таму, сваку помрчину греха. Хришћанин онда, знајући куда путује, како треба да буде чист, стално се бори, стално мисли на то, стално мисли и дању и ноћу, а то је главни циљ његовог живота, ништа друго није циљ човечијег пута у овом животу. Треба да свој живот на земљи употреби тако да га Господ прими у Царство Небеско, у вечне радости Христовог Царства.

Зато је и данашњи Дан уствари рођендан, рођендан новог хришћанина и објашњава нам шта је хришћанин. Код нас хришћана све бива од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Ми се крштавамо у Име Оца и Сина у Духу Светоме. То је сав пут сваког хришћанина. Ако си прави хришћанин, ти си стално опкољен Светом Тројицом, стално Је носиш у себи, и, како се вели у једној дивној црквеној песми: „Ти јављаш светлост Свете Тројице“. Свака се хришћанска душа светли Светом Тројицом: „светдејста свјашченотајње“ Светом Тројицом. Наш живот на земљи, хришћански живот, историја наша, није ништа друго него ето, тај живот, свакодневни живот у Оцу и Сину и Светоме Духу.

Шта је Црква Христова? Црква Христова је Царство Свете Тројице, Царство Свете Тројице. Ево, најсветије најснажније богослужење, то јест Света Литургија: на љој се такорећи Господ оваплоћава и поново јавља у облику Вина и Хлеба (који постаје Тело и Крв Христова) јавља се као Богочовек пуни и савршени. Та велика тајна збива се на свакој Светој Литургији. А та Света Служба почиње речима: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“, то је почетак Свете Литургије, а то је и завршетак. Ви чујете у Цркви да се све молитве завршавају призивањем Оца и Сина и Светога Духа, Божанске Свете Тројице. Да, Царство Христово, царство у овоме свету јесте Црква Христова – то је Царство Свете Тројице. А у Царству Божијем, како се царује? Тамо, тамо царује Вечна Истина, Божанска Истина, Божанска Правда Божија, царује Вечна Правда, Божанско Вечно Добро, Божански Вечни Живот. Зато је Црква уствари Вечни Живот на земљи. Царство Божије почиње још овде у Цркви Христовој, да се продужи вечно на ономе свету.

Ти си као хришћанин позван да нечисте жеље одмах у корену сузбијаш и одбациш од себе, ако ћеш да спасиш себе од царства греха и смрти, од царства ђавола, од пакла, и пренесеш себе у Царство Божије, у Цркву Христову, где царује Вечна Истина, Вечна Правда, Вечни Живот Господа Христа.

Када човек обасја себе Еванђељем Христовим, када светлошћу Духа Светога озари душу своју, када себе погледа из Еванђеља, када себе погледа у огледалу Еванђеља, онда тек види у каквом је стању његова душа, његово срце, цело његово биће. Онда тек сагледа све што је у души његовој, срцу његовом, и угледа ли грехе, угледа ли страсти, угледа ли пороке, одмах ступа у борбу са њима, јер зна да му ти греси и страсти припремају пакао, вечни мрак и вечне муке на ономе свету.

Нема малога греха, браћо. Опсовао си, псовка је изашла на уста твоја, како тежак и опасан грех? „За сваку реч даће човек одговор на дан Страшног Суда“ – објавио је Спаситељ. За сваку реч, а камоли за псовку. Крадеш, и мислиш то није ништа. Гле, ти уже сам себи око врата све више стежеш, вучеш себе у пакао. Гордиш се, немилосрдан си, сиромаха пуно око тебе а ти имаш свега, не погледаш на њих као на сабраћу и на браћу, не сећаш се да је Господ рекао: „Кад нахраните једног од ових гладних, мене нахранисте; када обукосте једног од ових, мене обукосте; када чашом студене воде једног напојисте, мене напојисте“! Ти си хришћанин, одговараћеш за све своје грехе, ништа те неће оправдати, јер је Господ дао сва средства, све свете силе, дао Духа Светога, Светог Духа, Васцело Божанство дао теби и мени да бисмо се ослободили греха, смрти, ђавола и пакла. Он се ставио у службу мени и теби, и нама прљавим и бедним људима. Он Бог постаје човек и објављује: ,Ја сам као слуга међу вама“. Јер је Духа Светога послао као слугу, цело

Божанство је дошло да служи мени и теби, човече, брате! Помисли увек на то и онда ћеш савладати сваки грех, никад нећеш поћи за грехом, ни за тамом, јер ако идеш за грехом, идеш за ђаволом.

Богочовек у данашњем Светом Еванђељу вели: Ја сам светлост свету, видело свету. Ко иде за Мном неће ходити по тами, имаће светлост Живота“. Ето, то је Правда, то је Истина, не само истина, него Вечна, Вечна Небеска сила! „Ко иде за мном неће ходити по тами“, вели Спаситељ! Заиста, идући за Господом Христом – како ми идемо за Њим? Идемо вером, идемо молитвом, идемо постом, идемо милосрђем, идемо творењем Његових светих заповести. Када идемо за Њим, онда је све чисто пред нама, онда нема спотицања, онда нема тешких падова у грех. И ако паднеш, ти имаш средство да се дигнеш. Шта је – покајање? Нема греха великог, ни највећег, који Господ није опростио покајнику. Нема! Зато немамо изговора, нећемо имати изговора на дан Страшног Суда ако будемо остали у гресима.

Нажалост, ми несрећни Срби, мало шта од реченог знамо, а оно што знамо не извршујемо. Не приступамо често Светој Исповести, да кажемо своју душу Богу, да кажемо своје грехе, да их избацимо из себе. Дешава се да греси се толико окоте и умноже у теби и мени, да помраче савест и ум, и ти живиш у гресима као да је то нешто природно, као да тако треба да буде. Него, ти – пробуди се! Крени за Господом Христом! Пробуди се, удари себе бичем покајања, реци себи: Гле, ти си створење Божије, ти си икона Божија, а шта чиниш, човече? Из греха у грех идеш, из пада у пад, из пакла у пакао… Тргни се! Исповеди се, причести, пости, моли се Богу, дај милостињу. Тада приступи Господу Христу, све Му дај, све што у животу имаш. Твој пут, пут је Христов. А Он, Он чудесно њиме води те у Царство Небеско.

Данашњи Велики Свети Празник, Празник је свете Небеске силе, показавши нам да је Хришћанство, да је Света Христова Сила Божија непобедива. Сила Божија, Свепобедна Сила Божија, наша је вера не у речима надговорљивим, него у сили, у Духу Светоме, вели Свети Апостол. У сили Божијој и у Духу Светоме, у томе је наша вера, у томе је сила наше вере, у томе је свемоћ наше вере, и моје и твоје, у томе је Хришћанство непобедиво! Зато нико, нити грђење хришћана и Цркве Христове, не могу разорити Цркву Христову на свету, ни уништити је. Не! Надживеће она све њих, као што је надживела и надживљаваће све до Страшног Суда. Истина Христова, Слава Христова то је Дух Свети увек у њој даван кроз Свете Тајне и свете врлине. Данашња велика и славна победа човека кроз Силазак Светога Духа у Цркву Христову, та велика победа јесте и највећа слава човечијег бића и људског рода.

И ми, празнујући на данашњи дан Пресвету Тројицу Која нас је спасла, Која нам је осигурала сав домострој спасења, Свету Тројицу од Које је Отац Прво Лице, Син Друго Лице, Дух Свети Треће Лице – ту смо ми Свету Тројицу примили данас, и прима је сваки хришћанин да живи Њоме у овоме свету увек, увек, да се сав живот наш креће и бива и збива од Оца и Сина у Духу Светоме. Светој Тројици част и слава и свака моћ и сила кроз све векове. Амин.

У манастиру Ћелије, 1966. године;

Кондак Педесетнице:

 Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа.

О Педесетници 2016. Лета Господњег,

прилог припремио:

Бранислав Илић, студент

Православног Богословског факултета

у Беогарду.