Дигитални сурогат религије: зашто нема протеста Цркава?

Евангелистички теолог и публицист, професор др Вернер Тиде (Ерланген), упозорава натоталну дигитализацију друштва. Она прети да постане сурогат религије, пише овај аутор у ревији „Unterwegs“ – Евангелистичко-методистичке цркве. Ускоро ће у Парламенту Немачкебити одлучивано о постављању дигиталних струјомера. Сходно предлогу тога закона, најдоцније од 2020.г. нико неће имати права да су успротиви дигиталним струјомерима, тј. ”технологији која вероватно зр<ачи електромагнетске таласе”. Овде је реч о задирању уграђанске слободе које ће имати последице, вели Тиде. Али и мимо тога, нема никакве узбуне или протеста. Он мисли да Цркве у модерном добу теже прилагођавању/компромису и да ни по коју цену не желе да буду конзервативне. Отуда са њихове стране сви уговори о примени интернета бивају позитивно примани.

Папа Фрања се одупире томе

Један изузетак чини папа Фрања. Он је лане у својој енциклици „Laudato si“ (Слава Тебје,Господи) писао да се мудрост не стиче банкама података које су ”засићујуће и магловите и унеку врсту завршавају као загађење људске средине”. Превеликом понудом дигиталних медија настаје дубоко незадовољство у међуљудским односима или долази до осамљења. Тиде желивише таквих протеста. На интернету су мир, време и дубина изгубљене у ”алармантној мери”. Свако мора бити начисто са тиме ко користи интернет као мисионарско средство: ”Дигитализација представља per se убрзање (акцелерацију) – супротност смирености”.

У овоме се ослањајући на философа из Берлина Бјунг Чул-Хана, пита сеТ иде - не подстиче ли дигитализација ширу секуларизацију будући да интернет тежи ка ”од стране људи сазданој High-Tech- утопији, пред којом хришћанска ”нада у Царство Божје ”, макар и површно гледано, изгледа бледо”. Хришћанска нада у спасење се сучељава са једном материјалистичко-технократском. Тиде позива Цркве да се са овим развитком критички позабаве, како би сетамо где је то етички у име људског достојанства могуће, супротставиле ”пливању у дигиталној струји постхуманизма”.

протођакон Зоран Андрић