Дијалог и молитва потребни ради истине
Било би неопходно ради бољитка два народа, ради истине, сести за сто и отпочети дијалог и утврдити сву истину – да се престане са манипулацијама историјских догађаја и бројем побијених. У такав један дијалог свакако би требало укључити и представнике цркве.
Епископ Герасим је завршио Богословију у Манастиру Крка и Московску Духовну академију. Замонашио се у трећем разреду Богословије, а 1998. године постаје игуман Манастира Крке, где је успео да окупи младо братство. За Епископа је хиротонисан 2004. године и током ових тешких година за наш народ и Цркву, залагао се за обнову манастира, Богословије у којој је предавао, и за духовно сабрање српског народа. Познат је по својим јасним ставовима да се о српским стратиштима у безданима крашких јама на подручју Велебита не сме више ћутати, да се жртве усмрћене на најстрашнији начин руком умоболних усташких кољача морају опојати и пребројати, а да је услов успостављања међусобних односа поштовања и поверења српског и хрватског народа и наших Цркава ревизија историографских података везаних за период Другог светског рата и рата из 1991. године – који се битно разликују.
Историја Епархије горњокарловачке, која данас обухвата Лику, Банију, Кордун, Горски Котар, хрватско приморје, две парохије у Истри и Мариндол у Словенији, бурна је, у мери у којој су били драматични историјски догађаји који су пратили насељавање Срба на ове просторе још од XV века, до данашњих дана. Шта је пресудно за данашњи духовни и социјални живот Срба у овим просторима, и у ком правцу се креће?
- Наши верници се најчешће сусрећу са повратничким проблемима, обновом својих домова и проналаском запослења. Надамо се да ће уласком Хрватске у Европску унију доћи доћи до економског развоја и побољшања услова за живот. Без запослења људи људи тешко опстају, труде се да кроз сточарство и пољопривреду обезбеде колико толико нормалну егзистенцију. Ми се као Црква трудимо да их духовно руководимо, да буду верни својој Православној вери и Цркви. Када би Цркви била враћена њена имовина, ми би у многоме могли и материјално да им помогнемо у опстанку на њиховим огњиштима. Али се на то негде одавно рачунало и мислило па се одуговлачи и политизира са повратком црквене својине. У ових 7 година од како сам ја на челу Епископије горњокарловачке, Цркви није враћена ни једна њена некретнина. Засигурно постоји могућност да се једним потезом пера врате поједине некретнине – зашто се не враћају, можемо само да нагађамо. Обраћали смо се уредима, председника Србије, Бориса Тадића и председника Хрватске, Иве Јосиповића, нисмо добили никакав одговор.
Хрватски архиви и музеји поседују знатну и значајну архивску грађу Српске Православне Цркве, која је отуђена, у извесној мери и уништена током постојања НДХ (1941-1945). Оно што нису усташе уништиле, комунистички режим после Другог светског рата никада није вратио Цркви, а познато је да се део фондова и збирки налази и у Архиву Каптола у Загребу. Најбогатија грађа горњокарловачке Епархије настала од 1619. до 1941. године још увек је у Хрватском државном архиву! Шта ови подаци говоре о нам? Има ли наде да Вам архивска грађа буде враћена?
- Ови подаци, о нама православним Србима говоре да ми у границама данашње државе Хрватске нисмо од јуче и да на овим просторима живимо дуже векова. Епископија горњокарловачка је основана пре 320 година, њена историја је дуга и пуна бурних догађаја. Најдраматичнији догађаји у историји наше Епископије су насилно покрштавање и унијаћење православних Срба у жумберачком крају у време Владике Данила Јакшића, коме је било забрањено посећивати жумберачки крај ради лакшег унијаћења тамошњих православних житеља. Да су жумберчани били Срби и православци, говоре подаци да међу њима и данас има оних који славе крсну славу, истина, сад већ помало на неправославни начин, али ипак се сећају дједовске.
Други драматични догађаји, који су довели до тога да данас немамо верника су ратови. Други светски рат је одвео стотине хиљада живота православних Срба, многи објекти су порушени, и данас их обнављамо, и разне друге невоље су уследиле у току, и након рата. Рат из 1991. године је у потпуности очистио Србе са две трећине хрватске територије. Без икакве наде смо да ће се ти људи икада вратити на своја огњишта. Стогодишњи план за чишћење територије од непоћудних елемената је завршен.
Архив Епископије горњокарловачке није враћен, нажалост нема ни назнака да би могао бити враћен. Добио сам податак да је држава Србија вратила више од 3000 матичних књига Римокатоличке цркве, београдској надбискупији. Српској Православној Цркви у Хрватској нису враћене матичне књиге иако су, по нашим сазнањима, другим верским заједницама враћене.
Дали сте свој благослов и препоруку вернима да изађу на недавно одржан попис становништва, чиме чувају свој верски, културни и национални идентитет. Том приликом забележени су бројни проблеми незаконитог брисања Срба из евиденције пребивалишта – само у Вировитици 850 Срба је “избрисано”. Да ли су решени ови случајеви, шта нам можете рећи о стању на терену?
- Писали смо обраћања, позиве и препоруке Србима да се не плаше изјаснити да су Срби Православне вере – то им је загарантовано Уставно право ове државе и због тога не могу бити дискриминисани. Сведоци смо и тога да још увек има и оних, и то не мали број који би да Србима ускрате право да се слободно изјасне ко су и ком народу и вери припадају. Такав покушај (радовао бих се да је само покушај) дискриминације нигде у Европи није забележен осим у Хрватској. С обзиром на то да је рат завршен пре 20 година, живот Срба у Хрватској се није приметно побољшао.
0075-01-11Богословија Света Три Јерарха у Манастиру Крка обновљена је пре 10 година. Какве духовне плодове носи, какав је интерес за упис ученика?
- Богословија у Манастиру Крка је једина српска школа у Хрватској и хвала Богу она носи добре духовне плодове за Цркву и народ за наших 5 епископија. Децу која су у тој школи васпитавана и школована ми рукополажемо за свештенике и одговорно тврдим да су они примерени и врло радни свештеници.
Интересовање за упис у Богословију међу нашом децом је још увек велико, жао ми је што нисмо у могућности да их све примимо да уче богословље. Поносан сам да Срби желе да уче теологију и да се спремају да буду пастири.
Који су разлози да СПЦ у Ријеци не учествује у “Светској молитвеној осмини за јединство кршћана”, који су предуслови потребни да би се смањиле разлике које нас деле и развио дух и атмосфера у којима је дијалог не само могућ, него и неопходан?
- Нисмо против дијалога на нивоу Православне Цркве и Римокатоличке Цркве, то је мисија наше свете Цркве да све који су отпали од јединства Православне Цркве приведе покајању и јединству. Молитве долазе на крају (као финиш) после успешног дијалога за јединство – не може ићи обрнутим редом, прво молитве, а затим дијалог. Уосталом, у нашим богослужењима се молимо за “сједињење свих”. Не желимо да будемо украсно перје у време молитвених осмина, а када то прође ускраћује нам се основно право да кажемо ко смо и како верујемо, желимо да будемо равноправни и када се молимо и онда када нам треба вратити одузету имовину и омогућити да слободно похађамо православну веронауку.
У Вашој књизи “Неканонско православље – расколи и секте” обухватили сте савремене и расколничке организације. Посебно место припада тзв. “хрватској православној цркви”, и сличним удружењима грађана који присвајају лажни идентитет. О томе сте писали у отвореном писму председници Владе Републике Хрватске Јадранки Косор. Колико су штетна и узнемирујућа оваква догађања међу верницима српске заједнице у Хрватској?
- О геноцидној творевини као што је “хпц” не треба трошити време и придодавати значај, довољно је отворити њихову wеб страницу и разумети о чему се ту уствари ради. За нас је битније да видимо да је Хрватска као демократка и европски орјентисана земља осудила такву појаву, која оживљава наци-фашистичку идеологију и да јасно и недвосмислено осуди покретачке усташке творевине.
У којој је мери висок степен тихе дискриминације преосталог православног српског народа у Хрватској после егзодуса, да ли се овај проблем негира као постојећи, да ли римокатоличко свештенство, као најбројније, чини довољно да се мења свест Хрвата по овом осетљивом питању?
- Дискриминација још увек постоји чак се и не прикрива. Познате су речи секретара Комисије за односе са верским заједницама: “Не можете ви, (СПЦ), да се поредите са Католичком црквом” – (Фрањо Дубровић, тајник Комисије за односе са верским заједницама). Ништа боље није ни са нашим народом који наилази на разне видове дискриминације и омаловажавања. Нажалост немамо коме да се жалимо, јер свака жалба заврши само на томе. Представници Срба у политичким структурама државе су заокупљени својим личним каријерама и сопственим интересима те нису у стању да се за било кога другог брину.
Храмови у Оточцу, Саборни храм Светог Николаја, Ријечки православни храм су на мети вандала. Колико ови поступци застрашују верни народ?
- Поједини наши верници који су остали у Хрватској за време рата преживели су страшне тортуре од својих комшија Хрвата. У граду Карловцу је доста таквих који су преживели малтретирања, премлаћивања, чак извођења и на стрељање. Из тог разлога се напади на објекте Српске Цркве итекако одражавају на наше вернике. Људи су застрашени, а држава мало чини да се људи ослободе тога страха и да се осећају сигурним и равноправним грађанима ове земље.
Синод СПЦ је упутио протестну ноту Ватикану, изражавајући незадовољство због ходочашћа и поклоњења папе Бенедикта XVI гробу кардинала блаженог Алојзија Степинца. Шта конкретно значи ова нота, имајући у виду да су амнестирани католички свештеници, и сам Степинац, за злодела у усташкој НДХ, у чијој је влади био војни викар?
- Наша Црква је упутила протестну ноту како би скренула пажњу да неке историјске чињенице око личности Алојзија Степинца нису до краја разјашњене и да не треба додатно оптерећивати ионако оптерећен дијалог за повратак оних који су изашли из крила и отпали од православне цркве. Јасно је да на путу јединства Православне Цркве и Римокатоличке Цркве стоје многе препреке. Једна од тих препрека је и проглашење за блажене Алојзија Степинца, Ивана Мерца, папе Пија XII, папе Војтиле и других спорних канонизација у Римокатоличкој Цркви.
Епархија горњокарловачка је препуна јама и стратишта из Другог светског рата, у којима је на најбруталнији начин, незабележен у новијој светској историји уморено стотине хиљада православних Срба, Јевреја и Рома, само зато што су друге вере и нације. Јесмо ли учинили довољно да им обележимо места страдања и да их се сећамо по имену и презимену, како бисмо избегли да се овакви злочини опет не понове?
- Нисмо учинили довољно ни да обележимо, а камоли да попишемо сва имена оних који су страдали у неком од стратишта, којих је Епископија горњокарловачка препуна. У бившој заједничкој држави није се смело учинити ништа ради братства и јединства, тек поткрај 80-тих, када се назирао пад комунизма, почело се са одласком на места страдања. Очекујемо да се ове године, најдаље до Сајма књига, у сарадњи са Удружењем грађана “Јадовно 1941” издамо “Атлас усташког геноцида” на коме ће бити обележени сви логори, јаме и друга стратишта Срба, Јевреја и других жртава. Почетком 90-тих година, тадашња хрватска власт је покушала уклањањем споменика и обиљежја на јамама, као што је било са спомеником на Јадовном, да поново затре сваки траг усташких злочина. Данас покушавамо, заједно са “Удружењем потомака и поштовалаца жртава комлекса усташких логора Јадовно 1941” да таква места и друга, где су пострадали недужни људи отмемо забораву и обновимо сећање на њих и њихов крсни пут и страдање.
При Епархији сте основани Одбор за обележавање и неговање сећања на жртве комплекса усташких логора Јадовно 1941. године. Јадовинским Новомученицима служиће се парастос сваке године 24. јуна на Дан сећања. Ове године ће у Бањалуци бити одржана и Прва међународна конференција о Јадовну. Да ли смо закаснили да сведочимо о овом геноциду?
- Није касно ако искрено желимо да се сећамо дана када су пострадали наши дједови, оци, мајке, деца, браћа и сестре. Већ сам напоменуо – у Југославији се није смело говорити и дуго времена је покушавано да се прикрије или сасвим умањи злочин какав се догодио на Јадовном. У питању је преко 40 хиљада убијених у неколико јама. Ко је тај који сме да дозволи да се такво место заборави и дан када су Боголика бића побијена као да су звери? У јамама Јадовна бачена су два епископа и 73 православна свештеника, већином из Епископије горњокарловачке. Мој претходник епископ Сава Трлајић свој земаљски живот је завршио у јами са својим презвитерима. Док постојимо морамо памтити такав страшан злочин.
Председник републике Србије је са мајком посетио највеће стратиште Срба у Лици, Шаранову јаму у логору Јадовно. Да ли је ово подстрек да се на највишем нивоу покрене питање одговорности Хрватске за геноцид и питање одштете преживелим логорашима и породицама жртава?
- На ово питање би могао и знао одговорити председник Тадић. Оно што би ја желео да кажем је да оба председника и Србије и Хрватске, без уплива политике никада не смеју заборавити места као што су Јасеновац и Јадовно.
Да ли су се стекли услови да се на основу међусобних односа поштовања и поверења наша два народа, историграфски и хришћански отвори дијалог о свим непознаницама протеклих деценија?
- Било би неопходно ради бољитка два народа, ради истине сести за сто и отпочети дијалог и утврдити сву истину – да се престане са манипулацијама историјских догађаја и бројем побијених. У такав један дијалог свакако би требало укључити и представнике Цркве.
Извор: Православље
