Дискусија у Католичкој академији у Баварској о крају дуге контраверзе око памфлета "Mein Kampf"
Наредне, 2015. гoдине, истичу ауторска права за Хитлеров памфлет "Mein Kampf" („Моја борба“), чије јепрештампавање - репродукција и колпортажа досад била ефективно сузбијана. Сада су министри правде немачких покрајина одлучили: књига се ни после истека рока ауторског права не сме штампати и ширити. Овим је достигнут привремени крај једне дуге дебате: Ширење Хитлеровог памфлета "Mein Kampf" мора остати и после 2015. г. забрањено.
Од новембра 1923. до децемра 1924. Адолф Хитлер је био у заточеништву у Ландсбергу на Леху за политичко недело „велеиздаје“. За време свог заточеништва радио је на својој књизи „Mein Kampf“. Пријем те књиге је била и остала спорна тема над којом су се многа копља ломила и пера укрштала. „Католичка академија у Баварској“ је 25. јуна 2014.г.организовала разговор неколико стручњака за питања критичког прилаза Хитлеровом погледу на свет и његовом политичком програму који је изазавао непојамну несрећу читавом човечанству. У овом разговору се настојало да се осветле најпре позадина јавне контраверзе, потом и циљеви и проблеми критичких коментара једног научног издања, које припрема тим најпозванијих специјалиста при Институту за савремену историју (Institut für Zeitgeschichte) у Минхену.
Сходно мишљењу Барбаре Ценпфенинг, професорке политичке теорије на Универзитету у Пасау, немогуће је седамдесет година након Хитлерове смрти овај спис држати на индексу забрањених књига. Она вели да такав акт није посебно мудар, јер би грађанима требало да буде дозвољено да читају и сами се увере шта је била Хитлерова интенција и мотивација. Ко се књизи буде предметно приближавао, много ће му се отворити. Баварско министарство финансија поседује издавачко право на овај памфлет, које је било код Eher-Verlag од кога су националсоцијалисти наследили то издавачко право.
„Данас се зна какав је злочин Хитлер починио, те је несхватљиво да се његово мишљење до данас неозбиљно узима,“ вели професорка Ценпфенинг, чији је хабилитациони спис посвећен овом памфлету.
Након неуспелог пуча од 9. новембра 1923. Хитлер је осуђен за дело велеиздаје на петогодишњу казну заточеништва у Ландсбергу на Леху. Он је на тој катарзи провео само 9 месеци. Комформан живот у казамату му је омогућио да отпочне са писањем својих аутобиографских сећања и излагања својих политичких гледишта. Први део књиге је настао уз асистенцију Рудолфа Хеса и Емила Мориса, којима је Хитер диктирао пасаже рукописа, а они их укуцавали на писаћој машини. Овај манускрипт носи наслов “Моја борба. Обрачун“, а други део, који је настао након отпуштања са робије, у Оберсалцбергу, носи поднаслов „Националсоцијалистички покрет“.
Да је "Mein Kampf" постао мит, заслуга је пре свеприсутности ове књиге у политичком, културном и фамилијарном животу националсоцијалиста. Већ је 1933. г. ова књига била публикована у више издања, посебно након Хитлеровог Machtergreifung (насилног преузимања власти) она је постала бестселер који је при најразличитим поводима поклањан грађанима. До 1939. овај памфлет је досегао тираж од 5,5 милиона примерака, а 1943. та цифра је бројала већ 10 милиона. Почев од 1936. г. ова оминозна књига је уручивана сваком брачном пару при склапању брака као лични примерак. Сумња се да је уопште била читана.
Научна испитивања књиге "Mein Kampf" су до данас ретко настајала, пре свега из два разлога. Испитивање његових културно-историјских корена би значило и њихово вредновање и/или релативизовање, а са друге би се то могло видети и са подозрењем тумачити као прикривени апологетски подухват.
Барбара Ценпфенинг је, пак, ушла свесно у тај ризико. Ауторка је објавила - Barbara Zehnpfennig: „Adolf Hitler: Mein Kampf. Weltanschauung und Programm – Studienkommentar“, UTB, Stuttgart 2011. - књигу која је 2006.г. најпре била објављена код угледног минхенског издавача Verlagshaus Wilhelm Fink. Ауторка констатује тематски диспаратне слојеве идеја који стоје један са другим у противречностима. Мисли су конфузне, а стилистички слаби елаборати само сведоче о монистички заснованом темељу мисаоног здања које је мотивациони фундамент Хитлеровог спољнополитичког и унутрашње-политичког програма.
Ценпфенинг схвата своју студију као аналитички коментар, па се отуда доследно држи ауторове структуре књиге, чији политички пут она подробно описује. Релативно се брзо може стећи утисак да је "Mein Kampf" хомогени програмски текст. У њему су, с једне стране, цитати Шопенхауера и Ничеа рефлектирани, а са друге, ауторка изоставља оне одељке у којима Хитлер расправља о уметности и уметницима у које је и себе убројао. Ценпфенинг се није латила паралелне анализе различитих издања ове књиге која су једна од других одступала. Такава би аналаиза била једнако занимљива као и увид у путеве њене рецепције. Но и мимо тих незнатних мањкавости, књига Барбаре Ценпфенинг је драгоцени допринос демитологизовању, односно разумевању генетичког контекста бизарних политичких идеја овог најозлоглашенијег диктатора у историји савременог човечанства.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
