Човек је биће радости. Радост није жеља, већ conditio umano који носи божанске карактеристике: да траје вечно и да се никада не исцрпи. Радост се препознаје у вечности и зато губи својство ако је исцрпљена. Човек осећа позив да вечно буде радостан.
С. Ц. Луис говори да је радост неутољена жеља која је сама по себи пожељна више него било које задовољство (Surprised by Joy). Поред научних истраживања, многе цивилизације сведоче важност радосних тренутака још у раним периодима живота. Смех и осмех заједно са друштвеним играма, представљају такође неке одлике радости у многим културама.
Радост ствара везу међу људима. Није ли довољно да посматрамо бебин осмех који мами обострано задовољство и тако подстиче везу и приврженост? Смех, осмех, раздраганост или задовољство су заиста подржавајући чиниоци односно очигледни исходи радости. Узимајући у обзир све изворе или стумулансе радости који допиру од музике, учења, спорта до добротољубља, радост показује важну улогу као одговор на тугу и у неким случајима одбојност према помену смрти. Крајњи човеков узвик пред неумољивости смрти је покренут жељом за животом. Иако је данашњи појам смрти често одбачен или романтизован, смрт у сваком случају не може да се релативизује. Потребан је начин да се смрт победи и обезбеди квалитетан живот у вечности.
Из уопштеног осврта на прилике у којима се радост доживљава, произилазе три везана правца који прожимају антрополошки феномен радости:
(a) први се бави питањем смисла живота угроженог смрћу, поривом према вечној стварности и (крајњем) смислу човековог лика (личности),
(б) други је (животни) покрет према заједница са Васкрслим Христом као већ дат одговор на питање људског смисла и циља,
(в) трећи описује радост као исход тог достигнућа.
Тешко је заиста говорити о појму живота који је инфициран смрћу. Какав је уосталом и најлепши живот ако се завршава смрћу? Човек се вреднује према највећем проблему. Тражећи решење за највећи проблем, увиђамо тежину човекове муке. Највећи проблем обично потпуно обузима човека. Све вредности и промашаји сливају се у тој највећој муци која нагриза читавог човека, видљиве и невидљиве факултете његовог бића. Сагледавајући напор који човек улаже да победи смрт, постаје очигледно колико је смрт највећи проблем. У тражењу одговора, проблем је пренет на богове као суштински проблем божанства. Условљавајући и вреднујући богове према овоме, човек увиђа пресудну одговорност да изабере правог бога. Само онај бог који надмудри смрт и претворити је у радост јесте прави бог.
Избор, пре свега слобода живљења за правог бога, тј. Христа и последично заједница са Христом, представља несакривени прогрес истинског живота. Прави прогрес открива се у ономе што побеђује смрт. Сваки други покрет, радња или стање које не гарантују бесмртност човеку није ништа друго до фатални регрес човека. Истинско мерило хришћанства је Богочовечанско општење или заједница које се доживљава у Причешћу. То је најприснија благовест човечанства. Без заједничења односно тајанственог јединства са Васкрслим Христом, људска одисеја ослобађања од смрти кроз фригидну науку може се описати као горковест. Избор за Христа је васпостављање истинског човека, онаквог какав је саздан — да живи вечно и да буде радостан у вечности. Тај избор је живи догађај у Евхаристији као доживљај покрета из небића ка Свебићу — ό έσχατος Αδάμ. Овај избор је онотолошког више него етичког својства истинског прогреса: човек превазилази своје не-биће кроз уподобљавање правом човеку Христу и у вечној заједници са Христом.
Радост је исход сусрета са Христом, јер Христос јесте радост. Тај сусрет догађа се у Евхаристији, где на светотајински начин у облику хлеба и вина човек прима и улази у Радост. Ипак, исход заједнице са Христом није само победа смрти и вечни живот. То је само квантитативно антрополошко својство. Заједница са Радошћу повлачи један вечно занимљиви живот са Богом у категорији квалитета. Какав је живот вечни ако је без живота са Христом, без Радости?
У ове дане поста, Црква позива све верне и читаву васељену да препозна истински прогрес у Богочовеку Христу. Радост је оличена у Оваплоћењу, односно у Васкрсењу Христовом. Радост се открива као догађај, тј. покрет ка Христу, и као стање, тј. доживљај тог сусрета у Евхаристији. Радост је увек жива прилика да се човек са-оваплоти у Христу кроз Причешће да би са-васкрсао са Христом у вечности.
Ђакон др Ђорђе Петровић,
Извор: Жички благовесник, април-јун 2020.
