Видовдански концерт у Светосавском дому на Врачару

Прикупљена средства  намењена Дому за децу ометену у развоју у манастиру Света Петка Изворска

„У навечерју Видовдана, празника којим се  поносимо, ми се и сваке године поново огледамо и меримо себе као појединце, меримо себе као народ,  тј. духовно и морално стање нашег народа,  меримо стање савременог света...“ казује у својој видовданској беседи у парохијском дому при храму Светог Саве ђакон Вук Матијашевић, вероучитељ у школи „Лазар Саватић“  у Земуну.

И управо овако смо и започели видовданско навечерје: празничним бденијем у цркви

Светог Саве на Врачару, у њему смо се огледали, мерили себе и одредили своје морално стање као појединца и народа. После празничног бденија сви смо се упутили ка парохијском дому при храму Светог Саве  да присуствујемо добротворном Видовданском концерту. По благослову протојереја-ставрофора Радивоја Панића, старешине овога храма, и уз несебичну подршку братства ове наше велике светиње,  празнично бденије је добило своју продужену руку, мисију, нову лепоту и одсјај видовдански у нашим очима.

Певачко друштво Мокрањац, при овоме храму, под диригентским вођством Јелене Јеж, освојило је поново наша срца. Појало се у славу светог мученика Кнеза Лазара и косовских јунака, данашњих, будућих, у славу свете вере православне и у славу рода српског. Појање певачке групе Мокрањац почело је молитвом Оченаш и настављено, између речи о Видовдану, песмопојем,  како и доликује, те се у небо винула: Видовданска песма, Руска царица и „Египатска“ јектенија, Свјатиј Боже из „Опела“.

Како да срце не уздрхти на Тебе појем, Једин свјат, Господи услши. Иже хрувими,Јако да царја и Псалам 54: Боже во имја Твоје? Одлучно, крепко, снажно руководећи и управљајући диригентица Јелена Јеж је крманила, можемо рећи, једним од бродова православних: Певачким друштвом Мокрањац; али и у тој крепкости и снази видесмо у сваком покрету руке који прати сваку ноту, слово и глас, како љубав влада! Уздиже та заједничка на делу исказана Љубав све нас који смо се пробудили и сетили деце ометене у развоју, коју негује сестринство манастира Свете Петке Изворске код Параћина.

Чули смо и једну животну причу: У овом манастиру сваког лета флауту свирају један дечак (син ђакона Матијашевића) и јеромонах; и свирају овој деци која читавог живота остају деца: у узрасту од шест до осамдесет година, штићеници овог Дома су деца, понашају се као деца и имају чисте душе као деца, и у њима препознајемо ону јеванђељску децу коју је Господ волео и окупљао око себе.

И у име Божје, а у славу Видовдана којег славе сви Срби широм васељене,  зборио је ђакон Вук Матијашевић, као на школском али видовданском часу, подсећајући нас ко смо заиста, како се битка на Газиместану одиграла и шта се о њој вековима прича - је ли пораз или победа:

„Прослављамо историјски догађај који је за нас много више од тога: битку која се на Видовдан 1389. одиграла на Косову пољу између војске младог, експанзивног Османског царства и савеза српских великаша предвођених  кнезом Лазаром Хребељановићем.

Косовски бој би и без чудесне епске поезије која га је опевала и прославила и без Лазаревог опредељења. које патријарх Данило сажима у реченици: „боље је нама у подвигу смрт, него са стидом живот“, био епски догађај светских размера... И по ком се критеријуму мере победа и слобода? Да ли је оваплоћени Бог поставио наше критеријуме или смо их ми, можда, одбацили? Јер он је рекао да свако ко на његовим мерилима гради, на камену гради, за разлику од оних других који граде на песку. Материјал од кога се тај камен састоји јесте љубав. Зато се цело Божје законодавство састоји од две заповести о љубави: према Богу и према другом човеку. А волети управо значи извојевати победу над сопственим егоизмом и ослободити се робовању своме ЈА. Зато ми славећи Косовски бој, славимо победу читавог нашег народа у бескромпромисној одлуци да се остане у љубави Христовој, насупрот надолазећем исламу и у љубави према ближњима кроз спремност да буду брањени до саме смрти...“

Чули смо  Видовданску беседуАвве Јустина Ћелијског, али и речи Арчибалда Рајса. О завету који су Срби дали Господу – Творцу свега видљивог и невидљивог, Творцу неба и земље.

„Косовски завет је укључивање нашег народа у Нови завет, у датом историјском тренутку, таквом какав је био. Прихватање крста ради васкрсења, привременог пораза ради вечне победе. Он је дивни зрели плод немањићке Србије, којим је она на велика врата ушла међу велике хришћанске народе, уткала се у ткање хришћанске цивилизације. Само мерен одлуком да саможртвено воли, српски је народ стекао право да се зове небеским, или боље, да се уврсти у небеске...“ слушамо од ђакона Вука Матијашевића.

Да не буде да смо само присуствовали Богослужењу и Добротворном Видовданском концерту, да кажемо: одговорили смо на једно питање које је питање животне важности: „Данас, у освит празника преиспитајмо сe где смо, где нам је народ, где је савремени свет...“ каже ђакон Матијашевић.

Испитали смо срца своја, свако је према својим могућностима упутио прилог за децу ометену у развоју, од шест до осамдесет година, од којих је половина непокретна. О њима, а стотинак их је, стара се сестринство манастира Свете Петке Изворске.

Медијску подршцу синоћњем догађају дали су Радио Слово љубве, Студио Б, Радио Београд, КЦН Коперникус.

Снимак целовечерњег добротоворног Видовданског концерта моћи ће да се погледа на телевизији наше Цркве, ТВХрам.

Зорица Зец