Др Хараламбос Статакис, нефролог

Директор Нефролошке клинике Народне болнице у Атини, оснивач и председник Друштва Нефролога Балкана, велики пријатељ Српског народа, и пре и после свега – Божији човек.

У навечерје Преображења Господњег, ове 2012. г., преминуо је у Атини др Хараламбос Статакис, чувени нефролог, донедавни директор Нефролошке клинике Народне болнице у Атини, оснивач и председник Друштва Нефролога Балкана, велики пријатељ Српског народа. И пре и после свега – Божији човек, православни хришћанин, честити отац, добротвор многих душа и тела у Грчкој, Србији и широм Балкана.

Пореклом је из околине Спарте на Пелопонезу, рођен у Пиреју крај Атине, 6. марта 1946, од оца Панајотиса и мајке Јелисавете, ожењен свештеничком ћерком Јеленом, отац троје деце: Панајотиса, Агисилаја и Јелисавете.

После гимназије студирао је медицину у Атини, докторирао из патологије, и радио у Првој Пропедевтичкој клиници у Атини, уз познатог проф. др Георгија Даикоса. По специјализацији нефрологије, убрзо је постао директор Нефролошке клинике Лаичке болнице у Атини, где је пројавио ретку лекарску стручност и још више истинску људску и лекарску брижљивост и несебичну хришћанску љубав, деценијама лечећи многобројне болеснике од бубрежних обољења, међу њима и Патријарха Јерусалимског Диодора и Архиепископа Атинског Серафима. Не само у болници крај болесника, него и у граду Атини и предграђу Пиреју, и у своме дому на пирејском приобаљу Сароничког залива, на путовањима и бројним међународним симпосионима, у радно време и ван њега, чак и на одморима и поклоничким путовањима, био је неуморни лекар бесребреник, попут Светих Врачева и Светог целебника Великомученика Пантелејмона (=Свемилостивца). Хараламбосу се могао свако, у свако доба, обратити за савет и утеху, за лекарску помоћ и медицинску подршку. На његов имендан = славу Светог Харалампија, могло се видети у његовом дому какву је љубав и захвалност доживљавао од својих пацијената, сарадника и пријатеља, познаника и благодарних незнаника (мада, по судбини људи велике жртвене љубави, није му недостајало и зависти и сплетки, од малих људи великог сталежа којем је припадао, но он на то никада није одговарао другачије него састрадалном симпатијом и праштањем).

Уза све ово, др Хараламбос је био и човек високе културе, ретког општег историјског, уметничког и духовног, православног хришћанског образовања. Иако није по струци био архитекта, написао је и објавио надахнуту књигу о историји и небоземној лепоти Цркве Свете Софије у Цариграду. (Објављена је, уз његове личне цртеже и фотографије, до сада на грчком и енглеском, а ускоро ће бити и на српском).

Др Хараламбос је долазио више пута и у Србију. У Београду је имао низ сарадњи и стручних предавања на Нефролошкој клиници (син му Панајотис дипломирао је медицину на Београдском универзитету – одсек на енглеском, и, ако Бог да, биће српски зет). Стигао је да посети Српске Манастире, и Светог Јустина Ћелијског. Штавише, пре Јустиновог упокојења, дошао је да Светитеља и лично испрати са земље на Небо. Пред последње издисаје Великог Аве, скинуо је свој крстић са груди, и ставио га Светом Старцу око врата. Потом је христољубиво и оцељубиво својим рукама испратио задње откуцаје срца овог великог Христољубца, и онда Крст са Старчевог врата понео и носио на себи, који му је, до сопственог престављења и одласка Христу Богу, дивно мирисао ретко пријатним знојем О. Јустина (којим и данас, ево преко 30 година, одише Авина постеља у Светим Ћелијама). Хараламбос је остао и на Јустиновом погребу, смерно дворећи у молитвеном испраћају, са надом васкрсења и поновног виђења, стојећи непосредно крај ковчега и гроба, уз дивног колегу и сабрата му др Недељка Кангргу.

Пре неколико година доктор Хараламбос је почео физички да слаби, али је и даље неуморно радио у својој Нефролошкој клиници. Пре две године доживео је тежак мождани удар, који му је одузео десну страну главе и тела и моћ говора. Љубав др Даикоса и пријатеља, као што је познати хирург др Георгије (Папагеоргију, директор чувене болнице Евангелизмоса у Атини) и о. Стаматис (Склирис, свештеник, лекар и иконописац), пријатеља из ђачких дана, и нарочито супруге Јелене и деце, уз крсноваскрсну благодат љубљенога му Богочовека Христа, одржавала га је до претпразништва Преображења Господњег – колико је и докле је било предзнаним божанским, човекољубиво спасоносним Промислом Бога Живога и Истинитога, у Кога је Хараламбос живо веровао и за Кога је живео ходећи и служећи на земљи међу нама грешним људима.

Сведоци смо били једнога, од многих, чудесног дејства Христа Спаса, преко Брата Хараламбоса, када је од страшног напада вируса коксаки спасен један дечак, којом приликом је из светиње иконе Богоматере, коју је Хараламбос донео у својој руци у болницу и тајно принео грудима и срцу малог Теодора, замирисала небеским миомиром операциона сала, после којег небеског миомира убрзо су лекари констатовали да је срце малог Теодора победило напад коксакија, те је дете до данас живо, здраво и весело. Мало је ко знао да је то било дар Христа по вери, христољубљу и човекољубљу доктора Хараламбоса. Нека му је и за то од нас, и сродника, хвала, а од Господа награда и уздарје – Рајско насеље.

Сахрањен је др Хараламбос у градском гробљу свога омиљеног града Пиреја, уз учешће породице и родбине, пријатеља, лекара сарадника и болничког особља, и такође неколико пријатеља и познаника атинских Срба. Над њим су говорили бројни лекари, и особито потресно др Даикос. О 40-дневном помену, ако Господ хтједбуде, посетићемо и ми гроб драгог нам Брата и Пријатеља, и запалити светлосну воштаницу на гробу човека који је још за живота озрачен Светлошћу Свете Премудрости Божије – Христа Човекољупца, Кога је носио у срцу и Кога је, верујемо и надамо се, сусрео лицем у лице о небоземном Преображењском Сабору у Вишњем Јерусалиму.

+ Епископ Атанасије, из Херцеговине

Ивор: Православље, број 1092