Др Славенко Терзић: Историјска смисао Кумановске битке

Говор др Славенка Терзића, историчара из Београда, на дан обележавања 98-годишњице Кумановске битке на Зебрњаку, 24. октобра 2010. године

На данашњи дан, пре равно 98 година, 24. октобра 1912. године, у раним поподневним часовима, утихнула је артиљеријска пушчана и митраљеска ватра на простору између Скопске Црне Горе и јужних огранака планине Козјака. Спустила се необична магловита тишина на ову питому равницу и брежуљке око Куманова. Сломљен је и последњи жесток отпор турског 6 стрељачког пука у рејону Забрњака. Чувена дводневна Кумановска битка између српске Прве армије под командом регента Александра Карађорђевића и турске Вардарске армије под командом Зеки-паше окончана је поразом турске војске која се у расулу повлачила према Скопљу и даље у дубину Македоније.

Кумановска битка 23 и 24. октобра 1912. године била је прва велика војничка победа српске војске у завршном чину ослобођења Старе Србије, Македоније и целога Балкана од вишевековне османске власти. Када се данас након скоро једног века сећамо хероја Кумановске битке и Првог балканског рата у целини - који су против Турске заједничким снагама водиле Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора, не смемо изгубити из вида историјски и цивилизацијски значај победе на Куманову и свих осталих победа балканских савезника. Тим пре што смо суочени са покушајима ревизије не само српске него и балканске историје, у настојањима да се време Османског Царства представи као време хармоничног мултиетничког и мултикултурног друштва. Турска освајања у 14. и 15. веку су за више векова насилно прекинула културне, економске, друштвене и све друге везе и утицаје овог дела Европе са другим деловима континента. Данас је модерно говорити о европским вредностима. Управо из угла ових вредности, српски ослободилачки покрет и покрет осталих балканских хришћанских народа имали су велику цивилизацијску мисију - јер су својом борбом ствaрaли претпоставке за реинтеграцију овог дела Европе са развијеним европским срединама.

Кад нам данас неки из Европе држе лекције о томе како да се ''ослободимо прошлости'' и ''вишка историје'', како је Србија 1912. водила наводно ''освајачки рат'', можемо поставити питање - зашто се цела Средња Европа, на челу са аустријским царем, римским папом и пољским краљем дигла крајем 17. века да одбрани Беч и протера Турке из Европе, и зашто је генерал Пиколомини 1689. продирао до Скопља и Призрена? Кумановска битка и Први балкански рат били су финале управо те борбе коју је Европа започела и водила од краја 17. века.

Србија је 1912. ушла у Први балкански рат с циљем да ослободи српски народ у Старој Србији и Македонији од турске власти и истовремено помогне ослобођење и осталих балканских хришћанских народа. Она се враћала старим срeдиштима српског државног и духовног живота. Живећи у тешким а понекад и драматичним околностима анархије и безвлашћа, нарочито на Косову и Метохији, српски народ је ипак успевао да колико-толико очува основне облике просветно-културног и духовног живота под Турцима. Српска војска није 1912. долазила на пусту ледину нити у туђу земљу. Овдашњи српски народ се вековима окупљао око својих цркава, манастира и манастирских школа. Већ током 60-их и 70-их година 19. века у Старој Србији и Македонији је радило 70 мушких и 7 женских српских школа и једна богословија (у Призрену). Поред осталих места српске школе су радиле у Кичеву, Скопљу, Гостивару, Дебру, Лазаропољу, Тетову и околини, Кочанима, Злетову, у селима велешке и охридске (Лештани, Боровац, Вевчани), скопске и других нахија. Број основних школа се увећавао крајем 19 и почетком 20.века. Године 1887. отворен је конзулат Србије у Скопљу, 1889. конзулат у Битољу, у Скопљу је радила Српска гимназија, Мушка и Женска учитељска школа, Женска радничка школа, Музичка школа, Српска штампарија ''Вардар'',која је штампала лист ''Вардар'', радили су српски новчани заводи. У Скопљу је 1908. основана Српска демократска лига, а фебруара 1909. у њему је одржана Народна скупштина Срба у Турској која је денела Устав Српске народне организације у Отоманској Царевини. Срби су почетком 20. века, под турском влашћу, имали на простору данашње Републике Македоније и два епископа -скопског и велешко-дебарског.

Свест о историјској мисији ослобођења својих сународника у Старој Србији и Македонији, свест о враћању старим државним и духовним темељима - прожимала је све слојеве српског друштва почетком 20. века. Можда нигде та мисао није толико снажно и језгровито исказана као у беседи митрополита Србије Димитрија, 18.октобра 1912. после молебствија за срећу савезничког оружја у београдској Саборној цркви. ''Не идемо туђинима, него својој браћи - казао је поред осталог митрополит Димитрије.- Идемо тамо где нам је колевка, где је непријатељ запретао огњиште наше (...) Идемо да на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе (...) Идемо у свој дом у коме је се љути безбожник настанио, прегазивши реке мученичке крви и суза жалосних предака. Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса (...) Идемо да од црног робља направимо витезове, да им вратимо понос Душанових јунака, идемо да животворном водом, са светога извора слободе сперемо с друмова и пространих поља мученичку крв наших предака. Идемо, да понижене људе из праха подигнемо и да им вратимо човечанско достојанство. Још идемо славном Косову да се поклонимо јуначким сенима честитога кнеза Лазара, Милоша Обилића и других храбрих витезова који с њима изгинуше да вечито живе (...)

Истога дана, краљ Петар Први Карађорђевић је саопштио своју Прокламацију Српском народу у којој се поред осталог каже: ''Најновији догађаји ставили су опет на дневни ред решавање судбине Балканског Полуострва, па с тим и судбине Старе Србије, те славне, али тужне мајке наше Краљевине, где је историјско језгро српске државе, старих краљева и царева, где су славне немањићске престонице.. новопазарски Рас, Приштина, Скопље, Призрен, где живе наша браћа по крви, по језику, по обичају, по народној свести, жељама и тежњама (...) Моја ће војска у Старој Србији затећи, поред хришћана, и Србе муслимане, који су нама тако исто драги, а с њима и Арбанасе, хришћаме и муслимане, с којима наш народ живи заједно хиљаду и три стотине година, обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима''.

Стратегијским планом српског Генералштаба било је предвиђено да Прва армија, под командом регента Александра , чије се десно крило наслањало на Скопску Црну Гору а лево на реку Пчињу, надире преко Куманова с циљем да потуче непријатеља, како се претпостављало, у главној битци на Овчем Пољу. Првој армији садејствовале су Друга армија под командом генерала Степе Степановића, прикупљена око Ђустендила с правцем дејства преко Страцина ка Овчем Пољу, и Трећа армија под командом генерала Боже Јанковића која је после концентрације око Куршумлије, преко Косова Поља и Приштине треало да наступа ка Скопској Црној Гори и угрози турско лево крило.

Српске Врховна команда није 23. октобра очекивала битку код Куманова, процењујући да ће главне турске снаге остати на простору Скопље-Овче Поље-Велес, и да ће у висини Куманова на правцу Прве армије бити слабије турске снаге. Међутим, командант турске Вардарске армије Зеки-паша, са петим, шестим и седмим корпусом, одлучио је да по прикупљању снага у рејону Куманова пређе у напад 23. октобра и одвојено туче српске снаге које су се очекивале од Врања и Ђустендила. Тако је битка код Куманова за српску Врховну команду дошла неочекивано, изненада. Српске снаге су биле надмоћније у живој сили, око 110.000 наспрам близу 60.000 војника Вардарске армије, с тим што су Турци били нешто надмоћнији у топовима и митраљезима. У дводневној жестокој борби, у којој су нарочито крвави били окршаји на Нагоричанима али и око Зебрњака, Прва армија је имала 687 погинулих(помиње се податак и о хиљаду погинулих), 3208 рањених и 597 несталих официра и војника. Процењивало се да су турски губици износили 12.000 људи од којих 2.000 заробљених. Бројно и морално слабија турска Вардарска армија са бројним албанским башибозучким групацијама, била је 24. октобра снажно тучена и одбачена са свих положаја. Прва српска армија наставила је победничко наступање ка Скопљу.

Кумановска битка ушла је већ истог трена у ред херојских епопеја српске војске и српског ослободилачког покрета. Она је била не само симбол борбе за коначно ослобођење српског народа од турске власти него и симбол борбе за слободу и независност Балкана у духу оног познатог начела - Балкан - балканским народима.

Стојимо крај рушевина споменика јунацима Кумановске битке, крај овог монументалног дела архитекте Момира Коруновића који су 1937. године подигли наши преци у спомен на Кумановску битку и ослобођење од Турака. У спомен-костурницу положени су земни остаци већине кумановских ратника (сакупљених у четири стотине белих врећа налик некадашњим старохришћанским покровцима), који су до тада чувани у оближњем средњовековном храму посвећеном Св.Ђорђу Победоносцу. Споменик је био висок 48,5м, изграђен од базалта и бетона, са крстом на врху, док су његове унутрашње зидове красиле фреске сликара Живорада Настасијевића.

Судбина монументалне силуете спомен-костурнице на Зебрњаку, коју су током Другог светског рата срушиле бугарске окупационе трупе, симболизује на својеврстан начин судбину тековина Кумановске битке. Тај историјски лук, вођен духом реваншизма, зауставио се, за сада, на Кумановском споразуму од 9. јуна 1999. године, којим је формално окончана НАТО агресија на Србију и СР Југославију. Политичка симболика и порука места тога споразума више је него јасна. Оспорава се сав историјски смисао Кумановске битке, у првом реду насилним одузимањем од Србије Косова и Метохије, срца Старе Србије. Да би се нашло утемељење том нечувеном насиљу, нађено је да је ослобођење старих српских државних и културних средишта била наводно ''анексија'' тих територија. Тиме се безобзирно изокреће цео цивилизацијски смисао не само Кумановске битке него и Првог балканског рата у целини и доводи у питање смисао ослобођења овог дела Европе од турске власти.

Балкан је данас притиснуо дух историјског реваншизма и ревизионизма!

Нека је вечни помен и слава знаним и незнаним јунацима Кумановске битке!

Нека је вечни помен и слава свим борцима за слободу Старе Србије и Македоније!

Извор: Епархија врањска