Др Војин Д. Калинић: Задарска богословија "Српски Пантеон на Јадрану"

Срби у Далмацији одувек су живели у тешким и компликованим историјским и политичким околностима. Том егзотичном регијом на источним обалама Јадрана(названој још земљом Блаженог Јеронима, који је рођен Скрадину, Scardoni) владали су многи владари. Поред Византије и Угара, највише се задржала Република Св. Марка, и то пуна четири века, све до своје пропасти 1797. године. Тако дугом владавином Млечићи су овој покрајини оставили јак романски културни печат, чији се утицај и данас може видети. У новијој историји на сцену ступају Хабзбурзи (1797–1805, 1814–1918), а на кратко и Французи (1805–1814 ). После Првог светског рата, изузев Задра који је био под Италијом 1920–1943, Далмација је саставу Југославије, а данас након распада поменуте државе нашла се у склопу Републике Хрватске. Кроз сва та турбулентна времена тај истурени део српског националног корпуса успевао је да опстане највише захваљујући припадности православаној вери коју је на тим просторима представљала Православна далматинско-истарска епархија. Важне су биле и духовне, културне и политичке везе које је одржавао са Србима у другим деловима Хабзбуршке монархије, понајвише са Војводином као и  Матицом Србијом, која је у 19. веку обновила своју државност. Ипак, веома важан  чинилац у том националном опстанку играо је и чинилац образовања који је чинио да српски народ има интелектуалце који би га адекватно представљали у свим сферама далматинског јавног живота.

Обдарени далматински младићи школовали су се како у својим, тако и по страним школама и образовним системима у којима су стицали преко потребно знање које је итекако помогало њиховим сународницима. Најстарија српска образовна установа на Приморју свакако је била у окриљу манастира Крке. Иако је служила превасходно за образовање клира, била је и расадник српске писмености у својој околини. Поред многих сеоских школа, чије је семе посејао још српски просвититељ Доситеј Обрадовић предавајући крајем 18. века у селима Книнске Крајине, ваља истаћи најстарију српску, али и словенску школу Јована Бована (1807 – 1918). Основана је у Шибенику захваљујући истоименом богатом трговцу Јовану Бовану, који је оставио велики део свог иметка за њено покретање. Затим Српску девојачку школу у Задру (1853 – 1918), подигнуту највише захваљујући Епископима Јеротеју Мутибарићу (1843 – 1853) и Стефану Кнежевићу (1853 – 1890), као и многим српским грађанима који су дали позамашне прилоге за њено покретање. 

Такође, за опстанак и развој националне свести важно је било и образовање Срба на страним универзитетима, као што су Падова, Беч, Грац, Праг и Инсбрук, док је неколицина богослова студирала у Русији. Та донекле планирана српска далматинска елита била је углавном регрутована из грађанског слоја српских друштвених кругова на Приморју. Најпознатије су, свакако, чувене породице Петрановића и Десница из којих је произашло више знаменитих Срба који су оставили трага на многим пољима јавног живота.

Од образовних установа у Далмацију најважнију улогу су имале задарске гимназије: италијанска, а касније и гимназија на народном језику названој хрватска, као и Препарандија за школовање учитељског кадра. Поменуте установе завршили су многи српски младићи који су касније постали угледни грађани попут контеа Илије Деде Јанковића и његових потомака адвоката и политичара Уроша и Бошка Деснице, политичара и публицисте Саве Бјелановића, адвоката и политичара Душана Баљка, као и чувених књижевника Мирка Королије и Симе Матавуља и многих других.

Ипак, у историји српског образовања на Приморју најдубљи печат оставиће Православни богословски завод, то јест Задарска богословија за образовање будућег свештенства. Декретом цара Наполеона I, потписаним у Сенклу 19. септембра 1808. године, чланом 9. одређено је било да се у Далмацији има установити семинарија за обучавање свештеника Православне цркве. Због компликованих околности, али и организације саме богословске школе, отварање је било одлагано све до доласка Аустријанаца, који за првог епископа православних Далматинаца узимају посве контроверзну личност, Венедикта Краљевића. У Шибенику је 1819. године напокон отворена Клирикална школа, али са скривеним намерама аустријске унијатске политике према својим православним поданицима. Доведени су професори из Галиције који су требало да ишколују будући свештенички проунијатски кадар. Таква делатност није се допала православним Шибенчанима, који су устали против такве унијатске политике, што је резултирало тиме да севернодалматински Срби одводе своју децу на школовање у Карловачку богословију код митрополита Стратимировића. Уследио је и несупели атентат на Краљевића, и том приликом је грешком убијен ректор семеништа Ступницки. Након тог догађаја и свега годину дана рада Клирикална школа је 1821. године престала да постоји. После овог догађаја царском одлуком од 30. априла и 11. јуна 1823. године опозвани су остали унијатски професори, што је значило коначни крај жељи бечког двора да школује унијатско свештенство. Тек заузимањем епископа Јосифа Рајачића 1832. године било је одобрено отварање Православне клирикалне школе без унијатског уплива. У Шибенику је радила од 1833. до  1841. године, када је заједно са епископском катедром премештена у Задар.

Пресељење Клирикалне школе у главни град покрајине показаће се као значајан чин у даљем развоју образовања далматинских Срба. Донатов град као главни образовни центар Далмације пружиће све предности главног града покрајине за даљи развој и просперитет ове богословске школе.

Према прописима аустријске власти, у пет класа (разреда) могло је бити распоређено по пет питомаца. Од самог почетка рада ове школе професорски кадар је био на завидном нивоу. За двадесет и осам година постојања ову Клирикалну школу је завршило 186 ученика из Далмације, али и суседних области: Босне, Херцеговине и Црне Горе. У њој се учио и црногорски митрополит Иларион (1860 – 1882).

Године 1856. било је дозвољено да се младићи из Црне Горе и Херцеговине могу школовати о државном трошку. Кнежевина Црна Гора све до 1863. године није имала своју богословску школу, тако да је Клирикална школа у Задру била веома битна за Његошеве поданике.Тако је 1857. године похађају два младића из Црне Горе које по повратку из Беча и Трста исте године посећује и кнез Данило са кнегињом и својом пратњом.

Иако је Клирикална школа бележила солидан успех, епископ Кнежевић никако није био задовољан образованошћу својих пастира. Још од ступања на епископску катедру заносио се мишљу  да озбиљније реформише постојећу Клирикалну школу у „богословско заведеније“. У својој намери је успео 1860. године када је добио дозволу од цара да кандидати тек са свршеном нижом гимназијом уписују нову богословску школу. Након краћег времена ни оваква реформа није завовољила поменутог Владику који је одлучио да је још радикалније реформише, то јест да гимназијалци са потпуном свршеном гимназијом упишу Богословски завод. Зато се 1863. године поново обраћа цару са новом молбом: тражи да питомци пре уписа у Богословски завод о државном трошку заврше потпуну гимназију. Молба је прихваћена царском одлуком од 25. октобра 1864. године.

Клирикална школа је 1864. године престала да ради јер се чекало да први државни стипендисти матурирају, они који су били у заједничком смештају са богословима. Услед ових царских одлука, у дом семеништа као државни стипендисти примани су само гимназијалци, тако да за пет година у семеништу није било ниједног богослова, него су све били гимназијалци. Тих година сви Срби у Далмацији били су задовољни што ће будући свештеници имати потпуно образовање, и богословско и класично.

Напокон, школске 1869/70. године отпочео је да ради Православни богословски завод у који се уписала прва група свршених гимназијалаца. Завод је почео радити по новом наставном плану и програму са четири професора, који је одобрио цар  5. јуна 1869. године. Образовање је трајало четири године, а предмети су били подељени у четири групе према броју катедри. У поређењу са Клирикалном школом настава у Православном богословском заводу била је на вишој разини, савременија, са вишом школском спремом полазника (са претходно свршених осам разреда гимназије), са планом и програмом који је одговарао једној високој богословској школи. У складу с тим, образовна разина православног свештенства у Далмацији знатно се поправила у поређењу сапоменутом разиному првој половини века.

Колико је сам епископ Кнежевић био заслужан за успешну реформу Задарске богословије, толико су и професори који су радили у том заводу били заслужни за добро образовање питомаца. Од професора који су од готово од самог почетка рада завода дали највећи допринос свакако су Љубомир Вујновић и Никодим Милаш. Обојица су били високообразовани на Кијевском универзитету. Потоњи је био и дуги низ година ректор завода, све до одласка у Београд 1886. године, када га на том положају замењује професор Серафим Калик. У свом раду нарочито су настојали да им предавања буду што потпунија и квалитетнија. „Свом енергијом младих људи ми смо се одавали заводу и почели настојати и радити, да би га уредили по обрасцу других виших богословских завода и ставили предавања у њему упоредо са предавањима у богословским факултетима при универзитетима“. Наиме, Милашу је главни образац за реформу био завод у Черновцима, који је посебно проучио и остао у њему пет дана када се враћао из Кијева. На многе муке и тешкоће наилазио је када је почео спроводити реформе, о чему најбоље сведоче речи: „Морао само се борити са разним предрасудама бивше клирикалне школе задарске, али сам ипак успио у задатку, и положио чврст темељ устројству и богословског завода и скопчаног с њим инерната (сјеменишта), оном устројству, које се затијем увијек и задржало“

Убрзо су и резултати њиховог труда и професорске ревности постали видни јер „Разнио се био глас да у задарској богословији предају два професора, који су се за то нарочито спремали у Русији, и то је набрзо подигло име тој богословији, на који су сматрали сви као на добар богословски завод“.

Свој први опширнији и веома исцрпан извештај о раду задарског Православног богословског завода Вујновић и Милаш подносе и штампају 1879. године.

Такође, не треба заборавити да су успеху Богословског завода у Задру допринели и остали професори.Тако из времена пре реформе у најзначајније и најпознатије професоре спадају: архимандрити Атанасије Чурлић, Исаија Олујић, Герасим Петрановић, касније боко–которски епископ, Лукијан Кундајица, свештеник, песник и публициста  Јован Сундечић, знаменити прота а касније и сарајевски митрополит Ђорђе Николајевић, свештеник Јован Борота. Након Кнежевићеве реформе па све до укидања Завода након Првог светског рата од познатијих личности професорску дужност су успешно вршили: катихета и професор Никола Вујновић, проте Јован Шушић и Дамјан Доброта, архимандрити: Серафим Матавуљ, Митрофан Шевић, Серафим Калик, Иринеј Калик, Јован Вучковић, Јован Борота, свештеници Стево Веселиновић, Милош Парента, прота Стеван Јавор, архимандрит Јеротеј Цвјетић (ректор Завода 1903–1914), Никанор Ракетић и др. Такође ваља нагласити да су професори Завода од 1885. до 1888. године издавали значајан црквени лист тог доба – Истина, лист за богословску науку и пастирску праксу, који је уређивао Јован Вучковић.

Један од највећих проблема са којим се Богословски завод током свог рада суочавао јесте што већи део професорског кадра није био пореклом из Далмације. Професори би углавном долазили из Војводине и других делова Монархије, па се стога и нису дуже задржавали у Задру. Ипак, службовање у Заводу већини тих професора служило је као добра одскочна даска и неколицина њих направила је завидно лепу каријеру. Треба додати да су и професоровање, али и сама заводска организација у Задру били одлично искуство за даље лично усавршавање и примену знања у потоњем раду, понајвише Ј. Вучковићу и Митрофану Шевићу, који су наставили рад у Карловачкој богословији. Први је постао ректор и знатно унапредио ту најпознатију богословску установу у Срба, док је потоњи постао бачки епископ.

Временом се показало да је то била најпромишљенија одлука у историји српског школства у Далмацији. Наиме, помоћу такве образовне установе произлазио је не само преко потребан образовани клир, него и будућа интелектуална елита која је своје студије настављала на разним универзитетима широм Монархије.

Важно је напоменути да је у склопу Богословског завода деловало је и надасве чувено омладинско друштво „Првенац“ који су чинили питомци. Шездесетих година 19. века, када се широм јужнословенских земаља осећа снажан замах акције Уједињене српске омладине, омладина на Приморју у акцијама Народног препорода није остала пасивна. Истраживања у том правцу открила су нам и показала да је скоро сва српска средњошколска омладина била главни ослонац и потпора старијих у почетној фази Народног препорода у Далмацији. „С Милетићем покренута је, па је и у Далмацију допрла, мисао Српске Уједињене Омладине“.

У том омладинском буђењу Далмацијe предњачило је омладинско друштво „Првенац“,  основано 1866. године од стране питомаца Православног богословског завода у Задру. Превасходно је служило вежбању у књижевном раду, а издавало је и рукописни књижевни лист Првенац, који је излазио сваких 15 дана. Главни циљеви су му били: 1. прикупљање прилога за фонд и уписивање чланова Уједињене омладине српске и  растурање по Приморју добре српске књиге. Самом друштвеном утемељењу највише је допринео тадашњи архимандрит и проф. Герасим Петрановић, који је бодрио те младе душе, као и тадашњи ректор Лукијан Кундајица и проф. Љубомир Вујновић. Оваква чињеница најбоље нам говори на колико високом културно–образовном нивоу су били ти млади људи када су већ у првој деценији Народног препорода по давању уставних слобода (Октобарска диплома 1860. године дала је многе слободе народима ) у Монархији почели деловати својим снагама. Тада је поменуту школу похађала група веома даровитих младића попут Илије Беаре, Томе Крсте Поповића, Илије Шушка, Теодора Новаковића, Стефана Калинића и др. Све их је предводио обдарени Бокељ Лазар Томановић, који је имао веома запажену каријеру на нашим просторима. (Један од утемељивача Српске странке и Српског листа, једно време провешће као посланик у Далматинском сабору, а врхунац каријере доживео је у служби краља Николе I Петровића као председник владе Црне Горе, 1907 – 1912).

Друштво не ограничава своју агитацију само на Задар,  него је шири и на Шибеник, Скрадин, Котор и Будву. Сами питомци који су били чланови Друштва, толико су били посвећени друштвеним циљевима да су „ /.../ на растанку градили планове шта ће код своје куће радит за опћу корист“. Такође, већ тада, поред осталих, у том послу агитовања по Приморју истицао се један млађи међу њима гимназијалац, чувени Саво Бјелановић (Задар †1897) који је касније постао уредник Српског листа и лидер Српске странке у Далмацији. Поменуто омладинско друштво је имало запаженог успеха у наредним годинама. Својим деловањем је значајно утицало на буђење народне свести и формирање модерне српске идеје у Далмацији.

Године 1883. донесена су „Правила за питомце Православног богословског сјеменишта у Задру“. Укупно сто и осамнаест правила подељено је у једанаест делова, а тицала су се готово свеукупног живота питомаца у Богословском заводу.

Живот ове богословске установе у Задру на прагу 20. века и даље је цветао, о чему нам говоре бројна сведочанства тадашње јавности. Након Милашеве реформе 1900. године у Заводу је било осам предавача, тридесет и један слушалац богословије, од тога деветнаест редовних и дванаест ванредних. Приправника за богословију било је у задарским гимназијама тридесет, а при которској гимназији десет.

Милаш се дуго заносио мишљу да из градске вреве пребаци Завод и сазида зграде у којима би становала Задарска богословија. Наравно, за такав потез требала му је подршка и сагласност власти. Стога је 1902. године отпутовао у Беч, где је, између осталог, затражио „да се богослосвски Завод и Сјемениште у три нове зграде у ’Равницама’ удобно мјесте и у свему уреде, како би чим боље својој сврси одговарали, и очуван им био у свему свештени карактер“. Пошто је добио позитиван одговор, одлучено је да изградња будућих зграда буде на положају једне ливаде која је делила сам град Задар од села Арбанаси (Положај Равница).

Од богословских предмета, захваљујући највише познатом канонисти епископу Милашу, нарочита се пажња посвећивала Црквеном праву о којем се опсежније предавало него у школама таквог типа.

Слобода питомаца богословије огледала се у томе што су могли излазити у град, али са строгим правилом да се могу дружити или се наћи само у моралним друштвима. Сасвим уобичајено је било да посећују грађанску читаоницу и читају сву доступну штампу тога доба.

            Већина питомаца Богословског завода издржавала се и школовала од неких врста стипендија за школовање. Тако је у школској 1904/05. године од свих слушалаца у Заводу њих седамнаест имало место у семеништу, а од приправника за богословију њих шеснаест је имало питомачка места, учећи у ц. к. гимназији у Задру. Истовремено, било је и седам приправника у которској гимназији, који су примали „стипендијски релутум“. Поред Зелићеве и осталих заклада, треба напоменути да су највише питомачких  места обезбеђивале државне стипендије. Конкурси су излазили у Гласнику Далматинске епархије, у којима је предност била давана сиромашнијим кандидатима.

Највећа свечаност у богословском заводу традиционално је била прослава Св. Саве, која је уједно била и питомачко крсно име. Поред тога што би се на исти дан одржавала и у месним просторијама Српске читаонице, скромне заводске просторије, па чак и ходници били би препуни гостију којима би често присуствовали и државни званичници. Питомци, који су се претходно посебно припремали, након пригодног говора изводили би богат музички и позоришни програм. Наиме, питомци су приређивали „друштвене вечерње забаве“. Монтирана би била бина, окачене заставе и иконе Св. Саве и других важних историјских личности. Свирао је оркестар, певане су песме, извођене су представе у којима су питомци показивали своје аматерско глумачко умеће, и уопште су се трудили да програм буде што богатији.

Најзначајнија прослава у поменутом Заводу била је 1894. године када је прослављена 25-годишњица од спровођења реформе. Овим поводом обављен је црквени обред, а главни програм био је одржан у свечаној сали Завода уз присуство уважених гостију. Говор је држао ректор Серафим Калик, али и представник власти референт Шторбах, који је „унапријед обећао владину заштиту“. Завршни говор је одржао епископ Милаш и тада је установио своју закладу од 1.000 круна уз напомену: „/.../ а интерес ове закладе даваће се сваке године ученику богословије, који напише најбољи саставак из богословскијег предмета“.

Као што доличи оваквом Заводу, његови питомци су се активно бавили и музиком. Од 1885. године појци Богословског завода успешно се служе и нотама, певајући у задарској цркви Св. Илије, али и на разним прославама. За то је добрим делом била заслужна и управа Завода на чијем је челу тада био Н. Милаш. Наиме, за музичко усавршавање плаћен је био и извесни учитељ музике г. Леви. Поред осталог, бављење музиком није било сведено само на вокално извођење као што је  црквено певање, било појединачно или у хору. Од 12. марта 1911. године, када је први пут наступио у цркви Св. Илије, заживео је и „Пјевачки богословски збор“ под управом хоровође слушаоца II године Љубомира Јанкова.

Постојао је и тамбурашки збор који учествује на многим манифестацијама и прославама различитог карактера, како у Богословском заводу, тако и на манифестацијама Задру: на пример, светосaвска прослава 1912. године у Српској читаоници или забаве које су приређивале задарске Сестре Српкиње.

Богословски завод је имао и свог лекара, који је био задужен да редовно води рачуна о здрављу богослова. Године 1903. одлуком ц. к.Намесништва на то место уместо др Занеле дошао је надасве познати др Божо Перичић. За овог стручњака можемо рећи да је био један од најбољих лекара у историји Далмације.

Године 1903.  ц. к. Министарство богочасти и наставе увело је о свом трошку  телефонску линију у Богословском заводу и епископској резиденцији у Задру.

Пред Први светски рат развио се богат питомачки живот пун полета у сваком погледу. Укинута је дотадашња преграда између младих и старијих и створено је заједничко друштво са одељењима: Читаоница, Књижница, Тамбурашница и Пчеларница.

Читаоница Православног богословског завода била је једна од најбољих читаоница у Далмацији, а књижница пуна бираних дела из најновије тадашње књижевности. Тамбурашница је била снабдевена најбољом архивом, инструментима и другим прибором за респектабилан тамбурашки збор. У Књижници је сваког дана дежурао један ђак. Сваке суботе су старији ђаци држали предавања. Није изостао ни седмични лист за ђачке књижевне покушаје, издаван је у рукопису, са много труда. У њему су се, поред осталог, могли наћи и чланци о пчеларству. Сваки ђак је био упућен у рационално пчеларење, а како би им се ова племенита вештина што више допала, редовно би по веома ниској цени добијали по неколико килограма меда.

У праскозорје светске апокалипсе, власти су одредиле да питомци Завода школске 1913/14. године похађају курс за неговање болесника, тако да су на самом почетку ратних дешавања стављени на располагање војној области у Мостару и Требињу. Такође, још средином 1914. године „говори се, да су равнатељи средњих завода већ примили наредбу, да идућом школском годином морају одмах бити униформирани ђаци нижих разреда, а до конца године и виших разреда“. Заједно са ученицима осталих задарских завода прикупљали су металне предмете у ратне сврхе и предавали их градском одбору основаном у ту сврху, док су неки питомци чак били ангажовани и у ратним јединицима на страни Монархије.

За време ратног стања, попут осталих српских школа у Далмацији, и  Богословски завод у Задру, као и професори и питомци доживљавали су разна шиканирања. Нажалост, по свршетку рата, услед новонасталих политичких околности између Краљевине СХС и Италије, Православни богословски завод у Задру није обновио свој рад. Наиме, док су други школски заводи по Рапалу били премештани у друга далматинска места, поменути Завод је био укинут. Тиме је био запечаћен сваки даљи рад овог, по многима, „нововековног српског Хиландара“ на Јадрану.

Кроз Задарски богословски завод прошла је готово сва српска интелигенција у Далмацији уопште. „Богослови“, „препарандисти“ и гимназисти, већином деца са села, друговали су заједно и изграђивали планове о свом будућем раду у народу. Ниједан покрет, напредни, културни и социјални, у српском народу Северне Далмације није био без подршке и упоришта у поменутој омладини. Угледни српски учитељ у Далмацији, Данило Петрановић, сећајући се рада ове богословске установе, 1940. године записао је  „/.../да је овај био за дуги низ година права кула свјетиља, чији су зракови душевне културе обасипали од подножја Велебита до поносног Ловћена наше уже отаџбине, а не претјерујемо устврдимо ли, да су досезали много даље. Под окриљем овог завода, односно личности, припремана је основа свима националним потхватима у Задру, а преко ових у цијелој Далмацији/.../“.

Бивших задарских ђака било је на све стране. Још за време Првог балканског рата одлазили су међу своју слободну браћу, па је неко доспео у чету војводе Вука, неко у друге редове, али је сваки на свом месту сачувао исти дух вере и наде у слободу народну и у правду коју ће та слобода морати, кад–тад, донети. Али бивши другови као да се никада више неће састати, јер су великим делом изгинули и помрли и на све стране били расејани.

Заслужено признање, то јест факултетски ранг, Православни богословски завод у Задру добиће тек по престанку свога рада. Министарство просвете Краљевине Југославије ретроактивно ће признати факултетски ранг Задарској богословији, која тај ранг није имала у  Аустро-Угарској. Уредбу о рангу стручних школа према средњој школи и факултетима донело 1. маја 1933. године. У члану 4 наведено је да „спреми факултетској одговарају“ бивше Православно српско богословско училиште у Сремским Карловцима и бивши Православни богословски завод у Задру „са претходно положеним испитом зрелости у средњој школи“. Чиновницима који су испуњавали ове услове признаване су „више положајне групе“. То им је давало могућност за напредовање у служби и повећање плата.

Након Другог светског рата богословија је 1964. године отворена у манастиру Крки. Она је само је делимично  наставила традицију некадашњег славног Православног богословског завода, којег због огромног доприноса у сфери образовања, и то без икаквог претеривања, можемо назвати „Српским Пантеоном“ на Приморју.