Други годишњи међународни комеморативно-молитвени сабор на Велебиту
У овом логору смрти, који је трајао од 11. априла до 21. августа 1941. године, за људски ум несхватљиво, на неразуман начин усмрћено је 40.123 невина човека.
У недељу 26. јуна 2011. године, на дан Свете мученице Акилине, пошли смо на Други годишњи међународни комеморативно-молитвени сабор на Велебиту, масиву и најчудеснијој личко-приморској динарској планини, која у својим крaшким недрима чува кости четрдесет хиљада српских, јеврејских и ромских мученика – пред Богом праведника.
Јадовно је првенствено српски, али и међународни Yad Vashem – םשו די (највећи светски музеј и комеморативни центар о холокаусту у Јерусалиму), Свети олтар – вечног незаборава, светлост која неугасиво светли пред престолом Творца הוהי, кличући неућутним гласом: Святъ, Святъ, Святъ Господь Саваоѳъ – תובצ הוהי שדק שדק שדק. Једино што у српском Yad Washem-у нису донесени експонати са стравичних губилишта – Аушвица, Дахауа, Јасеновца, Треблинке, Бухенвалда, већ је Јадовно живи и природни, људском руком неукрашени вечити споменик зле прошлости, од међународног комеморативног значаја (како је рекао наш најученији познавалац ове стравичне материје, наречени Владика, отац Јован Ћулибрк). Његове ознаке су неуништиве. Над овим кршевитим гротлом окупило се у молитвеном тиховању више од две хиљаде потомака оних чије свете кости – мошти, леже у безданим дубинама велебитских јама; ту су страдали очеви и мајке, браћа и сестре, немоћни старци и невина дечица, свештеници и владике, народни посланици, спортска друштва, угледни привредници... Све ове жртве бачене су недоклане, још живе у бездану јаму само зато што су имале своје име, своју веру, своју нацију, од Бога им дату, рекао је др Огњен Краус. Страдали су сви они који су другачије од егзекутора мислили и вредновали овај свет.
Треба нагласити да је Јадовно, као и друга стратишта, само трагична последица и да смо дужни да откривамо и препознајемо узроке зла, тако да се оно никада не понови. Јер, жртве и кољачи само неколико дана раније – орали су исте њиве, косили исте ливаде, говорили истим језиком, ишли у исте школе, били поданици (држављани) истих држава кроз векове, док су инспиратори несреће били други. (Нама су папе већ све објасниле, само још Кнесет не може да појми ту „истину“.) Кад год је било која идеологија била изнад људскости и Божјих закона – дешавала су се нечовечна дела и зверства у име вере, па је тако било и са страдалим Србима, Јеврејима и Ромима, али и многим другим жртвама тоталитаризма.
Српски историчар, др Ђуро Затезало, дугогодишњи истражитељ злочина каже, на основу архивске грађе, да је у овом логору смрти, који је трајао од 11. априла до 21. августа 1941. године, за људски ум несхватљиво, на неразуман начин усмрћено 40.123 невина човека, од тога 38.010 Срба, 1.998 Јевреја, 88 Хрвата, 11 Словенаца, 9 Муслимана, 2 Мађара, 2 Чеха, 1 Рус, 1 Ром и 1 Црногорац. Подаци који сведоче о томе су углавном из италијанских државних архива, италијанске фашистичке армије, као и докумената Вермахта. Ове податке су проучили и потврдили научници из Израела, Италије, Немачке, САД, Русије, Хрватске, Србије и Републике Српске. Научницима није било тешко да закључе да су усташе у свом садизму и окрутности превазишли нацисте при холокаусту и младотурке у геноциду над Јерменима. Усташе су са уживањем мучили, убијали, клали страдалнике биолошке врсте којој и сами припадају. Окрутношћу усташких зверстава били су згрожени и шокирани и нацисти и италијански фашисти. Логор је затворила италијанска фашистичка војска крајем августа 1941. године. Реокупацијом, италијанска војска, и сама запањена, тежином и обимом злочина својих „савезника“, спречила је даља истребљења на овом ужасном стратишту.
Шарановој јами на Велебиту прибројано је 56 пострадалих свештеника и свештеномученик Свети Сава (Трлајић), Епископ горњокарловачки. Над јамом смо још 1989. године, у име свештенства Епархије горњокарловачке, поставили скромну спомен-плочу са именима пострадалих, али су је следбеници хрватске „демокрације“ деведесетих година разбили, као и споменик Јадовну, високе уметничке вредности који је на овом Сабрању, хвала Богу, поново откривен. Хрватске „демократе“ поломиле су више од 200 спомен обележја жртвама наци-фашизма и спалили или сасвим уништили преко 250 српских православних цркава, епархијских дворова и музеја од националног значаја, а да се до данас ни два процента од тога није обновило.
Веома је значајна реакција Епископа бачког Иринеја на изјаву римског папе приликом недавне посете Загребу. Папа Бенедикт XVI је казао: „... да је хрватски блаженик кардинал Алојзије Степинац био против усташког режима“, да је „бранио право човечанство против тог режима тиме што је бранио Србе, Јевреје, Роме“. Слично је поновио и у омилији у Загребачкој катедрали рекавши да је кардинал Степинац „у време нацистичке и фашистичке диктатуре постао бранитељем Јевреја, Православних и свих прогоњених“. Епископ бачки, др Иринеј је подсетио да је „Степинац био војни викар тзв. Независне Државе Хрватске (или је, према другима, поставио војног викара) и члан парламента НДХ, а са друге стране, имајући у виду читавом свету познати усташки физички и духовни геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима, морамо истаћи да је у светлу историјских чињеница, ова димензија Степинчеве личности (хуманитарна), у најмању руку једнострано пренаглашена, или, пре ће бити, на силу исконструисана, и то предимензионирањем случајева његовог заузимања за поједине Србе или Јевреје (међу којима, неким чудом, нема имена тројице мученика пострадалих, православних епископа, и више од две стотине православних свештеника побијених од усташа), а прећуткивањем или минимализовањем његове идеолошки мотивисане, јавно исказиване анимозности према Православљу, „Бизанту“, Јеврејству, Српству и још по нечем“ (Православље, 1. јул 2011. године). Ова реакција је побудила на размишљање нашу и светску јавност.
(Прочитати исцрпан реферат под насловом „Личко крваво лето 1941 – римокатолички инспиратори и извршиоци геноцида“ од Николе Жутића, које издаје Институт за савремену историју).
Заиста, ми нисмо дошли на Јадовно из очајања и безнадежности – ми смо дошли на ово Свето место да као Православни Хришћани одамо дужно поштовање нашим прецима – светим мученицима. Дошли смо из љубави према свим жртвама које су овде мученички завршиле свој земаљски живот. Ми нисмо дошли са мржњом према починиоцима овог болног чина, ми смо једноставно дошли с молитвом, за молитву. Свете жртве по учењу наше Цркве су лествице ка Царству Небеском. Ми се молимо да свима Господ опрости, као што се молио мученик старац Вукашин из Клепаца: „Само ти, синко, ради свој посао, нека ти Бог опрости!“
На овом тужном и свечаном скупу ове године био је и председник Србије, господин Борис Тадић, чији преци леже на дну ове јаме, и он је, не само као симбол, у својој дужности дошао у служби мира, љубави и добре воље, што је обрадовало срца свих присутних. Ове године, због спречености, с нама није био хрватски председник др Иво Јосиповић, али верујемо да је у духу био са нама. Ми верујемо у његове добре намере које је достојанствено презентовала његова заменица уважена госпођа Весна Пусић. Из њених се речи могло видети да и она трага за бољом и квалитетнијом будућношћу. Са нама су били представници Жидовске заједнице из Загреба, као и високи функционери из Тел Авива и Јерусалима, високи представници италијанских власти, многи амбасадори, мноштво новинара, часници хрватске војске и њихова гарда, која је била постројена у част и славу жртава. Венце су положили званичници хрватске и српске државе, многа удружења и потомци мученика. У раним јутарњим часовима док је још сва гора узносила славопој Богу – Епископ пострадале Епархије горњокарловачке Господин Герасим са својим свештенством принео је над самим гротлом Шаранове јаме бескрвну жртву Свете Евхаристије. И поред свега, најсвечанији и најдирљивији моменат је био када се готово из свих грла чула, кроз планину, молитва (тропар гл. 4):
Мученици Твоји Господе у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
Али, најпотпунија слика, коју је видело и Небеско Око, била је када смо сви заједно са упаљеним воштаницама у рукама певали последњу песму: „Вјечнаја памјат“ – „Вечна вам успомена“.
У Београду, о Петровдану 2011. године
Архимандрит Данило (Љуботина)
Извор: Православље
