Други Сабор свештенослужитеља Епархије ваљевске

"Окупљени данас на Сабору свештенослужитеља Епархије ваљевске, у граду Обреновцу, литургијски-молитвено, у духу љубави Пастироначалника Христа, ми пастири Цркве Његове, суочени са великим и озбиљним изазовима нашег времена, тражићемо решења за витална питања са којима се сусрећемо у својој мисији.

Поручујемо изнова, саборно и одговорно, да ћемо увек проповедати мир и слогу међу људима, али никада нећемо пристати на покушаје отимања нашег Косова и Метохије. Исказујемо у свему чврсту, сталну и стамену подршку јединству наше Цркве."

Овим поздравним писмом Његовој Светости Патријарху српском Господину Г. Иринеју започео је рад Другог Сабора свештенослужитеља Ваљевске дијецезе. Изузетно и добро осмишљен и припремљен, овај Сабор је показао да Црква Божја живи и обитава тамо где је заједница сабрана на Светој литургији, а која рађа плодове братске љубави. Саборност у Цркви и саборност уопште одржава непрекинуту равнотежу између божанског и човечанског, између Бога и човека. Сабор је почео Литургијом у храму Силаска Светога Духа коју је служило пет свештеника и два ђакона.

Теме Сабора биле су вечне и важне, али и оне обичне и свакодневне. Теме о којима се говорило чине део црквене мисије и теме су које живот намеће пред црквене посленике данас.

Литургија као најважније богослужење била је у центру интересовања на Сабору. Она је, како сведочи Теодор Студит, „понављање целокупног богочовечанског домостроја спасења“ или „врхунац богочовечанског реализма“,  по речима Аве Јустина Ћелијског.

Зато је у Литургији све важно и све битно, од молитвене припреме до отпуста на крају, говорио је у свом обраћању свештенству Владика ваљевски Милутин, наводећи за то многе доказе Отаца Цркве. Због тога је одговорност велика црквеног пастира - од Архијереја до најмлађег у клиру Цркве Божје. Зато литургијске речи, и молитве уопште, треба да буду кристално јасне и потпуне, без журбе и без скраћивања.

Иако Свети Дух води Цркву, по речима нашег Спаситеља, не ограничава нам слободу у делању, али не даје нам ни право на нецрквено и неканонско поступање. Јединство, иако благодатно, није унапред дато, већ је задато, треба да се стално изграђује, у духу саборности, да буде цело и потпуно између свих: Архијереја, клира и народа.

Порука Првопастира Епархије ваљевске била је језгровита и у свему јасна: не би било Цркве да није Светих тајни и светотајинског живота. Крштењем се улази у Цркву и тај чин мора да буде посебно свечан и на то треба нарочито обратити пажњу, и кад год је то могуће крштавати треба погружењем. Код Свете тајне исповести духовнику су дата велика овлашћења, и зато је битно да он пажљиво саслуша онога који му поверава тајне за које само Небо зна. Зато Отац Јустин Нови Ћелијски назива пастира јединствено - молитвеником и испосником, јер само такав може бити предводник народа.

Велика је снага речи, нарочито у беседи свештенослужитеља, у разним приликама: на крштењу, венчању, опелу и нарочито на литургији. Зато се треба опрезно припремати за проповед и благовремено промишљати о њој. Свети оци Цркве Божје увек треба да поткрепе беседу свештеника. О томе је својевремено говорио и велики пастир и молитвеник Свети Нектарије Егински.

Време треба правилно користити. Оно нас спутава и краде нам вечност и незалазни дан који очекује сваки православни хришћанин на крају свога животнога пута.

Велики Божји дар и бесцен-благо ове Епархије и наше Цркве су светитељи попут Владике Николаја и Аве Јустина. За нови храм Преподобном оцу Јустину свештеници су на Сабору прикупили свој дар и прилог, са надом да се у њему ускоро нађу мошти Светога.

Близу 120 свештеника и монаха узело је учешће на свештеном Сабору у Обреновцу. И скоро сваки од њих је имао потребу да нешто пита, сазна или појасни.

Највише се саборовало и говорило, са разлогом, на тему верске наставе у Ваљевској епархији, која показује добре плодове. Да би тако и остало пожели су сви учесници Сабора, јер је веронаука изузетно важна за формирање будућих нараштаја. Она је у самим темељима Цркве и државе, и захтева координацију једне и друге. На црквеним оцима нашег времена је велика одговорност да веронауку учине пожељном за што већи број ученика. У озбиљној расправи, на Сабору свештенослужитеља тражила се одговорност свих, како свештеника и вероучитеља, тако и православних родитеља, разредних старешина и директора школа, због већег или мањег процента полазника веронауке у скоро сваком крају Епархије.

Било је коначно речи и о наизглед мање значајним и обичним питањима: о успесима и тешкоћама у раду Епархијског магацина, о дуговањима црквених општина, о црквеној штампи и слично. Све свештенике је живо занимало како ће се решити њихов статус и проблем пензијско-инвалидског осигурања и докле се стигло по овом питању. Забрињава број црквених јединица и свештеника који нису у могућности да измире своје обавезе према Фонду. Овде је очигледно потребна помоћ државе, и зато се са нестрпљењем очекује одговор из надлежне канцеларије Владе Републике Србије.

У атмосфери озбиљној, али хришћански прикладној и братској, отворено гледајући истини у очи, окончан је поподне 15. октобра 2012. године Господње Други Сабор свештенослужитеља Епархије ваљевске.

Прота М. Миловановић

Извор: Епархија ваљевска