Духовна лирика Данијеле Јевтић

Данијелине песме извиру из њене душе, одраз су њеног срца и предивне вере коју непрестано подгрева свијим молитвама дома, као и ревносним учествовањем у богослужењима, присуствовањем духовним збивањима, читањем Светога Писма и понирањем у богослужбене текстове.

Наиме, за песника израслог из литургиског контекста није тешко у стиховима изразити оно што тиња унутра, дубоко у души, што је истински проживљено. Давидови псалми су својим стилом писања и садржином надахњивали позније писце да, по њиховом узору, састављају молитве и славопоје, како за јавна богослужења, тако и за приватну употребу. Надахњивали су и нашу песникињу чије песме свесрдно препоручујемо.

Напомињимо, уз то, да и све укупно црквено, богослужбео песништво, настајало од првих столећа хришћанства, представља најбољи пример духовног стваралаштва, узор како би требало градити духвно песништво. Дакле, није у питању само метрика, облик песничких сочиненија сто уздижуже ум и срце у духовне висине, него, првенствено, садржина тих текстова. Можемо рећи да су библијски псалми и богослужбене песме непревазиђени примери, и обрасци, религиозног стваралаштва.

Циљ хришћанског живота је, према речима Светог Серафима Саровског, стицање Духа Светога, што се једнако добро може изразити и појмом обожења. Свети Василије Велики је описивао човека као створење које је примило налог да постане Бог, а Св. Атанасије Александријски је рекао да је Бог постао човек да би човек могао постати Бог.У овом духу стврара и песникиња. Она се диви делима Божијим око себе, и отуда велича њиховог Творца. Она благодари на свему томе што је добила на дар, а кад треба,скрушености и кајању обраћа се Њему.

Наша песникиња уноси у своје песничко ткање и однос према ближњем, посебно према својо мајци од које и потиче врело њених дарова, не само песничких, јер песма, премда окренута Божанству, приказује и своју хришћанску димензију љубави према ближњем. На тај начин лепеза њеног песничког делања постаје  широка и плодна, безгранична.

Посматрано у овој позадини, примећујемо да је и тешко стварати религиозну књижевност, тим више поезиију, јер писац мора да буде првенствено уткан у библијске и богослужбене текстове, да их осећа и претаче данашњим речником и симболима. Свестан је да после распећа (грешења) има и васкрсење (праштање), да се излив његове душе не завршава само на исповедању греха, него и на свести да ће му бити опроштено, уколико се искрено каје. У овој перспективи, не може се свака песма која би тек била посвећена некој црквеној личности, црквеном догађају или манастиру, цркви, сматрати духовном, јер би требало да првенствено изражава верска осећања, молитвену запитаност, смиравање пред величанственим делима Божијим и Њим као Саздатељем, благодарење на свему племенитом или, бибилијским језиком речено, на благодати датој одозго. Уосталом, то је и јесте оно што називамо песничнком инспирацијом или, боље, надахнутошћу, богонадахнутошћу на стварање књижевних дела, не само песничких.

Апостол Павле нам налаже да ,,говоримо међу собом у псалмима и химнама и песмама духовним, певајући и појући Господу у срцу своме“ (Ефесцима 5,19), дакле, да стварамо на делу величања Господа Творца неба и земље. Песникиња Данијела Јевтић упошљава своје Богом дане таленте у овом смеру, и мислимо да у томе постиже запажене успехе, тим више што се њена песничка делатност и од раније препознаје.

протођакон Радомир Ракић