Александар Петров: Последње Косово
Крипта храма светог Марка, 15. маја 2014. Ни непрестана киша није омела многобројну публику да присуствује духовно-поетској вечери посвећеној књизи Александра Петрова под необичним називом Последње Косово, иначе писаној у времену када су српски народ сналазиле свакојаке невоље. Александар Петров, један од руских потомака пристиглих у Србију током октобарског преврата у Русији, одавно проноси славу српске писмености и културе, како у Европи, тако и у Америци. Чувар је идентитета руске и српске духовности где год да се нађе.
Како само Бог уређује, тако је и овај мали призив Господу да услиши наше молитве, био придодат још једном позиву на буђење наше свести и односа према Господу, православној вери и себи самима.
Говоримо прво о позиву Светог Архијерејског Сабора свем благочестивом православном народу и свима људима добре воље да се молитвено и мисаоно придруже молитвама за престанак непогода, да бисмо умолили Сведржитеља Творца да нам се смилује и укаже своју љубав, коју нам, иначе, никад није ускратио.
Молило се у Саборној цркви, а молило се и на овај духовно-поетски начин у цркви светог Марка. Александар Петров је почео вече својом песмом Молитва, објављеном 1991, а која се завршава речима ... да у Србији сване Бог!
Песмама објављиваним кроз време поновног страдања српског народа на Косову и Метохији опомињао нас је (али и пророковао) о тамном облаку који се надвио над светом и Србијом: Зашто стране света изабрасте поље где небеска знамења свађате? - песма је и питање свету. Из свог дугогодишњег искуства и многобројних контаката, овде и на другој страни Атлантика, увиђао је све наше слабости које су нас раздвајале, па смо имали (или и даље имамо?) две Србије: једну која живи по завету светог кнеза Лазара и другу која се ње одриче у смислу: данас није у моди држати се традиционалних и духовних вредности, није тренд чувати породичне вредности – свет је запао у депресију и живи по другим заповестима које негирају исконске људске вредности.
Да ли су прошла Мрачна времена, да ли су завршена Емигрантска времена и са њима сва наша раздвајања, хоће ли се појавити нека нова, макар и у песми, Пета страна света, хоћемо ли се окупљати са свих пет континената где звони Звоно расејано да би звонило само Звоно светосавско! Када не бисмо упознали ни једну од побројаних песама Александра Петрова, наше срце би препознало да је ово наша прича.
Домаћин синоћног сабрања био је протопрезвитер Небојша Тополић.
Јутро у Србији је данас, 16. маја 2014, освануло без кише. Јучерашње молепствије је услишио Господ! Кад бисмо се у свим временима обраћали Господу и благодарили Му, где би нам био крај!
***
Александар Петров је дипломирао на Философском факултету (југословенска и светска књижевност), а докторирао на Београдском универзитету на поезији Милоша Црњанског. Предавао је на више универзитета на свих пет континената, а сада је сарадник Центра за руске и источноевропске студије на Универзитету Питсбург (САД). Члан је Америчког друштва за славистичке, источноевропске и евроазијске студије. Члан је Удружења књижевника Србије и ПЕН клуба.
Његова књижевна биографија је објављења у "Речнику литерарних биографија" 1997. у Вашингтону и Лондону. Институт за књижевност и уметност објавио је "Зборник у част Александра Петрова" 2004. у Београду, са исцрпним прегледом његовог професорског, научничког и списатељског доприноса.
Оснивач је и главни уредник научног часописа "Књижевна историја", уредник научне и есејистичке едиције "Аргус" (Вук Караџић), а био је члан редакције "Књижевних новина" и стални критичар "Политике". Сада уређује српску секцију "Американског Србобрана", најстаријих српских новина у расејању и најстаријег српског листа који без прекида излази од 1906. године.
Зорица Зец
