Две биографије о 500-годишњици рођења Свете Терезе из Авиле
Tереза из Авиле (Teresa Sánchez de Cepeda y Ahumada,1515 – 1582) је једна од највећих и најчитанијих мистичарки у светској књижевности. Линда Марија Колдау је написала њен веома драматичан животопис у Шпанији у време Ренесансе, у сенци сурове инквизиције - од болешљиве девојчице омађијане витешким романима, која ће, насупрот вољи свога оца, ступити у манастир, до велике визионарке и оснивача реда кармелићанки која ће се у својој драматичној биографији супротставити како свемоћи папе тако и инквизиције.
„Ја желим да своју душу видим као тврђаву, која постоји из једног јединог дијаманта или кристала“. Тим речима отпочиње Тереза из Авиле своју књигу „Унутрашња тврђава“ као пут у потрази за собом и Богом. Но било би погрешно тврдити да је из тог разлога прибегавала еремитству у комнтемплативном миру. Линда Марија Колдау описује како Терезин унутрашњем животу усредсређени поглед улива снагу да крочи новим стазама и богазама: као списатељица, као оснивач манастира и монашког реда и прва жена којој је припала почаст да се назове учитељицом цркве, као и даром да многим манастирима осигура привредно благостање. Тај пут је био и трновити пут страдања до честих и тешких депресија. Али управо ју је такав тежак пут искушења у егзистенцијалним вијањима и кризама јачао и размахивао крила. То чини Терезу из Авиле не самао великом, већ и модерном.
За време живота је доспела на визир иквизиције, јер је за разлику од традиције, имала самосвојан однос према Богу са којим је на монолошки начин општила као са пријатељем. Ту субјективну богоопитност је Тереза описала у више књига. Многи ове текстове убрајају, како књижевним квалитетом, тако и контемплантивном понорношћу визија у бисере светске књижевности. Но Тереза из Авиле није била само велика мистичарка, већ и личност са јаким осећањем за реалност и прагматичност. Она је предузимала путовања кроз целокупну Шпанију у којој је оснивала манастире, који нису били само места молитвеног посвећења, већ и заштитни простор за жене које су могле живети сходно својим представама изван друштва у коме су мушкарци били доминантни. Њен живот је парадни пример органског споја двају начела: vita activa са vita contemplativa.
Две биографије о Терези из Авиле испитују шта нам ова мистичарка данас може поручити - Linda Maria Koldau: "Teresa von Avila". Agentin Gottes 1515-1582. Eine Biographie. Verlag C. H. Beck, München 2014. и Alois Prinz: "Teresa von Ávila". Die Biographie. Insel Verlag, Berlin 2014.
Док са једне стране Линда Марија Колдау биографију ове светитељке довршава поглављем о њеном литерарном и богословском значају, дотле се Алојз Принц држи стриктне хронологије збивања. Обоје аутора описују у међувремену канонизоване епизоде из живота светитељке: на првом месту бекство у отшелничко-еремитски начин живота заједно са својим братом Родригом у детињству. Тај доживљај ће оставаити трајни печат у њеној исконској чежњи посвећењу мамнастиру. Њен отац је ову епизоду пре приписивао имитацији витешких романа и младалачком ескапизму своје младе ћерке.
Обе биографије осветљују са различитим интензитетем светлости две елиптичне жиже њеног живота – њену тешку болест и њене најпознатије визије. Једна ”форма епилепсије” или ”запаљење мозга” ће бити, спекулисало се, могући узрок томе. Такође и ”трансверберација” односно ”визија пробадања срца” у којој света Тереза препознаје једног анђела који јој стрелом пробада срце, имају различите акценте значења. Док Принц цитира дебату о статуи Ђованија Лоренца Бернинија ”Екстаза Свете Терезе” у којој многи виде у пози светитељке са полуотвореним устима покушај да се израз сексуалне телесности споји и усклади са мистичним карактером њених списа, дотле Колдау у овоме види пре изрез мистике срца, но икоје манифестне естетике плоти.
Портрет мистичарке Свете Терезе није могао остати изван контекста епохе у којој је рођена и у којој је деловала. Као жена шеснаестог века стајале су јој две опције отвореним: брак или манастир. Тереза се одлучила за последњу опцију, да би постала ”мајка”. У тој улози као ”madre fundadora” је била веома неконвенционална. Посебан социјални колорит и динамику епохе дочаравају обе биографије приказујући положај Јевреја у време шпанске иквизиције. Терезин деда са очеве стране је био Јеврејин који је био насилно покрштен. Посебно су напети описи монастичког живота. Посебно Терезин живот нуди могућност да се осветле немилосни анимозитети и сукоби о моћ и престиж унутар јерархије. Но Терезин живот се категорично разликује од борби у зверињаку. Њен живот зрачи велику фасцинацију не институционалном моћи и ауторитетом, већ харизмом која делује усмеравајуће.
Принц види њено учење попут концентричних кругова у чијем центру стоји појам љубави. Она води Богу али и к нама самима и ка другима. Пронаћи ту љубав је велики задатак, поантира Принц.
Епилог: Године 1614. ју је папа Павле V прогласио за блажену, а 1617. године за заштитницу Шпаније и 1622. за светитељку. Године 1979. папа Павле VI је прогласио Терезу као прву жену у историји Цркве за црквену учитељку. У Католичкој Цркви прославља се 15. Октобра. Обе биографије Свете Терезе из Авиле завређују пажњу свих хришћана не само о 500.годишњици њеног рођења, већ и са енормног богословског значаја ове највеће хришћанске мистичарке.
протођакон Lic.phil. Зоран Андрић, Минхен
