Џојс Тајдсли: „Мит Нефертити. Историја настанка једне иконе“
(Tyldesley, Joyce: Mythos Nofretete. Die Geschichte einer Ikone. Reclam, Stuttgart 2019).
Почнимо наизглед незнатном коректуром превода енглеског оригинала овог дела које гласи: „Nefertiti’s Face. The Creation of an Icon“, који је преводилац на немачки већ изједначио са иконом. Заиста, овде је реч о настанку тог иконичног попрсја, бисте која је стилизована у канон идеалне лепоте.
Пре више од 3000 година у краљевском граду Амарни настало је једно од највреднијих уметничких дела људске историје: биста Нeфертити, жене фараона Ехнатона. Тајанствен израз њеног лица на бисти, која је пронађена 1912.г. при археолошким ископавањима, била је само једну годину доцније у Немачкој. Данас се овај артефакт и икона идеализованог лица налази у Новом музеју на Берлинском острву музеја.
Краљица срца
Ова легендарна египатска краљица задаје загонетке и после више од 3000 година. Нефретете је била висока 1,58 см, нежна и умиљата. Њен врат је подсећао на врат лабуда, њене очи су биле облика бадема, малих ушију, дугих прстију. Њене усне су биле елегантно повијене, маркантних и високих јагодица. Брада је била женствено уска, а ноздрве танке, праве и отменог облика. Наравно, није сачуван никакав њен цртеж, нити је о њој традирано сведочанство савременика. До данас важи да је реч о врло моћној жени антике, харизматичној и мајестетичној. Али све што е о њој зна, почива на рељефу и натписима у кречном камену, заснива се на интерпретацијама статуа и попрсја, које је најпознатије и које се налази у Египатском музеју Берлина (Neues Museum). Оно што ми о Нефертити знамо, поседујемо само са слика, али не и из текстова са спорним фактима који се на прстима једне руке могу набројати.
Ми знамо да је она била супруга Ехнатона, краља 18. династије, која је испрва носила име Аменхотепа IV, да је владала у баснословном богатству и раскоши.
Знамо да је играла посебну улогу у Ехнатоновом култу сунца. С крајем владавие њеног супруга ишчезавају и трагови њеног животног пута, тако да остају неодговорена питања попут ових: ко су били њени родитељи? Да ли она била обожаван као богиња?Да ли је њен син наследио трон? Да ли је умрла и била сахрањена још за владавине свога мужа или је живела са промењеним именом да би продужила каријеру? Рођења, венчања, сахране нису били уобичајено уписивани у натписе или укелсивани у монументе. Најбоље су документовани животи оних краљица које су рођене у краљевским династијама или постале мајке краљева. Али и такви животи су релативно површно документовани. Зато није чудно што ми о Нефертити тако мало знамо, како о њеном животу, тако и о њеној смрти.
Надвремена лепота Нефертити опчињава нас и подстиче нашу фантазију и враћа нашу пажњу у прошлост. Ауторка вели да њена књига има један циљ: да опише културни настанак ове иконе. Књига је конципирана у два дела: први је испитивање Нефертити, а други чини њен нови настанак у модерном контексту са двоструком улогом као политичка залога и као уметничка инспирација.
Сасвим је извесно да је Нефертити важила за горду лепотицу у египатској пустињи, жена легендарног фараона Ехнатона у једној посебно фасцинирајућој епоси светске историје. Све остало је загонетка око које се истраживачи сукобљавају. „Не могу се двојица наћи, који би о тој епоси били једног мишљења“, вели британски ерхеолог Николас Ривс. То важи и за улогу Нефертити, жену пуну поноса и достојанства, загонетну и неупордиву. Али ипак се чини да су њена лепота и моћ пројекција изван међа ослобођене фантазије о једној зачуђујуће краткој ери египатске антике.
Око 1350. пре Христа фараони 18. династије су у своме краљевству у Теби. То је једно мирно, стабилно и мирољубиво време. Египат је империја са уносном пољопривредом и плодним земљиштем, владајући источном облашћу Средоземног мора у миру са супарницима Хетитима у Малој Азији. Друштво је било добро организовано, администрација ефикасна, злато било у обиљу у поседу.
Фараон Аменхотеп III, који је већ 30 година био на трону, представљао се као божански владалац и велики ратник, који влада и тријумфује над моћима зла и хаоса. Он је променио друштво и начин на који се владавина представља. Две велике скулптуре од преко 20 метера од песка надзирале су храм смрти на обали Нила и у целокупној земљи су његове статуе биле постављене. На Аменхотеповој страни се налазила – што је за Египат сасвим неуобичајено – његова сапутница Теје, једна кћи из племићке породице. Али фараон прекида са једном другом традицијом: до тада неоспорни бог Амон изгубиће своју привилеговану позицију на челу заједнице богова и биће замењен од стране Атона, као сунчаног диска: то је камен-темељац нове теологије, којом владалац задобија још већу моћ. Када су краљ у 1353.г. пре Христа, а убрзо затим и његов син Тутмос били мртви, тада је другорођени био одређен за престолонаследника: Аменхотеп IV. Пре његовог ступања на трон, овај млади краљ се оженио у сваком погледу неуобичајеном женом, која је тада имала између 12 и 15 година. Њено име је било Нефертити, што би на српском значило „лепотица је стигла“. Од тада ништа више није било као пре овога. Аменхотеп IV је уздигао своју жену у боговима равну краљицу. Ехнатон иницира промену писма. Тако настаје новоегипатски језик. Потом заснива 350 километара севрно од Тебе на источној обали Нила, у једној долини заштићеној стрмим стенама, главни град Ахетатон (Хоризонт Атона). Ту ће он свој револуционарни теолошки програм да оставри на делу: веру о настанку природе и људи из једног начела – постање живота из светлости сунца, које отеловљује Атон. Старија божанства сада Ехнатона више не занимају. Тако је и божанство смрти Озирис суспендовано, а подземље је елиминисано у оностраност. Сада само сунце, светлост, овостраност има значај. Први пут се у историји света показује како божанства настају за човека без Откривења. За многе истраживаче је Ехнатонова теологија сунца заправо нека врста незнабожачког монотеизма. Самообожење (апотеоза) једног тоталитарног владаоца? Или је њом требало да се подрије моћ Амон-свештенства у Теби и Карнаку?
Египтолог Џојс Тајдсли резимира све што се о „Миту Нефертити” досад зна, да је била мајка шесторо деце и да је играла важну политичку и религијску улогу. Ауторка нам приповеда о историјату попрсја, као и предисторију његовог настанка у атељеу вајара Тутмоса, и његовог проналска, као и спорно питање његовог изношења из Египта, што све представља историју о египатским храмовима, гробницама и разореном Берлину после Другог светског рата, узимајући у обзир и деликатно питање реституције између Египта и Немачке. Сваки исказ о њој је спекулативан, али је њен изглед прерастао у канонску, идеалну лепоту. Да ли је таква лепота требало да буде идеализација новог култа? Нефертити остаје тајна. Можда је у тој тајни права моћ њеног мита.
Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен- Рим)
