Џон Брек: Кушани од Сатане

Христово крштење је архетип и основа нашег крштења. Када се подвргнемо овој црквеној Светој Тајни, омогућено нам је да учествујемо у смрти и васкрсењу самог Христа. Апостол Павле обрађује ову тему шестом поглављу Посланице Римљанима. У другом поглављу Посланице Галатима, он објашњава последице крштења. Кроз крштење хришћанин може да потврди: „Са Христом се разапех; А живим - не више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 2, 19-20).

Исто ово може да се каже за Христово искушење у пустињи и за стварност искушења у нашем животу. Христова победа пред Сатаном је архетип и основа наше победе над демонским силама. У уводном одељку Марковог Јеванђеља (1, 1-15) је унедрен кратак опис Христовог искушења (стихови 12-13). Овај је сегмент, као и читав одељак, организован у концентрични паралелизам. Дослован превод нам даје следећи распоред:

А: И одмах га (Христа) Дух изведе у пустињу.

Б: И би онде у пустињи дана четрдесет

В: кушан од Сатане.

Б': И би са зверињем,

А': и анђели му служаху.

Још једном, овај одељак можемо да читамо на два узајамно допуњујућа начина: од почетка до краја и од крајева према средини. Овај други начин читања нас води од првог стиха (А) до последњег (А'), затим од другог (Б) до претпоследњег (Б'), где у сваком од ова два случаја основни елемент појачава или употпуњује прву тврдњу (Дух га изведе / анђели му служаху; дана четрдесет / звериње). Ова се целина се затим завршава жижом или средиштем значења - „поентом" читавог одељка - стихом В: Христос је кушан од Сатане.

Овај одељак почиње реченицом у којој се каже да је Христа у пустињу извео Дух Свети. Бог Отац је „одговоран" за искушење које је доживео Његов Син. Ово се може упоредити са тврђењем да су анђели служили Христу за време Његовог кушања. Силина борбе коју је Христос морао да преузме је наглашена стиховима Б:Б'. Провео је четрдесет дана у пустињи (што нас подсећа на четрдесет година колико је Израиљ провео лутајући по пустињи); и био је са зверињем. Главно тврђење се затим усредсређује на само искушење: непосредно након крштења Христос је морао да се суочи са кушачем чија област је пустиња и чију војску символише звериње. Међутим, Њему служе анђели!

ПОБЕДА НАД ИСКУШЕЊЕМ

Можемо се наћи пред Сатаном, окружени „зверињем" страсти, помислима, сумњама и многим другим саблажњивим жељама или опсесивним манијама. Али је ипак порука самог Христовог кушања то да је Он био ту пре нас и да је својим кушањем једном заувек поразио непријатеља. Позвани смо да током свог живота одемо на ходочашће - од крштењских вода до пустиње искушења. Али нам је пружено све оно што нам је потребно да се одупремо кушачу.

Христово искуство пред искушењем тако припрема пут за победу коју задобијају сви они који се боре да свој живот живе „у Христу". Апостол Марко је изразито свестан те чињенице. Читаво његово Јеванђеље се усредсређује на то да је Христос поразио Сатану, што је представљено многим егзорцизмима и другим исцељењима. Посредством свог страдања, смрти и васкрсења, Христос се сукобљава са силом смрти и уништава је. Слично томе, на почету свог служења у свету, новопомазаног Месију Дух Свети изгони у пустош људског постојања, да би се тамо, ради нас, Он борио са сваким демоном којег смо икада срели у свом животу.

Искушење није грех. Христос је био кушан као и ми, али Он није грешио. Његова искушења у том погледу служе да се створи једносуштност између Њега самога и свакога од нас. Све оно од чега и ми пред лицем искушења страдамо, и Он је доживео. Ово кушање које је Он преузео на себе омогућавају му да нас прати кроз искушења која прете да у нашем животу изазову духовну пустош. А та пратња нам даје снаге да се одупремо искушењу, будући да наш живот „у Христу" подразумева и то да ми учествујемо у Његовој победи над демонским силама. „Јер пошто је и сâм страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани" (Јевр. 4, 15; 2, 18).

Искушења могу да нас униште. Препредено, подмукло, она трују наш ум, срце, душу и тело. Древни Оци и Мајке који су својевољно одлазили у пустињу знали су да ће се суочити са страшним искушењима. Ми стварамо сопствене пустиње, и ту треба да се суочимо са сопственим демонима. А они свакако могу и да нас упропасте.

Међутим, Христово искуство може да постане наше искуство, баш као што је постало и искуство оних који су боравили у пустињама. Ако смо изведени у пустињу искушења, то се увек догађа уз присуство и промишљање Духа Светога. Када смо и у највећим искушењима, Бог нас никада не напушта. Можемо се наћи пред Сатаном, окружени „зверињем" страсти, помислима, сумњама и многим другим саблажњивим жељама или опсесивним манијама. Али је ипак порука самог Христовог кушања то да је Он био ту пре нас и да је својим кушањем једном заувек поразио непријатеља.

Позвани смо да током свог живота одемо на исто ходочашће, од крштењских вода до пустиње искушења. Али нам је пружено све оно што нам је потребно да се одупремо кушачу. И у најгорим кушањима постоји уверење да је Христос ту са нама. У најмрачнијој ноћи душе постоји убеђење - засновано на личном искуству светих кроз историју - да нас служе анђели.

Изворник: John Breck, God With Us: Critical Issues in Christian Life and Faith, St Vladimir's Seminary Press 2003, стр. 169-171 (поглавље 17: "Tempted by Satan").8 - Са енглеског превела Маријана Петровић

Извор: Православље