Екологија као топос у досадашњим енцикликама и званичним документима Ватикана
”Зелена енциклика”: папска енциклика о животној средини и промени климе
Фрања је први папа који је егзистенцијално питање животне средине (екологије) ставио у средиште читаве енциклике, истакавши на тај начин драматичну стварност глобалне промене климе. Ембарго ове енциклике истиче 18 јуна, а њен наслов је „Laudato si“.
Иако је ово прва интегрална енциклика посвећена питањима екологије, папа Фрања није први који се дотиче еколошких питања у таквом истакнутом папском документу.
Почев од папе Павла VI (1963-1978) наследници на катедри св. ап. Петра јављали су се за реч о тој виталној теми. Папа Бенедикт XVI се у више наврата тој теми посвећивао, те су га италијански медији апострофирали као ”зеленог папу”.
Почетак је учинио папа Павле VI (1963-1978) својом енцикликом „Populorum Progressio“ из 1967. г. – три године пре прве УНО-конференције о заштити климе. Њена средишна теза гласи: ”развој” је више од научног напретка. Он мора бити мерен критеријумима као што су: у којој је он мери социјалан, праведан и доследан. Заштита животне средине није још изричито споменута. Као што вели Маркус Фогт, професор за социјалну етику на Минхенском универзитету, овај документ формулише ”опште оквире учења Рима о теми животне средине”.
Ватикан је 1970.г. послао једну делегацију на прву УНО-конференцију у Стокхолм. Папа Павле VI је 1971. г. упозоравао да се ”човек излаже опасности да као последица неразумне експлоатације природе и сам постане њена жртва”.
Његов наследник Јован Павле II (1978-2005) је у својој првој енциклици „Redemptor hominis“ 1979. жигосао неконтролисано расипање енергије. Папа Карол Војтила је знао одвећ добро о чему говори будући да је као бискуп у Кракау имао у изобиљу прилика да доживи чађ и гареж из оближњих фабричких димњака.
У својој социјалној енциклици „Centesimus annus “постулирао је нови појам ”људске-екологије”, спојивши ”заштиту природе” са ”заштитом човека”. Разарање људске средине је још погубније него природне средине, и оно са абортусима чини”културу смрти”. Папа Јован Павле је захтевао ”дубоки преображај у животном стилу модерног друштва конзума, посебно у богатим земљама”.
Заштита климе је била главна тема и у ”Компендијуму црквеног социјалног учења”, који је објавио Папски савет ”Jusitita et Pax” 2004. ”Клима је опште добро које мора бити заштићено”, јесте централни постулат и тенор овог документа.
Папа Бенедикт XVI (2005-2013) је папа који је у Ватикану наложио стриктно селектирање смећа. Он се у својој трећој енциклици „Caritas in veritate“ из 2009.г. у више одељака изражавао о теми екологије, посебно о субкритичној употреби енергије. Тенор његових апела се односио на солидарност међу генерацијама. Појам ”људске-екологије” свога претходника Бенедикт XVI је ситуирао у дубљи теолошки контекст. У свом говору пред немачким Парламентом у септембру 2011.г. истакао је политику партије ”Зелених”, рекавши да иако еколошким покретом 70 година прошлога века ”прозор још није био отворен”, ипак се ”крик за свежим ваздухом” није могао пречути.
Са великом напетошћу се очекује сутрашњи дан, 18.јун, када ће Света столица званично представити документ енциклике „Laudato si“ пред хором изабраних новинара. Наслов енциклике је инспирисан пантеистичком љубављу Св. Фрање Асишког, те чини парафразу почетка прве химне ”Брату Сунцу” - „Laudato si“ – дословно ”Хваљен си/слављен си”, односно посрбљено ”Слава Тебје”.
протођакон Зоран Андрић, Минхен
