Електронска безбедност и шта да заиста обезбедимо
О ономе о чему се највише говори у једној заједници, често управо тога највише недостаје. Ово би се могло односити и на електронску безбедност и уопште на сигурност данашњег човека у било шта што је даље од сутрашњег дана. Људи данас много страхују од тога да ли је њихова приватност осигурана у случају да имају биометријске личне карте и пасоше, а често се питају да ли већ живе у неком свету потпуне контроле преко камера и електронских справа и да им већ није ударен жиг звери. Престрављени су због могућих злоупотреба од стране несавесних појединаца из полиције, државне администрације или криминалних група, а неретко верују у космичку заверу више него у Бога. Злоупотреба је било одувек, као што је крадљиваца и фалсификатора увек било, па и онда када се код личне карте пре једног века састојао само од неких одштампаних бројева и када водени жиг није постојао, већ је био обичан печат који је свако могао да копира.
Тако данас известан број верујућих олако потеже цитате из новозаветног Откровења св. Јована Богослова, а многи имају трауматичне последице од таквих размишљања. Имају немирне снове и дневне страхове, а други људи им се привиђају као „кодирани“. Могуће је да оваква размишљања потичу од нечисте савести, јер заправо онај ко се боји да је у сваком моменту праћен од неке врсте свевидећег ока, можда нешто жели да сакрије. Поставља се питање колика је његова вера и његово уздање у Бога као једино Свевидећег, а с друге стране се православном мисионару поставља питање има ли клице страха Божијег у том страху од електронске контроле.
Да се не би свео на мртво слово на папиру, ако већ неко размишља и пише о безбедности, можда би требао да се заиста запита о ширим аспектима безбедности данашњег човека: колико смо сигурни да ли је заиста осигуран хлеб насушни за наредну годину, или да ли имамо здраствено осигурање; да ли је обезбеђено школовање за будуће генерације и еколошка заштита или пензије за старије особе. Човек коме је све то обезбеђено, или заједница која је све то обезбедила, заиста ће мање да страхује или да пати од параноидних представа.
На основу контаката и са верујућим и са неверујућим лицима преко друштвених мрежа на интернету и путем комуникације преко скајп-програма, као и на основу посматрања појава из области информационих технологија из духовничке перспективе, дошао сам до закључка да велики број људи – не само због неинформисаности и верске необразованости, него и због погрешног саветовања од стране једног дела духовника – пати од разних страхова који су везани за информационе технологије. Ради илустрације навешћу извод из писма једног младића који се крстио пре годину дана и одмах затим почео да редовно посећује богослужења. Он ми се недавно обратио за савет пишући и о неким искушењима које је доживео неспосредно након крштења: „…Био сам у прилици да разговарам са једним монахом који ми је том приликом рекао да се у црквеним круговима верује како су нове биометријске личне карте и пасоши прихватање жига звери. Ја сам та документа још пре крштења извадио, а тај монах ми је потврдио да сам се одрекао Христа, примио жиг звери и препоручио ми је да спалим свој длан на усијаној плотни и да спалим документа. Тог момента, оче Гаврило, ја сам доживео толики шок, страх и безнађе. У једном трену као да ме је гром ударио. Све духовно, сав живот, сва благодат је излетела из мене у једном трену. Ум ми се у потпуности помрачио, осетио сам да умирем. У том трену био сам само празна љуштура. У мени није било ничега. Био сам жив, а мртав. Досао сам кући унезверен. Десет дана нисам могао да заспим нити да једем…“
Навео сам пример како људи, и међу њима чак и понеко духовно лице – надахњујући се духом овог времена и губећи се у неразумним размишљањима о биометријским пасошима и о жигу звери – запостављају суштинска верска и животна питања. Ако знамо да део духовника подржава и шири овакве идеје поткрепљујући људске страхове и износећи апокалиптичне визије, онда се заиста питамо да ли таква псеудопитања имају додира са животним темама верника и било ког човека. Или се можда ради о томе да је део духовника под утицајем видеокреација као што је „Дигитални анђео“, једног од многих документарних филмова који потхрањују страхове од електронске контроле у данашњем свету? У времену друштвених напетости и нерешености многих питања која се тичу свакодневног живота, ови на лажан начин постављени проблеми путем документарних филмова (чије ауторе и не знамо) одвлаче пажњу и представљају неку врсту медијског опијата за један број верујућих.
Тема о информационим технологијама и значају медија јесте важна тема у овом историјском периоду, али проблемско размишљање о овој теми и о ризику који мултимедијска цивилизација и информационо друштво носе са собом захтева правилно постављање питања. Питање које се мени поставља на основу многих разговора са верницима путем интернета је питање колико смо нашим верницима обезбедили да заиста добију праве увиде у најновије трендове и спознаје информатичке науке. Паралелно са тим се поставља и оно прво питање – колико данашњи верник, усмерен у правцу да буде забринут над претећом електронском апокалипсом, заиста живи верски. Под верским животом подразумевам литургијски живот, који се практично одвија како у храму, тако и у свакодневници ван храма.
Ово питање сматрам кључним, јер се понекад чини да један број верујућих пати од неофитског синдрома насталог на новооткривеном етнофилетистичком корену прошлих деценија (премда се мора признати да је код ових верника њихово окретање вери искрено). Духовна заблуда у којој се налазе када се сусретну са црквеним предањем и светоотачком литературом показује се у њиховој дословној интерпретацији текстова насталих пре више векова. Тако они сматрају да је одбрана православља ако се брани, поред догме и канона, и историјски оквир светоотачких текстова. Они наиме у контекст данашњег вемена пројектују не само догму и каноне, већ и амбијенталне представе. Тако се одједном нпр. модерни аутопут ставља у контекст нечег неправославног и западњачког, а турска калдрма постаје православни траг само зато што је неко од наших великих духовника живео у времену Отоманске империје.
Изазов пред којим православни верник данас стоји, када је реч о информатичком друштву и мултимедијској цивилизацији, није у пројектовању калдрма и стаза прошлих времена у садашњицу, већ у синтези православног верског обрасца са најзначајнијим, водећим идејама информатичке данашњице. При томе православна духовност увек треба да има првенство и да буде коректив против застрањења у идолопоклонство и зависност. Јер, не заборавимо да је и информатичка и мултимедијска реалност само историјска реалност, као што је некада и на Дрини ћуприја била животна реалност која се преселила у историјску метафору и легенду и на крају крајева у музејски експонат на отвореном.
Од креативне моћи православног хришћанина да у данашњем времену и његовој материјалној и друштвеној стварности осмишљава и оживљава вечне истине православне вере и постави их као окосницу збивања и расуђивања о модерним феноменима, зависи животни опстанак заједнице. То је место где се отвара простор за духовни подвиг деце овога времена.
Аутори текста: Архимандрит Гаврило Вучковић и Радомир Вучић, на Спасовдан 2011. године, Манастир Лепавина
Извор: Митрополија црногорско-приморска
