Електронско издање Летописа ВДС-а за 2017. годину

Жели­мо да нај­пре захва­ли­мо свим нашим добро­вољ­ци­ма – волон­те­ри­ма, све­сни да они чине нашу мотор­ну сна­гу. Без њихо­вог вре­ме­на које су нам ста­ви­ли на рас­по­ла­га­ње као нај­дра­го­це­ни­ји дар не бисмо ништа пости­гли, а без њихо­ве чисте вере не бисмо сва­ко­днев­но бра­ли пло­до­ве пове­ре­ња мно­гих који нам се касни­је при­кљу­чу­ју. Све­до­ци смо тога да вели­ки број њих код нас про­на­ла­зи уте­ху и задо­во­ља­ва глад и жељу за зајед­ни­цом и при­па­да­њем зајед­ни­ци. Осе­ћај да се чини нешто добро, а посеб­но онда када нема­мо пуно тога мате­ри­јал­ног да дамо јер се и сами учи­мо и вас­пи­та­ва­мо оно­ме нај­ва­жни­јем у живо­ту, дово­ди до тога да људи желе да сво­је вре­ме покло­не дру­го­ме, и то чине пре­ко нас.

Сва­ко доба има сво­је иза­зо­ве. Иза­зов ово­г наше­г времена јесте у томе да стал­но мора­мо да ослу­шку­је­мо брзе про­ме­не у дру­штву и потре­бе дру­штва. Зато је данас нај­дра­го­це­ни­ји дар покло­ни­ти неко­ме сво­је вре­ме и поде­ли­ти при­чу са неким дру­гим. Раз­не мар­ке­тин­шке аген­ци­је су врло добро схва­ти­ле да човек ових годи­на окру­жен инфор­ма­ци­ја­ма, а посеб­но сли­ка­ма, на сва­ком кора­ку, не може више ни да при­ма садр­жа­је дуже од пар мину­та. У таквим при­ли­ка­ма више него ика­да дола­зи до изра­жа­ја само спрем­ност да неко­га саслу­ша­мо. Кажу за добр­ог чове­ка данас: „знаш он је спре­ман да саслу­ша“, а кад томе дода­мо и да послу­ша, дола­зи­мо до основ­не хри­шћан­ске врли­не на којој се теме­љи лич­ни однос са Богом сва­ко­га од нас. Није наш зада­так да испра­ви­мо „Божју неправ­ду на земљи“; наше је да све­до­чи­мо сво­ју веру и да „људи виде наша добра дела и про­сла­ве Оца наше­га који је на небе­си­ма“.

Ту се Вер­ско добро­твор­но ста­ра­тељ­ство раз­ли­ку­је од свих дру­гих „хума­ни­тар­них орга­ни­за­ци­ја“. По томе сво­ме циљу - да кроз наше добро људи при­ме и заво­ле Бога  раз­ли­ку­је­мо се од дру­гих. Живи­мо окру­же­ни морем таквих раз­ли­чи­тих орга­ни­за­ци­ја које у цен­тар сво­га дело­ва­ња ста­вља­ју само­га чове­ка, а не зајед­ни­цу Бога и чове­ка. Упра­во је нера­зу­­ме­ва­ње тога јасног циља мно­ге у Цркви, који су све­сни опа­сно­сти и теко­ви­на хума­ни­зма, одве­ло на дру­гу стра­ну раз­ми­шља­ња да је непо­треб­но да се Црква бави соци­јал­ном делат­но­шћу, јер је њена миси­ја дале­ко узви­ше­ни­ја. И јед­не и дру­ге је деман­то­ва­ло вре­ме у коме живи­мо. Прве, јер не могу дуго да тра­ју без бла­го­да­ти Све­то­га Духа који само у Цркви делу­је, а дру­ге неу­спех њихо­ве јеван­ђељ­ске миси­је, јер бари­је­ру мате­ри­јал­ног све­та и чове­ка не могу да про­би­ју без укљу­чи­ва­ња и мате­ри­је и вре­ме­на и свих дру­гих ово­зе­маљ­ских кате­го­ри­ја.

У дана­шње вре­ме не може­мо оче­ки­ва­ти да нам људи дођу у Цркву; мора­мо ми иза­ћи у свет и поста­ти лов­ци­ људи. Додат­ни реал­ни про­бле­ми наших сна­га и капа­ци­те­та се додат­но про­ду­бљу­ју кроз бла­го­си­ља­ње разних фон­до­ва и орга­ни­за­ци­ја који нису увек јасно цркве­ни, нити функ­ци­о­ни­шу као састав­ни део Цркве. Разна удру­же­ња и поје­дин­ци који не желе да при­хва­те меха­ни­зам дело­ва­ња и устрој­ство Цркве, иако можда и сами крште­ни и цркве­ни људи, кроз сво­ју делат­ност уно­се смут­њу. Ника­да ми неће бити јасно шта спре­ча­ва неко­га да у  окви­ру сво­је паро­хи­је и кон­крет­не литур­гиј­ске зајед­ни­це са сво­јом бра­ћом исто­ми­шље­ни­ци­ма чини и све­до­чи сво­је хри­шћан­ско мило­ср­ђе.

Све је те опа­сно­сти имао на уму патри­јарх Вар­на­ва Росић када је вођен бла­го­да­ћу Све­то­га Духа осно­вао Вер­ско добро­твор­но ста­ра­тељ­ство Уста­вом СПЦ и тра­си­рао пут за све епар­хи­је и паро­хиј­ске зајед­ни­це. И ми данас види­мо како оно посто­ји у ско­ро свим епар­хи­ја­ма наше Цркве (доду­ше, не са истим име­ном, али са истим начи­ном дело­ва­ња и устр­ој­ства) и како је соци­јал­на бри­га нео­дво­ји­ва од миси­је Цркве у свим кра­је­ви­ма. Ми сво­је име нисмо мења­ли из пошто­ва­ња пре­ма визи­ји почив­шег патри­јар­ха Вар­на­ве и свих оних који су се тру­ди­ли да у тешким вре­ме­ни­ма ожи­ве соци­јал­ну миси­ју Цркве, а опет све­сни да све што чини­мо чини­мо у име Оно­га који позна­је име сва­ко­га од нас „још од утро­бе мате­ре њего­ве“. Зато смо ода­бра­ли да кроз добра дела и пове­ре­ње, које се из годи­не у годи­ну пове­ћа­ва код свих наших дона­то­ра, волон­те­ра и лица у невољи, тај при­звук арха­ич­ног у име­ну мења­мо у веч­но­мо­де­ран тон нео­дво­ји­во сле­де­ћи Све­ту Литур­ги­ју Цркве и бла­го­да­ре­ње Богу за сва добра која нам је дао.

Небојиша Мишевић

Извор: ВДС