Енциклика папе Фрање: „Fratelli tutti“ - O братству и социјалном пријатељству

(Fratelli tutti. Über die Geschwisterlichkeit und die soziale Freundschaft. Enzyklika, Herder, 2020)

Fratelli tutti је назив треће енциклике коју је папа Фрања промулгисао после Lumen fidei и Laudato si', а она је о ”Братству и социјалном пријатељству”. Ова енциклика се може назвати ”социјалном енцикликом”. Пандемија COVID-19 је показала неспремност човечанства да у кризним ситуацијама кооперативно делује. Отуда ова енциклика позива на шире братство и солидарност и представља пледоаје против рата.

За потпис енциклике одабран је 3. октобар 2020. у Асизију, тачније у Sacro Convento. Папа Фрања је у суботу 3. октобра 2020. потписао своју енциклику „Фратели тути“ у Асизију, у Италији. Трећа енциклика садашњег предстојатеља Римокатоличке Цркве тиче се изградње друштвеног уређења у време после пандемије короне. Названа је према речима оснивача фрањевачког реда Фрање Асишког (1181 / 82-1226) и дугује  његовој отворености према свим људима. Поводом потписивања Папа је отпутовао у умбријски поклонички град Асизи да одслужи мису на светитељевом гробу у базилици Сан Франческо. Објављивање садашње енцилике  је пало на 4. октобар, на празник Светог Фрање. Као Папин начелни документ, енциклика је обавезујућа посебно за 1,3 милијарду католика широм света, али се не сматра непогрешивим учењем.

Шта је посебно у овој енциклици?

Први пут се Папа позива на једног представника друге религије као извор инспирације за своју енциклику: великог шеика Ал-Азар универзитета у Каиру, Ахмада Мухамада ал Тајепа. Папа је потписао ову енциклику на гробу светитеља који је био његов узор. Овај гест има високу симболичну снагу: Фрања Асишки, апостол сиромашних, био је и пионир међурелигијског дијалога.

Папа анализира драстичним речима

Папа Фрања је писао енциклику још у време када криза короне још није била обрт у времену. Папа анализира делом пштрим речима од чега је човечанство оболело: од национализма, егоизма, заборава сопствене историје. Он сања о једном отвореном свету и нуди конкретне предлоге како да се они остваре. На пример, да се избеглице примају отвореним рукама. ”Папа се меша у политику”, могли би неки рећи који не желе да примају политичке савете од представника религије. Али папа Фрања види то другачије, вероватно другачије но и његов претходник Бенедикт XVI. За њега вера и политика нису супротности. Добар хришћанин стоји усред овог света и мора имати амбицију да суделује у његовом обликовању. Посебно су снажна места у енциклици на којима Папа оптужује политику мржње (Hatespeech) и друге облике политичког разарања дискурса. 

Муслиман као ко-аутор енциклике

На централним тезама документа Папа се позива на заједничке ставове са великим имамом универзитета у Каиру. Тиме је муслимански научник ко-аутор енциклике.

Када је штогод слично бивало? Религије се сусрећу на истој равни. У филму-портрету који је режисер Вим Вендерс снимио о папи Фрањи, овај вели у једној секвенци: ”Божија љубав је за све људе једнака, независно од религије”. Ова реченица/теза се појављује у овом документу накнадно, да би расрдила све оне који већ дуже тврде да папа Фрања разводњава католичко учење и потискује искључиво хришћанско учење о спасењу у хришћанству.

Али он мисли управо: сви морају бити браћа. Боја коже, род/пол, религија или националност нису никакви критеријуми да би се људи искључивали. То је значајна порука у време када је бити ”добар човек” пејоративно и негативно примано. 

Слаба тачка: ”братство”

Многи католици оптужују да је наслов "Fratelli tutti" (сви браћа) једностран. Где су (остале) жене? Оне су иначе из многих служби у Католичкој Цркви изостављене, што није ни братски, ни сестрински, примећују многи. На 150 страница текста енциклике понтифекс не изоставља ниједну тему која данас нема релевантност: корона-пандемија, капитализам, популизам, миграција, сиромаштво, егоизам. Папа пише о сну једног праведног и мирољубивог друштва, који и сам ”као утопију из другог времена” жели да оствари. Али на путу до ње стоје многе препреке. Јер једна ”удобна и раширена хладнокрвност” доминира, што је и отрежњење о томе шта се иза варљиве илузије крије о томе да смо ми у стању да заборавимо да ”сви седимо у истом броду”.

Универзалистички апел упућен ”свој браћи” не само једне Цркве, већ целокупној породици човечанства, чини ову енциклику неком врстом надконфесионалним програмом који би требало да измени свет. Тиме је ова енциклика апсолутни novum у историји апостолских писама једног понтифекса.

Протојереј-ставрофор Зоран Андрић