Еп о Гилгамешу: мит, дело и предање
„Еп о Гилгамешу“ нема само посебно место међу делима древне оријенталне књижевности, већ и трајну фасцинацију и релевантност у целокупној светској књижевности. Аутор ове компактне студије – Валтер Залабергер: „Еп о Гилгамешу: мит, дело и предање“ - „Das Gilgamesch-Epos: Mythos, Werk und Tradition“. C.H,. Beck, München 2013. – редовни је професор асирологије на Универзитету у Минхену, подухватио се задатка да на примеру епа о Гилгамешу напише „Увод у књижевност и културу Месопотамије“. При томе је аутору пре стало до описа основа и посебности древних оријенталних писама но до текстуално иманентног тумачења Епа о Гилгамешу или исцрпног дискутовања о њему. Бављење овим епом отпочело је након тога што је енглески асиролог и археолог Џорџ Смит 1872.г. у граду Ниниви пронашао у рушевинама 612.г. пре Христа разваљене палате асирског цара Асурбанипала (Aššur-bāni-apli ,668 – 627 пре Христа) једну глинену плочу исписану клинастим писмом на старовавилонско-акадском језику. Потом је пронађено још једанаест глинених плоча и других фрагмeната на варијантама са хетитским и хуритским елементима. О чему је реч у „Епу о Гилгамешу“?
Спектар литерарних мотива у овом најстаријем сачуваном спису светске књижевности обухвата власт и њену злоупотребу, пријатељство и потрагу за вечним животом, као и безуспешност људског стремљења пред неумитном чињеницом смрти. Још сажетије речено - лајтмотив овога епа је смрт. Цар Урука Гилгамеш, једном трећином људске и двема трећинама божанске природе, изгубио је најбољег пријатеља Енкидуа, који умире после силног заједничкиг војевања и легендарних победа. Гилгамеш је, пре но што је срео Енкидуа, био суров и омражен тиранин. Сви поданици су трпели његову дивљу самовољу и злостављање, напосе жене којима се насилно наслађивао по неписаном ius primae noctis. Но хуманизација, односно преображај из архаичног варварства у цивилизовано опхођење оствариће се кроз пријатељство. Гилгамеш ће се очовечити и уљудити односно хуманизовати. Потом ће Енкиду отићи у подземни свет. Тужан због губитка пријатеља и у стрепњи за сопствену будућност, Гилгамеш јури степама. На крају, кад љубав у њему надјача смрт, одлази код Утнапиштима, човека који је преживео потоп и који живи на острву блажене вечности, односно бесмртности. Ту добије трав(к)у бесмртности, коју би човекољубиво желео да подели са остатком човечанства, јер Гилгамеш није више негдашњи окрутни деспот, него љубављу преображени сабрат свих људи, односно узорни филантроп.
Утнапиштим ставља Гилгамеша следећим задатком на испит: шест дана и седам ноћи он не сме заспати. Но преморени Гилгамеш одмах заспи показавши да није кадар ни да сан надјача, а поготово не да победи смрт. Док се Гилгамеш купао, змија му украде трав(к)у бесмртности - на овом месту је паралела са змијом из библијске Књиге Постања сасвим очигледна. Вративши се у свет људи, краљ Урука се не не може смирити, већ хита у земљу мртвих да се сретне са Енкидуом. А кад се сретну, душа пријатељева му саопштава да,кад би Гилгамеш знао какви су закони на снази у свету сени, сео би и заплакао.
Чини се да су епови о историји пријатељства и љубави, величини и смрти били loci communes у културним језицима Оријента. Еп је у био најпре у усменој традицији негован и преношен, те је, као и Хомерови епови, био део литерарног канона. Као што су и Хомерови епови почетак писане историје Грка, тако је и Еп о Гилгамешу, великом цару Урука за Сумерце, Вавилонце и Асирце почетак њиховог литерарног предања и тиме уједно и вавилонски национални еп. Многи, пак, овај еп сматрају медитацијом о смрти у форми трагедије.
Има тумача који Еп о Гилгамешу виде као дериват мита о Сунцу, у специјалној форми мита о диоскурима (Сунцу и Месецу). Веома је распрострањена теза о 12 таблица као 12 кругова зодијака, односно 12 позиција Сунца у току циклуса од 12 месеци у години. Тема о Гилгамешу је очигледно у многим древним културама присутна као астрално-митолошки мотив. Паралела са Хомером је исцрпно испитивана. Тако више тумача виде да су првих седам таблица Епа о Гилгамешу структурално аналогни са Илијадом и пет последњих таблица са Одисејом.
Залебергер у првом поглављу најпре сажето описује теме дванаест таблица у новом преводу који је сачињен по узору на акрибично енглеско издање које је припремио Andrew R. George: The Babylonian Gilgamesh Epic: Introduction, Critical Edition and Cuneiform Texts [2 vols.; Oxford: Oxford University Press 2003] и које се, иако то није, незванично сматра за editio princeps. Изгледа да је богатство фрагмената и варијанти у том издању парадигматично за сва даља изучавања овог епа.
Друго поглавље је посвећено расветљењу основних појмова, као и аспектима културног контекста и религије. Појмови као што су „Месопотамија“, „клинасто писмо“, „сумерски“, „акадски“ су детаљно објашњени, а Гилгамешови назори и појединачне епизоде епа доведене у међусобни фабулативни однос. „Град“ као центар месопотамске културе и друштва биће сучељен са „степом“ која, иако место посебне чистоте, представља изазов и опреку цивилизованом животу, као и „брдовити предели“, који су због својих штедрих природних богатстава били циљ свих месопотамских владалаца. У овом поглављу су осветљени и поједини апсекти космологије епа. У одсеку „свет богова“ Залабергер описује најзначајнија божанства месопотамског Пантеона, између осталих, Ану, Енил, Ea или женско божанство које се појављује под различитим именима Белетил, Аруру, Мамитум, Иштар/Инана, Шмаш/Уту, Син/Нана.
У трећем поглављу цар Гилгамеш је осветљен и као литерана и као историјска фигура. „Еп не описује перфектног јунака, већ у оштрим контрастима човека са посебним способностима и великим манама, који побеђује, али и пати.“ Етимолошка анализа имена показује да је у акадској форми име Gilgameš/s потиче из сумерског (Pa)bilgames ,што значи „предак по очевој линији и млади јунак“. Што се аутентичних историографских извора тиче, ту је аутор скептичан, те вели да се не може доказати да је Гилгамеш доиста био историјски краљ.
У четвртом поглављу аутор испитује дугу традицију сумерских и акадских приповедака о Гилгамешу које су настајале у етапама. Прва етапа је била обједињење митског наратива, друга његово проширење и трећа преиначење смисла.
У петом поглављу Залабергер извештава о ауторима, распрострањеној школи кописта и преписивача у сумерској књижевности, као и питањима његовог канона. У шестом поглављу Залебергер нуди литерарну карактеризацију текста епа. Што се жанровске категоризације „еп“ тиче, ту је он приниципијелно сагласан. У кратким одсецима ће бити речи и о односу приповедача и слушаоца, као и о сликовитости језика овога епа. У седмом поглављу ће Залабергер ставити у фокус тему „Човек у епу о Гилгамешу“, полазећи од целокупног контекста месопотамске културе. Јунак Гилгамеш ће бити осветљен, са једне стране у односу на своју мајку Нинсун, а са друге у односу на свог пријатеља Енкиду. Залабергер види у Гилгамешу прототип неожењеног младог човека, адолесцента у фази између детињства и оснивања сопствене породице. У овом поглављу ће бити речи и о пракси сахрањивања и култу мртвих у месопотамској култури. У последњем, осмом поглављу бићр речи о рецепцији епа у књижевности древног Оријента.
Укупно узевши, ова темељна студија не нуди само јасан увид у садржину и структуралне особености једног од најзначајнијих споменика светске књижевности, већ и сажет увод у најбитније аспекте књижевности и историје културе Месопотамије.
протођакон Зоран Андрић, Минхен
