Епархија рашко-призренска: Нове пресуде Великог црквеног суда
Поред ранијих одлука Великог црквеног суда Српске Православне Цркве у Београду из 2010. године којим су монашког и свештеног чина лишена седамнаесторица клирика Епархије рашко-призренске највише црквено-судско тело наше Цркве је решавало и случај тројице одбеглих клирика који су се секти монаха Артемија Радосављевића прикључили крајем 2010. или почетком 2011. године. Одлуке Суда су објављене и у Службеном гласнику и актом надлежног Епископа рашко-призренског упућене свим парохијама и манастирима Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске.
Велики црквени суд Српске Православне Цркве је одлукама 26-3/12, 27-4/12 и 28-5/12 од 15. маја 2012. године лишио свештеничког и монашког чина:
1. јерођакона Мартинијана (Ђорђевића), бившег сабрата манастира светих Козме и Дамјана у Зочишту, и вратио га у ред лаика са мирским именом Владан;
2. јеромонаха Георгија (Марковића), бившег сабрата манастира Ђурђеви Ступови у Расу, и вратио га у ред лаика са мирским именом Горан;
3. јеромонаха Игњатија (Станића), бившег сабрата манастира Драганац у Гњилану, и вратио га у ред лаика под именом Срђан.
Будући да се наведена лица, заједно са седамнаесторицом претходно рашчињених бивших клирика Епархије рашко-призренске, и даље представљају и појављују у јавности (посебно на територији централне Србије) као "монаси и свештеномонаси", треба имати у виду да сва "свештенодејства" ових одбеглих бивших клирика немају благодат и благослов Цркве, јер они, нажалост, и даље следују групи такође од Цркве рашчињеног м. Артемија Радосављевића, који се и сам одвојио од Српске Православне Цркве пре две године и формирао посебну секташку заједницу.
Случајеви рашчињења клирика и монаха у Српској Православној Цркви, као и у осталим помесним православним Црквама, нажалост, нису ретка појава и тако је било кроз историју Цркве. Само у току ове године, до октобра месеца Велики црквени суд Српске Православне Цркве је рашчинио 8 лица из више Епархија СПЦ. Будући да постоји неразумевање једног дела јавности зашто Црква лишава свештеног и монашког чина поједина лица, треба имати у виду да се овој крајњој мери приступа тек након што се установи да су се иста лица сама одвојила од свештене заједнице Цркве Православне и да стварају пара-црквене групе или се пак лажно представљају наносећи штету угледу Цркве. Црква овим одлукама само констатује чињеницу да су се ова лица сопственом одлуком одвојила од црквене заједнице коју чини сословије канонских Епископа широм васељене, очекујући повратак истих у покајању и смирењу. За разлику од схватања у Римоктаоличкој цркви где се верује да се свештени чин не може одузети (где постоји нека врста трајне суспензије), у Православној Цркви и свештени и монашки чин су благодатни дарови Цркве који се могу одузети онима који изађу ван црквене заједнице или на други начин руше поредак Цркве која им је тај благодатни дар дала. Будући да све тајне бивају по благодати Божјој од Христа и у Цркви Христовој, сва "свештенодејства" рашчињених клирика су без светотајинске валидности и показатељ још већег одступања од заједнице у Христу Господу.
Извор: Епархија рашко-призренска
