Епископ Атанасије служио у манастиру Раковици
Манастир
Раковица, којим се некада проламала радост младалачког смијеха и жагора
док је у њему столовала средња богословска школа, чија су богослужбена
пјесма и славопој Богу, често надјачавали и детонације оближњег
каменолома, поново је оживјео и, од тихог, усамљеног и помало забаченог
београдског предграђа, поново постао средиште окупљања, ходочашћа и
непрестане молитве. Наиме од упокојења оца и патријарха српског Павла,
сваки дан се служи Света Литургија, као и у саборном храму, и по другим
београдским, али и црквама диљем унутрашњости Христове Српске
Светосавске Патријаршије....
И Херцеговина се у лику својих епископа Григорија и Атанасија, као и бројних вјерника, поклонила земним остацима Његове светости блаженопочившег Патријарха, који је својевремено с толико радости походио светиње ове светосавске земље, манастире Тврдош, Житомислић, Завалу и друге, освештавајући својевремено светиње за похрањивање костију мученика Тасовачких, Клепачких, Корићских...
Епископ Атанасије служио је Свету Литургију у Манастиру Раковици, у недјељу 6. децембра, заједно са Архимандритом Данилом Љуботином и још четворицом београдских свештеника и двојицом ђакона са Чукарице и из Ресника, на дан Светих Амфилохија Иконијског, Светог Григорија и Александра Невског.
У бесједи после Светог Јеванђеља, владика Атанасије је говорио о врлинском, литургијском и крстоносном, етосу патријарха Павла који је у своме срцу непрестано носио Јеванђеље, али и, уопште, о значају који јеванђелска блага вијест о доласку Спаситеља и Господа има за наш живот, подсјећајући на ријечи о. Јована Мајендорфа да се Црква налази у средишту нашег живота, да је у средишту сваке цркве, опет, Свети престо, а на средини њега Свето Јеванђеље, као видљиви знак и живо свједочанство присутва Божјег међу нама.
Исто тако, подсјетио је да Ријеч Божја, Јеванђеље, није окамењени, једном заувјек дат и завршен корпус, него оно у Литургији пребива и преноси се као живи Залог Бога живога, који постаје квасац вјере, који нараста и раздељује се међу вернима у Цркви. Јеванђеље се, тако, разраста, преноси, проноси и оживљава, будући живоносно и животворно. Јер, по ријечи Светог Апостола и Јеванђелисте Јована «(...)има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале записане књиге» (Јн, 21, 25).
По завршетку свете Литургије, на којој се причестило око две стотине вјерника, мати Евгенија је приредила трпезу љубави на којој су остали служашчи и гости.
