Епископ бачки др Иринеј: Интервју дат госпођи Људмили Стојковић, за недељник Актер
1. Влада Србије је у последњем тренутку повукла из скупштине предлог о изменама и допунама Закона о враћању имовине Црквама и верским заједницама. Шта је довело до тога − добра воља или притисак?
Као верници, сви смо Богу благодарни, а као грађани задовољни исходом скупштинске расправе о „изменама и допунама” закона о реституцији црквене имовине, а незадовољни, па и шокирани, чињеницом да су народни посланици, у већини, више држали до партијске дисциплине и директива „одозго” него до апелâ Цркава и верских заједница или до истинског исправљања историјске неправде и изгласали – уз некакве козметичке или бар небитне – амандмане противуставни, морално неприхватљиви и крајње антиевропски Ђелићев предлог закона о општој реституцији.
2. Шта их је на то мотивисало?
Што се тиче мотивâ, добра воља је била присутна код једног, и то мањег броја људи из Владе и управо захваљујући рачуници да тај број, помножен са бројем посланикâ из опозиционих странака, значи извесност неуспеха у Скупштини, имамо резултат који имамо. Ту треба додати и непопуларност фронталног сукоба са Црквама и верским заједницама у предизборном периоду, као и више него вероватну претпоставку да су до тврдих ушију неких наших политичара ових дана ипак допрле и неке поруке или мишљења из „великог света”, притом вероватно не само „евроатланског”.
Кроз ове и друге људске чиниоце ја ипак видим – или бар назирем – Божји захват. Јер, нема добра иза којега не стоји Једини Добри, као што, уосталом, нема ни зла које не извире, на крају свих крајева, из злог духа, у нашем народу познатог под апотропејским називом нечастиви или непоменик.
3. Било је и коментара да Црквама не треба враћати имовину?
Неки кажу: Црквама и верским заједницама, иако им је отето оно што је легално било стечено током векова, не треба ништа ни враћати. Забога, шта ће им? Још нас понеки атеиста и незван поучава да ни Исус Христос није имао ништа. То би било тако, одговарам, кад бисмо ми били маргинална самозадовољна сектица која се из позиције свог наводног богоизбраништва и своје тобожње моралне чистоте бави само и искључиво бацањем духовног камења на „зли и покварени свет”, на „невернике” и „Божје непријатеље”. Али ми се осећамо позванима – и од Бога призванима – да, уместо кукања и пренемагања, учинимо нешто, онолико колико можемо, да у друштву ипак буде што мање зла и порока, а више добра, правде и врлине, како бисмо постепено, заједно са свима који прихватају нашу пружену руку (а пружамо је и атеистима), изграђивали цивилизацију љубави.
То је једини разлог што се боримо за враћање имовине која нам је својевремено отета, а коју ми ни од кога нисмо отели. Она нам је потребна ради наше духовне мисије у друштву. Тешко нама докле год наша мисија зависи од милостиње коју ће нам додељивати неки надобудни бирократа или пак „контроверзни бизнисмен”!
4. Чини се да се у другим земљама овом питању приступа на другачији начин?
Ово схватају власти у многим земљама које сада враћају имовину Црквама и верским заједницама, као што су Чешка, Русија и, однедавно, Турска. Ваљда ће доћи до тога схватања и код нас у Србији. Не мислим да треба чекати да будемо последњи у низу (као што је испало да смо били последњи бастион комунизма!) или да треба на нечем радити тек када је то нови „услов за придруживање”, уз толике друге претходне услове, праведне и неправедне...
5. Тим поводом, у Саопштењу за јавност које сте Ви потписали, апелујете на Владу и на свест свих посланика у Скупштини да у предстојећој завршници одлучивања не дозволи да се Јеврејској заједници Србије, жртви холокауста, не нанесе завршни ударац, „ намерно или из невероватне глупости, тиме што би јој били оспорено право на враћање имовине отете за време нацистичке окупације”. Да ли би то ико одговоран могао и смео да уради у име српског народа?
Нажалост, показало се да има људи који су могли и смели да изгласају закон који и не спомиње двоструку неправду коју су доживели наши Јевреји – ону из времена окупације и холокауста и ону познију, послератну, када су преживели још и опљачкани, често до голе коже. Актери ове нечасне работе сасвим сигурно нису од српског народа добили мандат за њу.
Новију историју Србије и српског народа красе многи дивни ликови домаћих Јевреја (један од њих је, примера ради, најзаслужнији за то што је Мирослављево Јеванђеље сачувано од пропасти), а у Србији и у српском народу има доста праведника који су, излажући себе крајњој опасности, спасавали прогоњене Јевреје од нацистâ. Уосталом, нацисти су, а не Срби, и спроводили план уништења Јевреја у Србији. У духу традиције заједништва и узајамности, као и у духу начелâ вере и савести, сви искрени верници у овој земљи – православни, католици, остали хришћани, муслимани – залагаће се и убудуће да се Јеврејској заједници колико-толико надокнаде ненадокнадиви губици, о којима је зналачки сведочио г. Александар Нећак у свом недавном разговору са Вама, објављеном у Актеру.
6. Такође сте навели да се историјска неправда према грађанима Србије, жртвама конфискације, национализације, експропријације и других облика отимачине у ери титоизма, „исправља“ на ђелићевски начин, супротно европској демократској традицији. Мислите ли да ће им то Европа допустити?
Надам се да Европа неће допустити да прође овако скандалозан закон, закон који довршава и овековечује отимачину, претварајући процес реституције у провидну фарсу, тачније у реституцију неправде и безакоња, по оној и после Тита Тито.
Сви позвани – организације оштећених грађана, задужбине, Београдски универзитет, Матица српска, аутентични интелектуалци, савесни правници, демократи, родољуби, као и одговорни представници Цркава и верских заједница, што се подразумева – треба да се ангажују по овом вапијућем питању, и на домаћој јавној сцени и пред међународним институцијама.
7. Власт овим законом, како сте навели, без заменске реституције, а уместо адекватног обештећења, уствари нуди „понижавајуће мрвице са трпезе државне имовине, коју ваљда тек треба да очерупа невидљива, а тако очигледна коалиција тајкуна и једног броја корумпираних људи из света политике“. Шта то говори о стању у нашем друштву и владавини права, не само у овој области него уопште?
Што казах, казах. Жалим што је наша стварност таква каква јесте и како сам је оцртао у реченици коју наводите. Један од наших главних проблема и јесте одсуство владавине права у држави и друштву. Још увек смо „бесудна земља”.
8. Изгледа да код нас и тајкуни и политичари често остају безимени. Зашто?
Јасно је зашто. У Јеванђељу пише: „Свако ко чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла” (Јов. 3, 20).
9. Понекад зло може произвести веће добро него што обичан смртник може да замисли. Тако је Влада својим деловањем око Закона о реституцији имовине Црквама и грађанима, ујединила све традиционалне Цркве, верске заједнице и грађане који потражују имовину у Србији, што се код нас није одавно десило. У чему се састоји сарадња и шта је досад урађено на том плану?
Тешко да зло може произвести добро. Можда је тачнија грчка народна изрека да нема зла без имало добра, што значи да у људима нема апсолутнога зла.
Исто тако бих рекао да није влада својим деловањем ујединила традиционалне Цркве и верске заједнице. У погледу одговорног односа према друштву, оне су одавно јединствене и сарадња међу њима није од јуче, при чему, наравно, свака има свој идентитет и интегритет, своју веру, традицију и унутрашње устројство. Сарадња на пољу верске наставе, присуства у војсци, социјалне правде, етичких вредности у друштву, добротворне делатности и других сличних области живота јесте нешто што се међу нама сâмо по себи разуме. Својевремено је један наш универзитетски професор, налазећи се на дужности министра просвете, поштено изјавио да у нашој средини нигде није уочио такав однос међусобног уважавања и искрене сарадње какав је констатовао на примеру Цркава и верских заједница.
Сасвим је природна и спонтана наша солидарност са оштећеним грађанима, као и њихова са нама. Зар би могло бити друкчије?
10. Како Ви видите проблеме Црногорске митрополије и ту промену „српске Спарте“ у негирање свега српског?
Проблеми те древне и знамените епархије Српске Православне Цркве и осталих њених епархија на тлу Црне Горе потичу искључиво отуда што тамошње власти, од другог светског рата па наовамо, а са посебном жестином после проглашења независне државе, покушавају да укину њихову слободу и да по својим идејама „реформишу” – боље рећи деформишу – њихов канонски статус и њихово устројство, а све то чине са једним циљем, колико безумним толико и анахроним у савременој демократској и секуларној Европи: да и Цркву упрегну у свој пројект наметања новопеченог антисрпског црногорства (традиционално црногорство, подсећам, уопште није спорно) не би ли свугде, па и у случају Цркве, вековног и истинског чувара народног памћења и самосазнања, избрисали српске трагове и корене и прекинули природну, историјску и егзистенцијалну везу између Црне Горе и Србије.
Данашњи црногорски главари, међу којима „мнозина” с поносом истиче своје безбоштво, не увиђају да је Црква простор живота и радионица спасења за све људе, а не слушкиња црногорства, или српства, или било које нације, идеологије, политике, пропаганде...
11. Откуда долази аутокефалност црногорске Цркве, споља или изнутра?
Не долази ниоткуда. Кад би дошла, дошла би само изнутра, из Српске Православне Цркве, уз пристанак свих помесних Православних Цркава, а тако нешто би било могуће само онда кад би то изискивали реални духовни и пастирски разлози. Таквих разлога нема, међутим, ни у најмањим назнакама.
Да је то могло да се постигне споља, па још притисцима и уценама, ваљда би то био постигао покојни друг Блажо Јовановић већ у првим годинама после другог светског рата, а не би читава ствар чекала да сване „свијетла зора” доласком Мила, Ранка, Мишка и иних див-јунака на историјско позорје.
12. Актуелна политичка ситуација на Косову и какав је став о томе Српске Православне Цркве?
Ситуација је очајна, али, хвала Богу, Срби на Косову и Метохији нису очајници већ зрео народ, своји на своме. Србија не може и не сме да се одрекне њих, односно себе, нити да прихвати диктат грубе силе и неправде. По мом скромном мишљењу, Србија која би се одрекла своје исконске области, – уз то историјског језгра Српске Православне Цркве и зборног места њених највећих светиња, као и живих центара културе, а не неких мртвих „споменика културе”, – заслужила би и да нестане са мапе Европе. Сматрам, штавише, да за таквом Србијом не би требало жалити.
Многи велики народи и њихове државе имају пуно разумевање за наш став о Косову и Метохији и подржавају га. Они пак који раде на одвајању Косова и Метохије од Србије и признају лажну независност покрајине, имали би сасвим другачију политику кад би у питању биле њихове сопствене територије, па макар и не биле историјске, нити чиниле интегрални део њиховог идентитета, него само нека далека острва и острвца, остаци негдашњих колонија, што ће рећи освојених туђих територија.
Све речено ни у ком случају не значи да Српска Православна Црква – или ја лично као један од њених епископа – заступа гледиште да Срби треба да владају над косовско-метохијским Арбанасима. Напротив, и они су наша браћа, можда несрећнија и од нас самих, и ми се морамо залагати за њихову пуну слободу и достојанство у оквиру Србије, и то не мање него за слободу и достојанство сопственог народа. Мимо тог услова немамо морално право на суверенитет над Косовом и Метохијом, без обзира на наш негдашњи статус већинског народа у покрајини и на наше присуство у њој у току од хиљаду и по година.
13. Пред очима целог света догађају се покушаји албанизације српских светиња на Косову и Метохији. Колико и шта ту може да уради Српска Православна Црква и од кога помоћ може да очекује?
Српска Православна Црква је једини носилац и гарант идентитета тих светиња и културних добара која оне сачињавају или пак чувају. То признаје и УНЕСКО, упркос притисцима са разних страна. Црква може много и, хвала Богу, чини много за очување самих светиња и њиховог правог имена (или идентитета, како се то данас обично каже).
Помоћ очекујемо од свих народа који и сами баштине и стварају културне вредности. У те народе спадају и Турци. Албанизација, односно порицање идентитета, прети, уосталом, и живим споменицима њиховог сакралног и културног стваралаштва на Косову и Метохији.
14. Каква је сарадња Српске Православне Цркве и актуелне власти данас?
У неким доменима одлична, у неким другим осредња, у трећим – рудиментарна, а у четвртим – никаква.
15. Ако овакав нацрт закона о натуралној реституцији и обештећењу прође, у чему ће се конкретно огледати ваша помоћ старим власницима у борби за њихова права?
Духовно и молитвено – а потом и правно, медијски и на сваки други морално заснован и законит начин – бићемо са њима солидарни и подржаваћемо их у њиховим настојањима, заиста оправданим и праведним. То нећемо чинити само из осећања дужности него првенствено по савести, овереној и провереној вером у Бога, а самим тим и вером у човека.
Извор: Актер, бр. 104, 3. октобар 2011, стр. 16 – 18.
