Епископ далматински Фотије: Немаштина кочи повратак

Епископ далматински Фотије рођен је као Раде Сладојевић у околини Бањалуке, али је одрастао у Војводини. Његов је отац Стојан почетком шездесетих са петоро деце дошао у Чуруг, где је купио кућу и обрађивао земљу. Но, убрзо је отишао у печалбу у Немачку, а деца су остала с мајком Стајом. Основну школу је Раде завршио у Чуругу, средњу у Новом Саду, а на Теолошком факултету у Београду дипломирао је 1988. На постдипломским теолошким студијама био је две године у старој баварској универзитетској престоници Ерланген и планирао је да настави школовање у Грчкој, али се враћа у Србију на позив свог духовника и професора, владике бачког Иринеја, који ће га у ковиљском манастиру најпре замонашити, а потом и рукоположити у чин јерођакона. Неко време је потом службовао у манастиру Бођани, а од 1993. био је професор у богословији "Светог Арсенија" у Сремским Карловцима.

- За епископа далматинског изабран сам 1999. и када сам дошао на ове просторе, затекао сам страшно стање. Многе наше цркве су биле девастиране, пуне шута и смећа, опогањене... И питао сам се како је могуће да се у хришћанском свету тако нешто деси. Али људско безумље је на сваком кораку показивало за шта је све способно - присећа се епископ Фотије у интервјуу „Дневнику".

На подручју које покрива Далматинска епархија, дакле од Сплитске до Задарске жупаније и све горе до Книна, било је у то време свега неколико свештеника и монаха. Епископ Фотије и садашњи епископ горњокарловачки Герасим, који је тада био игуман манастира Крка, почели су полако да обнављају духовни живот на овим просторима, па 2001. поново почиње да ради и богословија "Света три јерарха" у Крки, иначе најстарија у Срба, која је од 1995. била у принудном егзилу - најпре на Дивчибарама а потом у Фочи.

- За протеклих десет година нешто смо учинили, не много, не довољно, али помак је ипак направљен. Обнављамо централне цркве по парохијама, како би људи могли да се окупљају, а важно је било и што је оживео рад Богословије, јер се показало да је веома значајна за останак нашег народа: кажу људи, "ако свештеници и деца могу да буду овде, можемо и ми"... Чинимо доста и да се поправи положај наших цркава, манастира и црквених општина. Нажалост, и црквену имовину је задесила слична судбина као и имовину наших људи који су морали да напусте своје домове. Пуно је зато правних спорова, па чак имамо и апсурдан случај да нам се неко уселио у једну капелу. Доста је, дакле, још увек проблема, али се трудимо да наступамо јеванђеоски, да говоримо својим православним језиком и да истовремено не одступамо од наших светиња, према којима имамо обавезу да их чувамо и обнављамо - наводи епископ Фотије.

Има ли ипак позитивних помака на политичком плану?

- Не довољних. Недавно су у манастиру Крупа били председници Тадић и Јосиповић и тај курс којим су они кренули, курс измирења, враћања поверења, дијалога... веома је позитиван. Но, тек ћемо бити сведоци тога да ли ће тај курс остати само декларативан, или ће заживети и на терену. Јер, и законски оквир је такође у основи добар, европски, али се он веома често не спроводи. Рецимо, јасно је прописано да ако у некој средини Срба има више од трећине, они би морали у том паритету бити застипљени у свим институцијама и јавним службама, али то није случај. Као што се не поштује ни право на двојезичне натписе... Нажалост, још постоје многе снаге и овде, али и у Србији, којима тренд нормализовања стања не одговара. Снаге су то које су највише и допринеле овој трагедији, које се хране сукобима, деобама, непријатељствима, антагонизмима... и тиме прикривају своје зле трагове.

Каква је сада безбедносна ситуација у Далматинској епархији?

- Боља је него што је била. Провокација и даље има, као и напада на наше објекте, попут недавне провале у дрнишку цркву, али је њихов број ипак мањи. И углавном до инцидената долази када се у медијима отворе нека осетљива питања, заоштри ситуација, или када острашћене навијачке групе пожеле да мало дивљају. Али, генерално говорећи, клима је ипак боља. Наравно, не и добра, јер биће потребно још времена да се превладају остаци ратног наслеђа.

Да ли сте задовољни динамиком повратка?

- Логично је и нормално очекивати да се људи врате својим кућама. Невини су највише пострадали, а најмање су криви за све. Заиста би било неправедно да им се не омогући нормалан живот у својим кућама и на земљи на којој су вековима живели. И повратак је како-тако ишао негде до 2003, давао је наду. Међутим, онда је уследила стагнација, а последњих неколико година се чак поново суочавамо са одливом становништва. Напросто, људи су покушали овде да живе али нису успели и поново су напустили своја огњишта. Многе српске куће су обновљене и сада тако стоје, празне. Али то је и разумљиво, јер не може се само од те куће живети, мора бити и посла. Нужно је економски оживети ове крајеве, јер само тако можемо очекивати повратак и останак нашег рода. Повратници су сада углавном пензионери, који од те пензије и нешто мало земље око куће могу овде да живе. Али да се, рецимо, врати млади економиста или правник, прво би се суочио са проблемом запошљавања, не само зато што је Србин, већ зато што је економска ситуација на овом простору веома тешка.

И шта онда потенцијални повратници могу да очекују?

- У овом тренутку можда није лоше то што су се многи наши људи одлучили за то да буду „и тамо и овде". Али, у перспективи ће ипак морати да се определе где ће живети. Наравно, за све нас би било боље да се врате на ове просторе, али им се, понављам, за то морају створити економски услови. А то не може да се деси само од себе. Потребно је да се у решавање тог проблема укључе државне институције Републике Хрватске, као што је потребно преданије ангажовање наше матичне државе Србије. Нужно је да сви дају пуни допринос, јер ако се овако скрштених руку буде чекало, неће бити добро.

Колико је значајан предстојећи попис становништва?

- Изузетно. Према претходном попису из 2001, на територији Далматинске епархије живело је око 25.000 Срба, а пре рата их је било преко 100.000, вероватно и знатно више јер су се многи Срби, поготово у градовима, изјашњавали као Југословени. У сваком случају, на темељу тога колико нас има, односно колико ће нас према попису бити, црпеће се и сва наша даља права, од броја саборских заступника, до тога колики ће бити наш утицај на жупанијске и локалне власти, а то значи и колики ће бити наш утицај на динамику развоја ових крајева. Питање је, међутим, да ли ће наших људи, који живе „и тамо и овде", препознати важност пописа, односно колико ће их доћи и отворено се изјаснити да су Срби, да им је вера православна, и да још нису дигли руке од дедовине која су морали да напусте.

Шта на том плану Црква може да учини?

- Ми ћемо учинити све што можемо, у првом реду да информишемо народ о значају пописа. Свештеници и монаси ће разговарати са својим парохијанима, како не би било збуњивања и подела приликом изјашњавања. Важно је пренети им и поруку да не треба да се пописа плаше, јер он није плод некаквог политикантства и партијашења, већ се ради о важном демократском чину који на известан начин опредељује и нашу будућност у наредних десет година.

У којој мери је за саму српску заједницу у Хрватској додатни проблем када се дешавају потреси у СПЦ, попут „случаја Артемије".

- Ако је за утеху, тај случај није имао нарочитог одјека код верника у нашим епархијама, али у Србији јесте, јер то што се догодило са некада владиком а сада монахом Артемијем многи, нажалост, нису добро разумели. А разлог за то је што не знају како Црква функционише и навијачки су се опредељивали: као, Артемије је жртва, сам против свих, бранилац Косова и слично. Све то није тачно. Црква је потпуно човекољубиво поступала према њему, и то до крајњих граница. Е, када се даље више није могло, Црква је морала да реагује на начин на који то чини у оваквим случајевима. И не из мржње, већ напротив, да би се помогло и Артемију и његовим присталицама. Нажалост, сада поново чујемо да он без икаквих овлашћења наставља да рукополаже и постоји опасност да дође до раскола. Управо на то су и Сабор и Синод упозоравали, али Артемије је све време тврдио да није заговорник раскола, иако сада, у пракси, све то оповргава. Ми се, наравно, молимо Богу да до раскола ипак не дође.

У Хрватској се СПЦ суочила с проблемом агресивног наступа тзв. „хрватске православне заједнице"?

- Такве појаве, које су потпуно анахроне и вуку корене из вампирских дана усташке НДХ, потпуно су невероватне. При томе, ту иницијативу заговарају људи који су не само лаици, него нису ни православни, ни Срби, а своје идеје насађују на темеље које је поставио Анте Павелић. Као црква ми смо реаговали, ја сам писао и председнику Јосиповићу и премијерки Јадранки Косор, указујући на погубност таквог покрета. Јер, то је философија „тла и крви", негирања једног народа, његове историје, његовог постојања уопште. Она је током Другог светског рата оставила трагичне последице и не можемо да верујемо да тако нешто поново може да оживи. И надамо се да неће, а у то нас уверава и председник Јосиповић, од кога смо добили одговор у којем нам отворено каже да држава Хрватска никада неће подржавати такве екстремистичке покрете и идеје из времена фашизма.

За Хрватску што пре у ЕУ

Какав је Ваш став према уласку Хрватске у ЕУ?

- Било би добро да Хрватска колико сутра уђе у Европску унију, већ и због тога што би се европски закони онда сигурно морали и примењивати. Тада не би нека решења, који постоје и начелно су демократска и позитивна, могла тек тако да остану „у ваздуху" и да зависе од неког шалтерског службеника који данас још увек може да спроводи нека своја правила. Уз то, чини нам се да, са уласком Хрватске у ЕУ, не бисмо као Срби више били толико стигматизовани. За нас би то било добро и због решавања питања нашег статуса, наших права, повратка имовине...

Мирослав Стајић, www.dnevnik.rs

Извор: Епархија далматинска