Епископ др Данило Крстић (1927-2002)

Сећајте се својих старешина, који вам проповедаше реч Божју; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на веру њихову. (Јев. 13,7)

Каже се да је свака личност на овом свету јединствена и непоновљива, па ипак неке личности које су живеле и деловале међу нама својом посебношћу и светошћу оставиле су посебан траг у временом животу и тиме се уписале у вечност. Једна таква личност јесте Eпископ будимски др Данило (Крстић) од чијег упокојења се 20. априла 2022. године навршава двадесет година.

Старије генерације свештеника, монаха, теолога, вероучитеља, професора, академика, разних верника и неверника знају да је блаженог спомена владика Данило, необични човек ниског раста и чудног нагласка, био велики литург, ходајућа енциклопедија, непресушни речник, поета, Богомир Тихи, ходајући лектор и рецензент, апостол Речи и смерни и скромни молитвеник.

Владика Данило је рођен 13. маја 1927. године у Новом Саду. На крштењу је добио име Славко. Основну школу и гимназију завршио је у родном граду. Већ првих дана фашистичке окупације Југославије, у априлу 1941. године, млади Славко постаје скојевац. Ноћу је са својим малолетним вршњацима лепио антифашистичке плакате у којима се позивало на бојкот окупационих власти, на отпор и борбу за слободу. Као млади скојевац и стипендиста Југославије уписао је 1947. године студије упоредне књижевности на Сорбони у Паризу где је и дипломирао 1952. године.

Током студија на Сорбони доживео је преображај у додиру са богословском речју великог теолога Владимира Лоског, чије текстове је после преводио са француског језика. Овај преображај владика Данило је назвао повратком у православно достојанство. 

Академску годину 1952/1953. провео је у Минхену где је на тамошњем универзитету студирао техничке науке. Из Минхена се вратио у Париз 1953. године, где се уписао на Православни богословски институт Светог Сергија Радоњешког. Тамо су му професори, између осталих, били и чувени руски емигранти – архимандрит Кипријан Керн, Антон Карташов, Владимир Лоски и епископ Касијан Безобразов. У јуну 1958. године дипломирао је на Духовној академији Светог Сергија у Паризу, успешно одбранивши дипломски рад на тему из Новога Завета код знаменитог професора Новог завета, историчара и каноничара, епископа Касијана Безобразова (1892-1965).

У жељи да настави академско богословско усавршавање, у новембру 1958. године одлази у Бостон, у САД, где је, на Богословском факултету Харвардског универзитета (Harvard Divinty School), једном од најстаријих факултета у Америци, као стипендиста тог факултета, започео докторске студије под менторством харвардског професора др Георгија В. Флоровског, водећег православног патролога тог времена, зачетника неопатристичке синтезе, а којег је упознао у Паризу 1956. године.

Тема његове докторске дисертације била је „О Божанском човекољубљу – од Платона до Јована Златоустa“ (Оn Divine Philantrophy – from Plato to John Chrysostom). У академском раду на дисертацији саветима му је помагао и знаменити амерички теолог и историчар Џорџ Х. Вилијамс (1914-2000), пријатељ оца Георгија Флоровског.

Стремећи за потпуним преображајем Славко Крстић одлучио је да се замонаши, како би целога себе дао у службу Господа и Његове свете Цркве. Отишао је код Светог Јована Шангајског, којег је упознао током студија у Паризу,  да затражи благослов за монашење на шта му је Светитељ рекао: „Не, иди да се жениш“. Славко се покуњи и оде, и после неког времена га не послуша и замонаши се. Од тог времена избегавао је да се сретне са Јованом јер га је била срамота. На крају се сретну и каже му Данило: „Владико, опростите, ја Вас нисам послушао, ја сам се замонашио“. Овај му одговори: „Тако је, човече, и требало, одлично. Ви Срби радите све контра од онога што вам се каже. Ја сам ти намерно рекао супотно од онога што треба да урадиш“.

На Бадње вече, 6. јануара 1960. године, по благослову Патријарха српског Германа примио је монашки постриг у манастиру Светог Саве у Либертивилу код Чикага. На монашењу је добио име Данило по архиепископу српском Свњтом Данилу II. У истом манастиру, на Велику Госпојину, 28. августа 1960. године је рукоположен у чин јерођакона, док је у чин јеромонаха рукоположен 1962. године, у храму Светог Саве у Њујорку. Од 1962. до 1968. године, служио је у грчком православном манастиру Светг Преображења (од 1965. године у саставу Руске Заграничне Цркве) у бостонском Хејверхилу и опслуживао, као парохијски свештеник, румунску парохију недалеко од Бостона, будући да у том делу Америке у то време није било српске парохије.

Књигу поезије „Крунско благо“ владика Данило је објавио још као јеромонах 1963. године у Њујорку. Осим што је писао песме, владика Данило је био и један од наших првих преводилаца старих ирских, грчких и шкотских лирских народних песама. Своје радове често је потписивао псеудонимом Богомир Тихи.

Јуна 1968. године, после десетогодишњег студиозног рада на дисертацији, докторирао је са изврсним успехом, поставши харвардски доктор наука. У септембру 1968. године вратио се у отаџбину и по препоруци Епископа бачког Никанора постављен је за службеника Светог Архијеррејског Синода у редакцији Гласника, службеног листа Српске Православне Цркве, а 1969. године постао је главни уредник тог листа.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао га је за викарног Епископа марчанског 1969. године. Хиротонију у Саборној цркви у Београду извршио је Патријарх српски Герман уз саслужење епископа сремског Макарија и зворничко-тузланског Лонгина.

Владика марчански Данило постављен је, дакле, за главног уредника Гласника је 1969. године и уређивао је овај лист све до 1990. године. Његова активност се наставља и у својству уредника Теолошких погледа, верско-научног часописа, који тада достиже светски углед. Владика Данило био је главни уредник тог часописа од 1971. до 1991 године. Објавио је 1982. књигу „Нема лепше вере од хришћанске“ са јеромонахом Амфилохијем Радовићем; књига је имала више издања. Убраја се у осниваче Академије за уметности, реастаурацију и консервацију Српске Православне Цркве. Академија је основана 1993. године, а владика Данило је био њен дугогодишњи професор и декан. Његова педагошка делатност је настављена и на Богословском факултету, где је предавао Пастирско богословље од 1993. до 1997. године.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је Владику марчанског Данила 1984. године за администратора Будимске епархије, да би 1988. године био изабран и за Епископа будимског, међутим због политичких околности устоличен је тек 7. октобра 1990. године. Доласком у Мађарску, владика Данило је донео духовно освежење верном народу. Обновљена је веронаука и приступљено је послу за повратак Текелијанума. Са државом је потписан посебан уговор о одштети, свештеницима је признат радни стаж и обезбеђено право на пензију. Започела је реституција црквене имовине и многе некретнине су враћене у власништво Цркве. Са благословом владике Данила 1992. године основан је Веронаучни камп Будимске епархије, док је часопис под називом Епархија будимска основан 1999. године.

Захваљујући комуникативној личности епископа Данила, његовој високој образованости и знању многих језика Будимска епархија постала је високо цењена међу осталим историјским црквама, представницима културе, науке и политике у Мађарској. Владика Данило као интелектуалац и теолог често је био изасланик и делегат Светог Синода у бројним међуправославним и уопште међуверским дијалозима, комисијама и саветима.

Владика Данило Крстић се упокојио 20. априла 2002. године у Сентандреји. По његовој жељи сахрањен је 26. априла 2002. године у манастиру Ваведење у Београду. Опело је служио Патријарх српски Павле са многобројним архијерејима, свештенства и монаштва.

У беседи после опела патријарх Павле је истакао да је одлазак владике Данила „оставио у Српској Православној Цркви простор који ће се тешко испунити за дуге године због његовог интелектуалног квалитета, природе, али, и због дружења у Београду, као и у Сентандреји и на сваком месту где је владика Данило бивао, и не само говорио него и својим животом показивао како треба сви да служимо Богу и своме роду, како би на тај начин испунили смисао и циљ свога живота“.

Поводом двадесете годишњице од упокојења владике Данила, Епархија будимска објавила је превод његове докторске дисертације на српски језик О Божанском човекољубљу, од Платона до Јована Златоуста. Надамо се да ће овај рад, који је до сада био доступан само на енглеском језику, дати свој допринос српској теолошкој мисли и бити од користи нашим богословима.

Иза владике Данила је остала библиотека која броји више хиљада наслова и драгоцене белешке на маргинама скоро сваке књиге. Остало је много својеручних списа, беседа, превода текстова, песама, језичких анализа, неколико скромних мантија и још скромнијих панагија. Остало је и сећање на Владику који је знао санскрит али и који је често био главни актер веома необичних и комичних животних ситуација. Нарочито се памте његове проповеди „о три златна круга светлости“ , а посебно начин на који је излагао своју теолошку мисао помоћу сада већ чувене слике. Био је човек мира, огромног знања, саосећајан и оштар, али и покајник и молитвеник. Владика Данило је имао обичај да приликом растанка каже: „Видимо се у рају…али надам се што касније“. Свештенство, монаштво и верни народ Будимске епархије своме блаженопочившем архипастиру пева Вечнаја памјат и верује у поновни сусрет са њим у невечерњем дану Царства Небеског.

јеромонах Варнава (Кнежевић), секретар Епархије будимске