Епископ Фотије: Беседа о мученицима шибуљинским

Часни оци, драга браћо и сестре, сабрали смо се данас у мученичкој Шибуљини да прославимо Име Божје и заштитиника овог светог храма - Светог архангела Михаила и остале силе небеске и бестелесне. Сабрали смо се заиста на мученичком месту, јер новија историја казује да је у Другом светском рату у овом светом храму убијено осамдесет пет људи из овога краја. Зато бих ово свето место назвао далматинском Глином. Свима вам је познато да је у Глини, у Горњокарловачкој епархији, у Другом светском рату убијено преко хиљаду и двеста људи у цркви. То су Глински мученици. Ми у овом малом месту имамо Шибуљинске мученике, који се придружују мученицима пострадалим широм Далматинске епархије. Оним из времена Турака, а посебно од Другог рата, пострадалим у дрнишким рудницима, разним Голубњачама и јамама у које су бацани широм Далмације. Због тога смо ми нашој Комисији за канонизацију Српске Православне Цркве дали предлог да се установи празник Новомученика далматинских, а међу њима и шибуљинских мученика.

Ти људи су пострадали зато што су Срби и што су православни. То је њихова једина кривица. Зато, дај Боже да наш Сабор усвоји наш предлог, што би значило да ми од тада нећемо више вршити помене мученицима, већ ћемо се ми молити њима да се они моле Богу за нас. Ако Бог да и да осликамо овај храм, а то нам је жеља, онда ће се у њој налазити фреска Новомученика далматинских и, међу њима, шибуљинских мученика. То је, браћо и сестре, наша историја и треба да је чувамо. Недалеко одавде се налази острво Паг и на њему су убијани Срби, како у претходном рату, тако и у овом недавном. То је непрестано мучеништво!

Али, хвала Богу, кроз крст и мучеништво, долази васкрсење. Тако и ово наше данашње сабрање доживљавамо као васкрсење, као победу добра над злом, победу љубави божанске над деструкцијом, над мржњом, као победу светости над оним што је сатанско и зло. Ако Бог да, потврда свега што сам рекао биће овај свети храм, који ћемо осликати и украсити, и да се сваке године окупљамо недељу дана пред Светог архангела Михаила и да му се молимо да наши људи овде у Шибуљинама и широм Далмације опстану у својим кућама. Да се не догоди да се људи друге вере населе на местима где су вековима живели православни Срби. То не би било добро и не би било благословено. Зато је потребно да се ми Срби вратимо у обновљене куће широм Далмације и да чувамо своју земљу и своју цркву и светиње. То је наш завет, а то нам заповеда и ова наша светиња у Шибуљини. То је, пре свега, благослов, али и крст. Да бисмо учинили тај подвиг, браћо и сестре, пре свега морамо бити јединствени, морамо бити са Богом и Црквом и сабирати се, као што смо се и данас овде сабрали, и да заједно живимо у братској љубави. Бити у братској љубави значи притећи другим људима у помоћ, када нешто раде или када су у невољи.

Ми ових дана обилазимо наше људе у Далмацији, нашу сиротињу, и делимо им хуманитарну помоћ. Улазили смо у куће бака и дека од осамдесет година, који не могу сами себи да помогну. Њима је потребна социјална, медицинска помоћ. Када их питамо где су њихова деца, они кажу да су у Београду или у иностранству и не знају шта да одговоре на питање зашто су тако остављени. Ако их њихови најрођенији оставе, ко други да се брине о њима? А они су подигли ту децу, васпитавали и школовали. То није добро и не дао Бог да тако буде. Деца имају обавезу да се брину о својим родитељима, а не да их оставе без икакве људске неге. Шта бих даље рекао, кад смо ушли у једну кућу и нашли једног човека мртвог. Да тада нисмо дошли, ко зна колико би дана човек био у тој кући. Дакле, мора постојати више бриге једних за друге, поготово деце за родитеље, а тиме ће они бринути и за своје куће, своју земљу и своје светиње. То нам је потребно - јединство да се окупљамо око своје Цркве и да праштамо једни другима. Посебно треба да праштамо онима који су чинили зло и који га и данас чине. Нека им је од Бога просто! Али, њихова судбина, верујте, није у вечности светла и није добра. Такве људе, оне који су убијали децу, нејач и старце, Бог неће примити у Царство небеско. Ако је неко јунак, онда он треба да се покаже на фронту где се једна војска бори против друге војске. Наш блаженопочивши и свети патријарх Павле је говорио: Пушка ти, пушка ми! када дође до рата, а не ићи по селима и убијати недужну децу и старце.

То је, браћо и сестре, наша етика. Дај Боже да ми, Срби у Далмацији, не заборављамо своје корене. Чуо сам да сте ви из Шибуљина населили ове просторе идући из Херцеговине и Црне Горе према Истри, што је било још у 16. веку. То значи да имамо право да овде будемо и живимо у љубави са свима; да се не стидимо свога имена, писма, Крсне славе, својих икона које треба да имамо у кућама. Јер, то је вера света, вера апостолска, вера светоотачка, вера древна, то је изворно хришћанство. Ми имамо и завет да то очувамо за будуће генерације, те да наша деца буду крштена и да буду православни хришћани.

Дај Боже да тако и буде, да се и ова светиња у Шибуљини обнови и да наш Свети Архијерејски Сабор прогласи Новомученике далматинске као светитеље, уз све остале српске мученике, јадовинске, јасеновачке, глинске, косовске и све оне који су пострадали за Крст Часни и веру Православну. Живели и Бог благословио.

Шибуљина, 15. новембар, 2015. године